Perspektiva globalne ekonomije u 2011. godini je, delimično, nastavak trendova iz 2010 godine. To bi značilo anemičan, blago rastući oporavak u razvijenim ekonomijama, kako kompanije i domaćinstva budu nastavljali da popravljaju svoj bilans, i snažniji, oštrije rastući oporavak u zemljama sa tržištima u razvoju, zbog njihovih boljih makroekonomskih, finansijskih i političkih osnova. Sve to zajedno predstavljalo bi godišnji rast globalne ekonomije od 4 procenata – oko 2 procenta u razvijenim ekonomijama i oko 6 u zemljama sa tržištima u razvoju.

Međutim, u ovom scenariju postoje nepoželjni i poželjni rizici. Kada su u pitanju nepoželjni rizici, jedan od najvažnijih je rizik daljeg širenja zaraze u Evropi ako se problemi Evrozone prošire na Portugal, Španiju i Belgiju – što deluje sasvim moguće. S obzirom na trenutni nivo javnih sredstava koji su na raspolaganju Međunarodnom monetarnom fondu i Evropskoj Uniji, Španija u ovom trenutku izgleda prevelika da bi propala, a u isto vreme i prevelika da bi bila spasena dotacijama.

Sjedinjene Američke Države predstavljaju još jedan nepoželjan rizik po globalni rast. U 2011, Amerika će se najverovatnije suočiti sa ponovljenom recesijom na stambenom tržištu, visokom nezaposlenošću i malim brojem novih radnih mesta, kreditnom krizom koja se neće smanjivati, i ogromnim rupama u budžetu koje su rezultat nedostatka fiskalne konsolidacije federalne vlade. Pored toga, kreditni rast na obe strane Atlantika biće ograničen, s obzirom da mnoge finansijske institucije u Americi i Evropi i dalje nisu sklone davanju novčanih pozajmica.

U Kini i drugim ekonomijama u razvoju, odlaganje zaoštravanja politike moglo bi dati podstrek povećanju inflacije, što će potom dovesti do ozbiljnog pooštravanja pravila. Kina posebno rizikuje da doživi neprijatno prizemljenje. Postoji i rizik da će se prilivom kapitala na tržišta u razvoju loše upravljati, što bi dovelo do nerealnih vrednosti sredstava i kredita. Povrh toga, dalja povećanja cena nafte, energije i robe mogla bi da dovedu do negativnih uslova trgovine i smanjenja stvarnih raspoloživih prihoda u zemljama sa neto uvozom robe – u isto vreme pojačavajući inflatorne pritiske na tržišta u razvoju.

Pored toga, kada su u pitanju valute, tenzije će ostati visoke. Zemljama sa visokim deficitom tekućeg računa potrebna je depresijacija (kako bi se održao rast putem izvoza, dok otplata dugova u javnom i privatnom sektoru održava domaću potrošnju na niskom nivou), dok zemlje koje imaju višak (posebno tržišta u razvoju) koriste kursne intervencije da se odupru nominalnoj apresijaciji i sterilizovanu intervenciju da se odupru istinskoj apresijaciji. Ovo tera zemlje u deficitu da putem deflacije koriguju realni devizni kurs – čime se podiže teret javnog i privatnog duga, što onda može dovesti do haotičnog kašnjenja u otplatama.

Pored toga, postoje naznake nekoliko velikih geo-političkih rizika, uključujući oružani sukob Severne i Južne Koreje i mogućnost da Izrael – možda čak i Sjedinjene Američke Države – iskoriste oružanu silu kako bi se suprotstavili iranskom programu nuklearnog oružja. Postoje takođe i politička i ekonomska previranja u Pakistanu, kao i rizik od povećanja broja sajber napada – na primer, kao osveta za krivični postupak protiv WikiLeaks-a.

U Sjedinjenim Američkim Državama, sporija otplata dugova u privatnom sektoru – kada se uzme u obzir fiskalni stimulans od produžavanja beneficija za nezaposlene za 13 meseci, smanjenje doprinosa, i održavanje trenutnog poreza na dobit na istom nivou za još dve godine – moglo bi da navede donosioce političkih odluka da zaključe da relativno visok fiskalni disbalans može da se nastavi u nedogled. Srednjeročno, ovo bi moglo da stvori finansijski pritisak, a kratkoročno, protekcionistički pritisak.

Konačno, s obzirom na političke otpore fiskalnoj konsolidaciji, posebno u Sjedinjenim Američkim Državama, postoji rizik da će stalna monetizacija fiskalnih deficita postati linija najmanjeg otpora. Kada se, u jednom trenutku, usporenost tržišta robe i radne snage smanji, to bi moglo podstaći inflatorna očekivanja, kao i rast krivulja prinosa.

Međutim, postoji i nekoliko poželjnih rizika. Korporativni sektor u Sjedinjenim Američkim Državama vrlo je jak i profitabilan, zahvaljujući velikim otpuštanjima radne snage, stvarajući okvir za povećanje kapitalne potrošnje i zapošljavanje, kako bi se stvorio snažniji rast BDP-a u 2011, iznad očekivanog trenda. Slično tome, Evrozona, predvođena Nemačkom, mogla bi napraviti nagli korak ka jačoj ekonomskoj i političkoj uniji (posebno nekoj formi fiskalne unije), stavljajući time probleme svojih perifernih delova pod kontrolu. U međuvremenu, rast u Nemačkoj i „jezgru“ Evrozone mogao bi se dalje ubrzati, imajući u vidu snagu tržišta u razvoju, koja bi mogla pokazati još veću prilagodljivost, podupirući bržu globalnu ekspanziju.

Smanjivanje nepoželjnih rizika i prijatna iznenađenja na razvijenim i tržištima u razvoju mogli bi dovesti do daljeg povećanja potražnje za rizičnim sredstvima (akcijama i kreditima), što bi učvrstilo ekonomski razvoj putem efekta bogatstva i nižih troškova kredita. Pozitivni povratni efekti na potrošnju, zapošljavanje i stvaranje profita – unutar zemalja i među zemljama putem trgovinskih kanala – mogli bi dalje ubrzati tempo globalnog rasta, naročito ako monetarne politike u najnaprednijim ekonomijama ostanu labavije nego što se očekuje, podržavajući reflaciju sredstava, i, samim tim, potražnju i rast.

I zaista, posle četiri godine recesije ili ispodprosečnog oporavka, proces popravljanja bilansa stanja je u toku, iako nije završen, i za rezultat može imati manju štednju i veću potrošnju, kako bi se podstakao rast u razvijenim ekonomijama. Šteta koju je nanela finansijska kriza još uvek postoji, ali jači razvoj mogao bi da zaceli mnoge rane, naročito one koje su nastale zbog dugova.

Za sada, postoji ravnoteža između nepoželjnih i poželjnih rizika po svetsku ekonomiju. Međutim, ako ispravne državne politike u razvijenim ekonomijama i glavnim ekonomijama u razvoju zadrže pod kontorlom nepoželjne rizike koji su prevladavali u prvoj polovini godine – a koji proističu iz političke nesigurnosti – u drugoj polovini 2011. i u 2012. može doći do žilavijeg globalnog ekonomskog oporavka.

 
Nouriel Roubini, Slate, 15.01.2011.

Prevela Bojana Obradović

Peščanik.net, 19.01.2011.