Iza turbulentnog političkog spektakla koji privlači toliku pažnju javnosti krije se jedno važnije pitanje od toga ko će osvojiti republikansku nominaciju, pa čak i toga ko će pobediti u novembru. To pitanje glasi: da li ćemo ove godine imati demokratske izbore. Da li će predsednički izbori biti odraz volje naroda? Da li će biti tako shvaćeni – a ako neće, šta se onda dešava? Kombinacija koordinisanih pokušaja da se izbori izmanipulišu i nekada zabranjenog nekontrolisanog novca od privatnih ili korporativnih interesnih grupa predstavlja pretnju demokratskom procesu biranja predsednika. Pretpostavke ovoga procesa – da postoji pravo glasa, da je sistem nominacije i izbora predsednika u suštini pošten – ozbiljno su ugrožene.

Do pre dve godine bilo je razloga za nadu da će kroz zakone koje usvaja kongres a potvrđuju sudovi, biti nametnuta makar neka ograničenja na uticaj koji na federalne izbore mogu vršiti korporacije, sindikati i bogati pojedinci putem donacija „mekog novca“. Takve donacije su mogle, pod vrlo strogim uslovima, da se daju nekoj partiji ili grupi organizovanoj oko određenog pitanja. Od donatora je zahtevano da deluju izvan samih izbornih kampanja, iako su demarkacione linije bile porozne. Međutim, 2010. godine, dve velike sudske odluke zbrisale su odredbu da se meki novac mora trošiti na „oglase o pojedinačnim pitanjima“, i skinule sva ograničenja na to koliko korporacije, sindikati i pojedinci mogu da potroše u ime nekog kandidata. To je rezultiralo stvaranjem takozvanih super-pakova (Super PACs) – komiteta za političko delovanje koji prikupljaju i troše neograničene korporativne ili individualne priloge za oglase koji očigledno promovišu jednog određenog kandidata. Ove donacije se ne moraju objaviti dok ne prođu izbori. Time je sve promenjeno. Izbore 2012. praktično su preoteli super-pakovi. Novac koji oni troše daleko nadmašuje troškove samih kandidata i njihovih kampanja.

Iako će sindikati odigrati neku ulogu u finansiranju kampanja, oni jednostavno nemaju resurse kao hiljade korporacija. Neki milijarder kome se dopada određeni kandidat više ne mora da ide kroz partijsku organizaciju ili organizovanu grupu da bi ponudio svoju finansijsku podršku. Kandidatima i super-pakovima organizovanim u svrhu njihove podrške formalno je zabranjeno da sarađuju; kandidatima nije dozvoljeno da „traže, predlažu ili dopuštaju“ emitovanje reklame koju neki super-pak plaća u njihovo ime, što ipak ostavlja mnogo mogućnosti za međusobnu komunikaciju.

Ozbiljni pokušaji da se reguliše količina novca koja se može donirati nekom kandidatu datiraju iz 1974. godine, nakon Votergejta, kada su se tajni fondovi i skrivene donacije koje su sakupili Ričard Nikson i njegovi bogati simpatizeri pojavili u rukama kriminalaca; taj novac je besramno trošen na kupovinu ambasadorskih mesta, na davanje mita u sudskim sporovima, pa čak i na izbor grada gde će se održati republikanska konvencija 1972. Zakonom iz 1974. uvedeno je javno finansiranje predsedničkih kampanja i ograničeni su prilozi i troškovi u izborima za kongres. Ograničen je iznos koji kandidati smeju da potroše iz svojih ličnih fondova.

Meki novac na federalnim izborima obezbedio je nov način kako novac može da utiče na politiku. Ali brojni drugi načini za to su već postojali, i još uvek postoje: prilozi za reizbor članova kongresa; ili „liderski“ pakovi koje mogu da osnivaju članovi partija kako bi donirali novac drugima, uvećavajući tako sopstveni uticaj projektima koji se vode u njihovo ime – jedino ograničenje je njihova kreativnost. Jedan bogati preduzetnik iz Vašingtona, zgrožen uticajem novca na politiku, nedavno mi je rekao: „Uđeš s parama, a izađeš s robom.“

Ograničenja upotrebe mekog novca na federalnim izborima nisu nova. Prilozi korporativnog novca zabranjeni su zakonom iz 1907, za vreme mandata Teodora Ruzvelta. Sindikalno finansiranje je zabranjeno devetsto četrdesetih, a individualni prilozi su ograničeni zakonom o finansiranju kampanja posle Votergejta 1974. Ali tokom sedamdesetih, meki novac je počeo da se uvlači u federalne izbore, zbog zalaganja političkih stranaka, i uz odobrenje Federalne izborne komisije, koja je zakonim iz 1974. pretvorena u neefikasnu instituciju.

Veze između kandidata i super-pakova koji ih podržavaju nisu sasvim prikrivene. Bivši Romnijev politički direktor, Karl Forti, čuven po svom višegodišnjem zaobilaženju ograničenja na vankampanjsku potrošnju, osnovao je pro-romnijevski super-pak pod nazivom „Obnovimo našu budućnost“. Romni se pojavio na donatorskom okupljanju ovog super-paka, i prisustvovao privatnoj večeri sa malom grupom najvećih donatora. Procenjuje se da je super-pak „Obnovimo našu budućnost“ platio 4 miliona dolara za oglase koji napadaju Njuta Gingriča u Ajovi, upravo u vreme kada se činilo da on tamo može da ugrozi Romnija.

Super-pakovi su toliko očigledan primer nesrazmerno velike uloge koju krupni kapital igra u izborima 2012. da ih je javnost ubrzo oštro osudila. Postali su simbol velikih nedostataka u našem političkom sistemu. Mnogi pojedinci i organizacije pokušali su da smisle način kako da ih se otarasimo, pa iako nema gotovog rešenja, ima brojnih predloga kako da se prevaziđe problem nastao sudskom odlukom Citizens United.

Moguće je da će rastući odijum javnosti prema ogromnom novcu koji se sliva u izborno nadmetanje – iskrivljujući ga i prolongirajući, i izlažući kandidate mnogo većim obavezama prema njihovim velikim donatorima – do te mere posramiti političare u Vašingtonu da će oni zaustaviti ovu vrstu deformisanja izbornog procesa. Ukoliko budu imali hrabrosti da eliminišu super-pakove, što bi se moglo uraditi prema „Baklijevom zakonu“ u vezi sa javnim finansiranjem, time bi se mogao obnoviti značaj sistema koji je na snazi od 1974, koji je onemogućavao takvu vrstu finansiranja predsedničkih izbora.

Zloupotrebe mekog novca mogu se preduprediti, a da to ne ugrožava ustavni princip. Novac koji se dobija javnim finansiranjem mogao bi se proglasiti nedovoljnim da ubedi kandidate da ostanu u okviru tog sistema. Barak Obama je 2008. odbio javno finansiranje kako bi sam prikupio više novca. Ali novac koji bi kandidat dobio mogao bi da se uveća delimičnim javnim finansiranjem, gde bi svaki pojedinačni prilog bio propraćen istom količinom javnog novca. Tako bi kandidati imali dobru finansijsku podlogu za konkurentnu predsedničku trku.

Zagovornici ovog predloga kažu da bi budući kandidati mogli da se nateraju da prihvate takvo finansiranje političkim pritiskom uvođenja „nove norme“, koja bi podsticala takvo ponašanje. Sada je prekasno da ove izbore spasemo od super-pakova. Javnost bi morala da primeni snažan pritisak na predsednika i kongres, kako bismo imali dovoljno vremena da ispravimo ovu situaciju pre sledećih predsedničkih izbora.

Građani sada vide dokaze rastućeg uticaja bogatih interesnih grupa u izbornom sistemu. Istovremeno, ljudi su svesniji nego ikad da je nejednakost dramatično porasla i da ekonomske nedaće ne popuštaju. To je opasna kombinacija. Politička moć prelazi u ruke upravo onih interesnih grupa koje već četiri decenije pokušavaju da spreče reforme. Izborni sistem se kroji po meri super-pakova i njihovih donatora, koji biraju kandidate koji najviše odgovaraju njihovim interesima. Ne posvećuje se dovoljna pažnja činjenici da je napadnut naš sistem biranja predsednika. Dok nam politički mediji uzbuđeno prenose vesti kako rezultati anketa od petka stoje u odnosu na one od utorka, ne primećuje se da je ugrožen sam demokratski sistem.

Veliki deo građana postaje nestrpljiv – ljudi više ne prihvataju ovakvo stanje stvari. Mogu li građani da prihvate rezultat izbora kao pošten, ako se oni odvijaju pod toliko očiglednim uticajem sopstveničkih interesa? I šta će se desiti ako oni odbiju da prihvate rezultat takvih izbora?

 
Elizabeth Drew, NYRB, 24.01.2012.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 08.02.2012.