Megalomanija, pohlepa i laž – odlike su javnog diskursa Ivice Dačića, naročito otkad je osvojio (po sopstvenom ubeđenju) impozantnih 16% glasova na poslednjim izborima.

“Kada je slavni britanski premijer Vinston Čerčil pristao da vodi Britaniju u najtežem trenutku u vreme Drugog svetskog rata, rekao je da onaj ko ne prihvata odgovornost je i ne zaslužuje. Veličina je u prihvatanju odgovornosti, a ja sam je prihvatio – rekao je juče lider socijalista Ivica Dačić obraćajući se novinarima u Pionirskom parku kod zgrade Predsedništva, nakon što mu je predsednik republike Tomislav Nikolić poverio mandat za sastavljanje nove vlade.” (Danas, 29. VI).

Dotični mali vidi sebe kao velikog – ni manje ni više ni više – već upravo kao Vinstona Leonarda Spenser-Čerčila (Winston Leonard Spencer-Churchill) iz vrhova britanske aristokratije – vojvodu od Marlboroa. Vidi i Srbiju u istom onom stanju u kojem je Čerčil preuzeo Britanijuusred svetskog rata. Da sličnosti ima – ima. Plemenita loza žitorađanska je svakako, komparativno gledano, nešto kao loza Marlborough. Vinston Čerčil je bio zaokružen (ali se ipak popunio znatno kasnije od našeg malog premijera). Da obojica mogu (svako u svom realnom vremenu) da popiju i da to ne uspevaju da sakriju – mogu. Ali, tu prestaje sličnost i nastupa Dačićeva ničim sputana megalomanija. Jer, u mladosti svojoj, Čerčil je bio nezavistan i pobunjenički nastrojen momak. Naš mali, međutim, beše sav gladak, masnjikav, prilagodljiv, gradeći svoju političku karijeru niz svaku dlaku Miloševićeve nakostrešene kose. Tek kad se ovaj našao iza rešetaka (zaslugom premijera Zorana Đinđića), usudio se mali, sa više nego bezbedne udaljenosti, da krene uz dlaku. I da, navodno, stvori utisak (čiji?) da je SPS postala nešto drugo, nešto kao alien na našoj političkoj sceni. Čerčil je bio loš đak u stalnom konfliktu sa nastavnicima. Nasuprot, Dačić – odlikaš, student generacije, verovatno neupitni poštovalac profesorskih autoriteta.

Uzevši kao odlučujuće karakteristike spoljašnji izgled i sklonost ka dobroj kapljici, naš mali premijer, u maniru primernog đaka, smatra da je to dovoljno da bi ga publika doživela kao srpskog Čerčila. A, moguće je i da podsvest čini svoje: kao zamenik premijera u prethodnoj Vladi i kao ministar policije, Dačić je odista učinio sve da Srbija danas izgleda otprilike onako kao Britanija usred Drugog svetskog rata. I to bez spoljnog neprijatelja. Čerčil je, međutim, preuzeo da vodi poluposrnulu Britaniju, Dačić je posrtanju Srbije bitno i odlučujuće doprineo. Pa bi sad Srbiju, iz pošasti koju je sam kreirao, da nekako izvuče, očekujući da mu verujemo. Njegova megalomanija nije, dakle samo u njegovom doživljaju sebe kao srpskog Čerčila, već i u tome što od nas očekuje da verujemo kako on to jeste.

Svoju veličinu, mali vidi u spremnosti da prihvati odgovornost, a nekim neobično shvaćenim formalnologičkim procesom zaključuje da odgovornost zaslužuje samim tim što je spreman da je prihvati. Kako bi Nušić rekao – budući da su cipela na nozi i čamac duguljastog oblika, to onda znači da i kriška lubenice mora imati duguljast oblik. Valja samo da se seti kako je njegov donedavni kompanjon iz istorijskog pomirenja, B. Tadić, takođe bio spreman da prihvati odgovornost, ali se eto, nekako pokazalo da je nije zaslužio, iz čega sledi da Dačićevih 16% predstavlja više od Tadićevih 20+%. Po ovoj Dačićevoj teoremi matematika zapravo nije egzaktna nauka. Ali, ako se stvar postavi na uobičajene formalnologičke osnove i ako se dobro razume da Dačić ne preuzima odgovornost, nego da grabi vlast, onda stvari dolaze na svoje pravo mesto. Naročito, uz podsećanje da u političkoj istoriji Srbije imati vlast znači redovno nemati odgovornost. Zgrabiti što veći komad vlasti i time minimizovati buduću političku odgovornost jeste rešenje ove Dačićeve teoreme. Ta teorema ima lični pečat, jer inače ne bi bila samo Dačićeva – svaki političar gleda da zgrabi što je moguće više vlasti uz što je moguće manje odgovornosti. Ali, naš mali to čini sa pohlepom i sladostrašću koje teško skriva. Njegov uzor, Čerčil je, na primer, u mladosti zamuckivao i uložio je mnogo truda da taj problem reši. Dačiću, se, međutim, na samu naznaku gotovo apsolutne vlasti, izraz preobražava, počinju da se skupljaju gladna usta, a pljuvačka se nekontrolisano luči baš kao pred reš pečenim prasetom.

„Nikada neću dozvoliti da se vrate devedesete – rekao je Dačić, dodajući da je za prethodne četiri godine pokazao da su on i koalicija oko SPS u stanju i da vode Srbiju ka EU, ali i da sačuvaju naše nacionalne interese“. (Danas, 29. VI). To nikad u novijoj srpskoj političkoj retorici, zvuči zlokobno. Niko od njih nikad neće priznati Kosovo, Dačić nikad neće dozvoliti vraćanje u devedesete, iako se iz njih ispilio. Zašto kažeš nikad, a misliš na četiri godine mandata? To četvorogodišnje nikad, redovno postane moram, ali uz plaćanje visoke cene. Cenu ne plaća Dačić i njemu slični – plaćamo je svi mi. Mirno i dostojanstveno. Međutim, Dačiću treba verovati da se on ne misli vraćati u devedesete, jer je tada imao gazdu. Mi, imamo njega malog, a teško je reći da li će biti gore ili bolje pod njim nego što je bilo pod gazdom. No, da će biti isto toliko apsurdno – biće. Već je. Batrganje Srbije u pravcu EU i okoline, Dačić naziva „vođenjem“. Treba mu verovati. Onako kako je Domanovićev vođa vodio. Taj vođa – bez čula vida, Dačić – bez svih ostalih, izuzev apetita za vlast i holesterol. Ne treba mu, međutim verovati da nas neće pokušati da suzbije u devedesete. Jer, on je mentalno (i bez gazde) u njima i zapravo nikad nije ni zakoračio u XXI vek. Naš mali premijer veruje u retorziju, hapšenja, političku verolomnost, nipodaštavanje drugih. Ljudsko dostojanstvo, poštovanje tuđeg razuma i sećanja, obična pristojnost – za njega su samo opterećujuće stilske figure, kad ih se uopšte seti. A nikad ih, čak ni retorički, ne pominje pred izbore. Jer, njegovo biračko telo, za razliku od Čerčilovog, ne glasa za svoju krv, znoj i suze, već samo za tuđe. I za sopstveno blagoutrobije na održivom nivou, dakle na minimumu.

Dačićeva teorema – veliki sam, grabim vlast i nikom ne odgovaram, lažući o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti – održavaće se u Srbiji kao uzor političkog uspeha dogod bude bilo više od 5% onih koji uživaju gledajući ga kako proždrljivo grabi i hranu i piće i vlast, u ime i na račun svih njih, besramno se svim tim naslađujući.

Prizori Dačićeve teoreme nisu za uživanje, pre su za gađenje. Ili je to samo stvar političkog ukusa. U svakom slučaju, lični pečat Dačićeve teoreme, garantuje da on neće odrasti, čak ni u očima obožavalaca. Ostaće mali Sloba, mali čovek, mali političar. Ostaće m@@@li – ako at nazovemo njegovim folklornim imenom – ludo a. Ako i Dačić uzme da brendira ne bi li stvorio privid evropeizacije, na grbu Srbije, umesto četiri ocila, adekvatnije obeležje našeg identiteta biće @@@ – ludost onog ko mu je poverio mandat, ludost onog ko ga je primio i ludost nas publike. Koja je dobila m@@@log kao ulaznicu u Evropu.

Peščanik.net, 29.06.2012.


The following two tabs change content below.
Vesna Rakić Vodinelić, beogradska pravnica, 1975-1998. predaje na državnom pravnom fakultetu u Beogradu, gde kao vanredna profesorka dobija otkaz posle donošenja restriktivnog Zakona o univerzitetu i dolaska Olivera Antića za dekana. Od 1987. članica Svetskog udruženja za procesno pravo. 1998-1999. pravna savetnica Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM). 1999-2001. rukovodi ekspertskom grupom za reformu pravosuđa Crne Gore. Od 2001. direktorka Instituta za uporedno pravo. Od 2002. redovna profesorka Pravnog fakulteta UNION, koji osniva sa nekoliko profesora izbačenih sa državnog fakulteta. Od 2007. članica Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasne diskriminacije i netolerancije. Aktivizam: ljudska prava, nezavisnost pravosuđa. Politički angažman: 1992-2004. Građanski savez Srbije (GSS), 2004-2007. frakcija GSS-a ’11 decembar’, od 2013. bila je predsednica Saveta Nove stranke, a ostavku na taj položaj podnela je u aprilu 2018, zbog neuspeha na beogradskim izborima. Dobitnica nagrade „Osvajanje slobode“ za 2020. godinu.

Latest posts by Vesna Rakić Vodinelić (see all)