Dobar dan.

Moje ime je Boban Stojanović, jedan sam od organizatora Parade ponosa 2010. godine u Beogradu. Javljam se samoinicijativno, jer me već danima niko ništa ne pita o događaju koji je uzburkao svet, a koji sam zajedno sa svojim prijateljima i prijateljicama organizovao.

Dakle, na pitanje o trenutnom osećanju, odgovoriću: Zadovoljan sam.

Uspeli smo, posle devet godina, da prošetamo ulicama Beograda, prestonog grada koji pripada svim građanima i građankama Republike Srbije, noseći lepršave zastave duginih boja, uzvikujući Uspeli smo uspeli, Solidarno protiv fašizma, Ljubav je ljudsko pravo.

Bilo je kratko i slatko: malo đuskali, malo pričali, malo šetali, opet malo đuskali, pa u marice i to je to. Bio je to dugo očekivani 6. oktobar, susret dva kulturna obrasca, retrogradnog i progresivnog; jednog koji ide nazad i jednog koji ide napred; jednog koji slavi rat & smrt i drugog koji slavi mir & ljubav. Esencijalno do bola, podela uloga k’o u španskoj TV sapunici. U
tom ludilu, ja sam (valjda) Kasandra.

Žao mi je što ponavljam tu, tako samoljubivu i nadmenu, rečenicu: Ne zanima me koliko košta razrušen grad: polomljeni izlozi, spaljeni automobili, zdrobljene žardinjere!

Pitam: Koliko košta strah policajca na beogradskim ulicama koji pije udarac dece sopstvenog naroda jer je bio spreman da brani neku drugu, Drugačiju decu. Njegova bol je neprocenjiva. Momenat u kome srpski policajac zna da će biti ranjen od strane huligana je neprocenjiva.

Verujem da među policajcima ima i onih koji su nevoljno došli na taj zadatak, da ima onih koji su duboko homofobični, ali je zaista za divljenje da to, kao učesnici Parade, nismo osetili.

No, tu se postavlja pitanje kome se policija suprotstavlja.

Kažu mediji, javni intelektualci, popovi & radnici: Deci.

Dobro.

Najpre čujem pa izgovaram naglas: Policija bije decu!?

Zovem prijateljicu: Kato, jel’ policija tuče tvoju decu u školi?

Kata odgovara: Ne.

Da. Verujem joj. Još nikada nisam čuo da se to desilo. U školi. Dok su deca na časovima, dok su deca na dopunskoj nastavi. Nisam čuo ni da policija tuče decu dok vežbaju ritmičku gimnastiku ili foklor, dok idu u biblioteku. Deca ne govore: Ubij! Zakolji! Deca se ne rokaju u venu, deca ne žele da ubijaju, deca pevaju: Sve je stalo, samo deca rastu. Deca ne uzimaju metalne štangle sa ulice. Dete oseti kako mu se ledi krv kada dodirne hladnu šipku. Deca ne pale automobile. Srpska deca koja žive u porodicama gde se poštuju porodične i pravoslavne vrednosti nedeljom idu u crkvu i uživaju u skromnom, ali porodičnom ručku. Deca u nedelju završavaju domaće zadatke za ponedeljak, prepodne gledaju programe za decu na TV, Mikija i Šilju. Nedeljom, majke sa prozora pozivaju svoju i tuđu decu na krofne sa džemom. Nedeljom deca izađu na ulice Beograda i sravne ih sa zemljom.

Menjam kanal i čujem: Mladi ljudi su revoltirani!

Mladi ljudi!? Mladi ljudi nedeljom odmaraju od fakulteta. Mladi ljudi nedeljom ujutru piju čaj u kafeu i prepričavaju groznicu subotnje večeri. Mladi ljudi su zabrinuti jer nemaju posao, a imaju diplomu. Mladi ljudi su zabrinuti jer imaju mišiće, ali nemaju džakove cementa koje bi teglili za bezvrednu dnevnicu. Mladi ljudi misle na svoje roditelje koji su siromašni a bolesni. Mladi ljudi misle kako da prežive surovo vreme, a da budu dobri roditelji svojoj budućoj deci. Mladi ljudi u ovoj zemlji ne vole smrt. Oni znaju šta znači smrt, nagledali su se smrti. Neki mladi ljudi u ovoj zemlji i dalje seju smrt.

Menjam kanal i čujem: Većina ljudi u ovoj zemlji je protiv Parade.

I još: Atakuju na porodičnu vrednost! Provociraju! Protiv pravoslavlja su, to naša vera ne dozvoljava! Toga nikada nije bilo kod nas! Neće nama šetati pederi, šetaće porodice! Beogradom krv će liti, Parade neće biti! Ubij, zakolji! Parada srama, Sodoma i Gomora… Repriza Srebrenice…

Hm, ne slažem se.

Ne postoji iskustvo koje bi me nateralo da se složim.

Možda bih, za neupućene, mogao da napišem i reč-dve o sebi.

Dakle, imam 32 godine, nemam posao, nemam stalnu platu i kao i većina mladih uznemiren sam zbog toga. Odrastao sam u radničkoj porodici. Mama i tata su se mnogo voleli. Posebno za Novu godinu ili 8. mart kada bi me iz nevinog dečijeg sna probudili mamini krici i gušenje u suzama koji su se promaljali kroz tatine šake na njenim usnama dok se on zarivao u nju. Heteroseksualno.

Slavili smo slavu – Sveti car Konstantin i carica Jelena. Sve po tradiciji, uz lomljenje pogače i vino koje bi se u tatinom želucu i mozgu našlo u litarskim razmerama. Tu smo svi: mama, tata, ujak, ujna, babe, tatina švalerka, stric, brat od strica, deka (bivši oficir), tatine kolege… Onda, u neko doba, kad bake, deke i ostali pristojni svet ode, tata kaže: Ženo, ’oćeš da mi pušiš!? Onda sledi smeh prisutnih a mama, kao da joj je neugodno kaže: Jao, nisam isekla tortu! Mama plače dok seče tortu, a kada je pitam šta je, kaže: Ma, uletela mi mušica u oko. Heteroseksualno i pravoslavno.

Išao sam u osnovnu školu nadomak stana, baš tu, preko puta. Bio sam miroljubivo dete, nisam voleo ni fudbal, ni gruvanje sa decom iz susedne škole, ni ubadanje špenadlom na časovima fizičkog. Zbog toga su me neka druga deca zadirkivala, a ja kada dođem kući i budem tužan, moji mi kažu: Ne budi kao neka žena, ne budi kao neki peder. Heteroseksualno.

Kada sam stasao za vojsku, nisam želeo da u nju idem. Razmišljao sa da će biti nevolja kao i u školi, ovoga puta sa velikim dečacima. Otišao sam da me ne bi priveli, ali nisam želeo ništa da potpišem, nisam želeo da jedem niti pijem vodu. To je bio moj protest. Jedanaestodnevno šikaniranje koje sam doživeo od strane novopečenih regruta ostavilo je duboki trag. Dobacivali su: Dođi da mi pušiš, dođi da te jebem, da znaš koliki mi je! Pederu, pederu… Preko uniforme su stiskali svoja heteroseksualna jaja u želji da ih isprazne na meni. Nisu. Na njihovu nesreću i razočarenje. Tada sam shvatio da je svaka vojska zapravo pornografska. Heteroseksualno, voooljnooo.

Bivši posao sam napustio kada se nekakva grupa građana oglasila povodom TV emisije koju sam radio sa svojom koleginicom koja je bila rodom iz Sarajeva. Rekli su: Nećemo da gledamo program koji nam prave peder i muslimanka. Štaviše, koleginica je bila u poodmakloj trudnoći i dobijala je pretnje da će joj skakati po stomaku dok ne pobaci. Kolege nisu stale iza mene. Ako su ljudi nezadovljni (što im peder i Bosanka kroje program), onda je okej da se emisija obustavi. Heteroseksualno i pronatalitetno nadasve.

U aprilu 2004. godine moj heteroseksualni drug i ja dobili smo batine u centru Beograda nakon što smo se vraćali sa protesta protiv finansijske pomoći porodicama haških optuženika. Kod Grafičkog kolektiva srela nas je grupa momaka. Nije ti dobra Srbija pederčino! Udarac u glavu, čizma u lice, krv iz nosa i više od deset minuta koje je moja drugarica provela u traženju leda za ranu, jer niko od lokalnih kafedžija nije želeo da joj izađe u susret. Kada je došla policija da napravi zapisnik, niko od gostiju u baštama nije video ništa. Okej. Pet godina kasnije, na pedeset metara dalje ubili su Brisa Tatona jer je ličio na pedera. Heteroseksualno.

Pre trideset dve godine, rođen sam 9. maja na Dan slobode, pa se zato i zovem Slobodan. Ako poverujem da je ime sudbina, onda sam obeležen za ceo život. Neslavno. Pokušao sam da sopstvenu sudbinu markiram nadimkom – Boban. Ali ne vredi. Sloboda je tako slatka težnja, kao da ližeš belgijsku čokoladu preko neprobojnog stakla.

Takav kakav sam, pre nekoliko dana, saznao sam da ću goreti u crnom, ognjenom jezeru. Rekao Amfilohije Radović. Još jedan od onih koji svoju slavu postiže pljuvanjem pedera, da ne kažem, preko mog dupeta. Dobro, okej, slažem se. Ja ću, kao smrdljiva pederčina i anti-srpski otrov u to jezero. Ne znam gde će sva ona smerna Amfilohijeva deca koja žele da me ubiju.

Mene i svakog drugog pedera u ovoj zemlji.

Epilog: Nekoliko dana nakon Parade

Žirevi se i dalje kotrljaju niz moju ulicu, žute linije za parkiranje su prefarbane sivom bojom od strane (ne)savesnih komšija (ko ovde parkira gde mu zakon kaže!?), mleka nema u radnjama posle 9 ujutru, nemam platu, imam neplaćene račune, Ceca i dalje peva, nemam krevet (ušla vlaga i odnela stari)… Ako već moram da biram, dostojanstvenija od spavanja na krevetu bila bi činjenica da ne delim teritoriju države sa Ratkom Mladićem ili njegovim jatacima.

Ali, to je moja zemlja, a ja sam njeno dete.

Peščanik.net, 16.10.2010.

TEMA – PARADA PONOSA +

Leave a Reply