Prošle subote – kunem se svojim omiljenim bendom Towers Of London – negde oko tek propupele ponoći, skroz mokar od zrenjaninskog piva, negde na pedesetom kilometru ispred Beograda, odlučim da u sledećem textu za Feral u prvom pasusu ne pominjem dr Vojislava Koštunicu. Probaću, kažem, mrmljajući sebi u bradu, da ignorišem predsednika Vlade na isti način na koji on godinama ignoriše sve nas: jeste da ga zabole q što ga neće biti u uvodnoj rečenici za hrvatsko glasilo ali ću bar dokazati sebi da se nisam adiktivno navukao na budalu, preživeće Feral bez Kalašnjikova u eksplikaciji, sve mislim – neće valjda da u sledećih 72 sata napravi sranje kako bih morao da ga pomenem, neće valjda da ide na Kosovo iz “privatnih i religioznih razloga” kako je ponizno i najponiznije objasnio u molbi UNMIKU glede polne želje da ga ipak puste na teritoriju koja “pripada Srbiji”, neće valjda da u London vodi ministra policije (onog koji je u mladosti obijao kioske) ili svog šefa kabineta Aleksandra Nikitovića koji izgleda kao cirkuski napuhani Bin Laden s kokardom i bradom. Sve hoće Koštunica: zajebao me u tjednu u kojem direktno iz Londona, s razgovora s Tony Blairom, putuje u Gračanicu (“privatno”) da uz penisoidni oblik sveća, hladovine, mistične smajlovićske erotike obnovi Veru u Srpstvo, usred histeričnih tropskih vrućina koje su neobjašnjivo ali indikativno napale Srbiju čim je Crna Gora postala nezavisna a pregovori o tzv. Kosovu ušli u fazu letnje zajebancije pod firmom razbibrige.
Čak i da su mi Towers Of London održali koncert u stanu u soliteru na Zvezdari – morao bih da priznam da nam je Predsednik Vlade nenadjebiv; način na koji je Koštuničino odelo skrojeno – o Nikitoviću ili Joćiću da ne govorim: jasno je iz teških tv snimaka kako SAO-nose ono što im je silom kupljeno – patološki svedoči da je dr Vojislav nepovratno izgubljen u istočnonemačkom fashion-weeku za vreme Honeckera kad se, jebi ga, znalo tko nosi odelo a tko u prugastom sedi u zatvoru kao izdajnik domovine. Koštunica je – usred Londona, ozloglašenog po ručno rađenim odelima – izgledao kao da su ga upravo pustili iz DDR zatvora u kojem je proveo pedeset godina, sav zgužvan, nervozan, umoran, izraubovan, izjeban i nesrećno tužan dok je govorio kako “Srbija postaje umorna od stalnih pritisaka i uslovljavanja”, kao DSS robot ponavljajući hit floskulu da “za izručenje Mladića ne samo što postoji politička volja, nego su na zadatku njegovog lociranja angažovani apsolutno svi potencijali koje jedna demokratska država ima na raspolaganju”, što, prevedeno na engleski, znači da ništa od ovoga nije istina jer dr Voja po defaultu laže, jebe se njemu za Mladića usred Londona, važno je samo da stigne do manastira Gračanica gde će, u verskoj ceremoniji, obezbediti da smajlovićkina sveća koju bude držao biti dovoljno erektivna da izdrži da ne izgori dok Kosovo ne preda Albancima, kako mu je već u Londonu – without candles – već rečeno, uprkos modnim detaljima.
Poslednja nada dr Koštunice: da će vrućine toliko zajebati The Serbs da neće biti sposobni da razmišljaju na visokim temperaturama koje, vekovima, ugrožavaju srpsko mentalno biće osetljivo na sve iznad petnaest stepeni, počelo je da pokazuje efekte; tzv. politički nedeljnici na naslovnoj strani bave se krucijalnim teritorijalnim pitanjem – jebe li Arkanova Ceca nogometaša Dejana Stankovića ili je u pitanju reverzibirlni erektivni proces; u sve se uklapa “letnja šema” B92 da na radiju i televiziji narednih meseci obustavi sve političke emisije – jer je summer-ideja hedonizma jača od svih nas, kao lično priznanje kolektivnog poraza pred snagama mora & turizma, ali pomalo i oduševljenog Koštunice očekivano presrećnog što se njime nitko neće baviti mesecima, a i zašto bi, zar ovo nije summer 2006, ko sad da po ovim vrućinama pominje Srebrenicu, ratne zločine, Ratka Mladića, Radovana Karadđića, četvorogodišnje bombardovanje Sarajeva, logore u Prijedoru, granatiranje Dubrovnika i Šibenika, zar nezavisna Srbija ne sme da se malo opusti, da zaboravi, da izbegne Crnu Goru i ode u uvek prijateljsku Grčku gde će se Srbima ulagivati sukladno svakom uloženom pravoslavnom evru?
I onda me, ispravno se sećajući početka teksta, pitate koji sam qu tražio u Zrenjaninu, u petak veče? Bio na tribini s par prijatelja/profesora iz Vojvodine kad sam u zao čas otkrio da je s nama nekakav američki diplomata iz bgd ambasade koji je spremio “paper” glede srpskih dešavanja, što je od samog starta izgledalo sumnjivo, da bi se, logično, pretvorilo u politički horror – Towers Of London rekli bi “Kill Your Pop Scene” – čim je Amerikanac (imenom: Demien) krenuo da u DSS oduševljenju govori kako je Vojvodina primer “sukladnog života”, jedno vibrant-dynamic- društvo, sve zahvaljujući Vladi Srbije (bosanski: Koštunica), milina jedna, nigde napada na Mađare, nigde radikala u vlasti, nigde fašista od kojih Vojvodiba vrvi. Slušam Amerikanca čije numeričko ime 666 ne sluti na dobro: čujem kako kaže da je Vojvodina poznata u svetu jer je tu rođen Darko Miličić (košarkaš Orlanda), čujem kako se 666 divi mađarskoj emisiji “Idol” koja je imala vojvođanske pesme… što on smatra ličnim uspehom dr Koštunice, sve uz priču kako je današnja Vojvodina primer sukladne radosti i ekstaze.
Izdržim Demiana i onda iz mene provali sve što je Koštunica sublimirao u ovom imbecilnom američkom telu s DDR odeždom: prvo Demiena obavestim da je idiot, da je upravo postao član Koštuničine stranke, da može uvek da me oralno zadovolji zajedno s ostalim sekretarima i da se, hrvatskim jezikom, goni u pizdu lepu materinu, serem se na činjenicu da zbog ovog incidenta nikad neće dobiti američku vizu. Jer, ono što je US Demian izgovorio savršeno se uklopilo u odeždu dr Kalašnjikova u Londonu: sve savršeno, mi najbolji, postoji politička volja… Uz pomoć prepametnih (maloletnih) klinki iz Liberalno Deokratske Partije koje su smehom obeležile Demianov pad u Koštuničino ništavilo, Tribina se okončala kao najbizarnije saznanje da je Demian samo usa-glasnogovornik one politike koja se podlo pravi da ne zna ništa i da je u svemu, tobože, nevina.
I uprkos svemu – čak i činjenici da je Demian pobegao kao pizda čim se tribina završila, zaprepašćen što se Luković nije oduševio Amerikancom iz ambasade – ostala mi je namera da dr Voju ne pominjem u prvom pasusu.
Ali, nije moglo. Jebiga, srpska istorija je koštunički tako teška da se London ne da porediti s Gračanicom. Ko shvati, zadovoljiće se svećom!
Ili što bi Towers Of London kazali: “Fuck It Up”. Precizno pravoslavno!
Feral Tribune, 27.06.2006.
Peščanik.net, 27.06.2006.
