Detektivske priče

Ponedeljak, 9. decembar

Od jutros slušamo kako Zorana Mihajlović, potpredsednica SNS, veze o tome kako će SNS smenjivati svoje gradonačelnike i direktore preduzeća. Stranka ima visoke standarde, o kriterijumima za funkcionere da i ne govorimo. Ko ne zadovoljava visoke radne i moralne standarde, umesto njega mora doći bolji, jer uvek može bolje. Gospođa Mihajlović kaže da njihovi moraju biti ponos svoje zemlje, kad god vrše državnu funkciju. Dešava se da u detaljima nije baš sve savršeno, pa će neki morati da odu. Ovoga puta otići će nekoliko komada direktora preduzeća i nekoliko komada gradonačelnika.

U naporima da sve bude najbolje, vrh ove stranke zaboravlja da i u ovom košmaru postoji zakon o javnim preduzećima, koji je mirne duše ignorisan, a i sada se ne pominje. Kako će da smenjuju gradonačelnike? Da li su tamo, u nekoj skupštini opštine ili grada, birani ti gradonačelnici, da li su neki odbornici dizali ruke, po nekoj proceduri, pa ma koliko ona bila loša, ali jeste li se odigrala? Pa da li vrh te stranke, makar i toliko savršene kakvom je vidi gospođa Mihajlović, može tek tako da destruira lokalne samouprave? Ili možda vlada pravilo – stranka ih namestila, stranka ih razmestila. Pa da, tako se decenijama uništavalo društvo i njegovo ljudstvo, kao suvišne i nepotrebne stvari. Šta će Srbiji društvo i ljudi, kad imamo vlast.

Kako će se te smene izvršiti? Pa tako što će vrh stranke tražiti da ti i ti gradonačelnici sami daju ostavku. Dakle, iznuđenim ostavkama, pritiscima, hvalospevima i mutljavinom. Izgleda da se pri tome zaboravlja ona sitnica da gradonačelnike treba da ocenjuju građani i organi samouprave, da to nije posao vrha stranke. Da li će se ikada saznati kako su donošene te ocene, kako da znamo ko je dobro a ko loše obavljao svoj posao, ko i zašto ide, a ko i zašto ostaje.

Ovakve smene očito služe nekim drugim, važnijim ciljevima. I stvarno, razgovor sa potpredsednicom SNS-a nije od ranog jutra vođen zbog direktora i gradonačelnika. Odmah se videlo da to nije bitno. Ona je misteriozno najavila da neko ugrožava njenu stranku. Na vidiku su neprijatelji, u likovima Cvijana i Antića, ali šta mogu ta dvojica protiv 400.000 članova stranke, čiji je predsednik Aleksandar Vučić. Ona ne bi volela da tu, sa ovom dvojicom, stoji i predsednik Nikolić. Da možda nije on protiv Vučića, ma da, nije, tako nekako je ispalo.

Jutrošnja najava obistinila se već popodne. Izbio je sukob u SNS. Odavno se skrivao, a očekivao svakodnevno. I ko je s kim u sukobu? Pa sa strankom se sukobio Vladimir Cvijan iza koga stoji Mišković, a inače je taj lik poznat po tome što je vršio pritisak na sud i po raznim drugim nepodopštinama. Nema tu Nikolića. Opet je tu samo onaj ponavljač-napadač, koji je još letos dobio ulogu glavnog „rušitelja“ Vučića. Viđao se sa Miškovićem i na tviteru napadao Vučića za diktaturu i autoritarizam. A sada je avanzovao do protivkandidata Aleksandru Vučiću za mesto predsednika stranke. Najavio je svoju kandidaturu i otpočeo kampanju tako što je kritikovao poslednje predsedništvo stranke, na kome se navodno raspravljalo samo o tome ko će biti uhapšen. Nije bilo reči o njegovom kažnjavanju, ili izbacivanju, niko ga nije dirao. On je sam izleteo, jer ne može ni po koju cenu da podnosi da o svemu odlučuje samo jedan čovek – Aleksandar Vučić. On „hapsi one koje ne voli“, a na spisku nevoljenih se po Cvijanu našlo neko baš šareno društvo. Oni sa spisaka se nisu uzbudili. Kao da znaju za jadac, pa neće da imaju posla sa tim „prljavim vešom“.

Koliko do sutra, prekosutra, slušaćemo o Cvijanu. A onda će pasti u zaborav. Slaba je on karta, ma ko da na nju igra. Nisu Nikolić, Mišković and comp. toliko glupi da misle kako će Cvijan pobediti Vučića na stranačkim izborima. On je kukavičije jaje, tu je da zavara neprijatelja. On je sam po sebi mutan, pa i zgodan za posebne zadatke. Biće tu i teže artiljerije, pa ko ima nerve gledaće.

Epilog

I šta sam zaključila gledajući našu političku scenu od jutra do mraka? Stvar je prilično prosta. Politička škola na kojoj je vaspitavana SNS i njeno vođstvo, ne može bez neprijatelja i permanentnih sukoba. Da li je neprijatelj Hrvat, Musliman, Albanac, Tito, Đilas, Mišković, Cvijan, Vučić protiv Nikolića ili obrnuto, nije važno. Bez neprijatelja i borbe neprestane, za njih ni politike ni života nema. Neprekidni zemljotres, špijuniranje, službe, intrige, pritisci, tuče i premlaćivanje. Takva je to škola. A ova se zemlja već dosta tresla, toliko da se sve raspalo. Činilo se da se samo DS iznutra raspala, a sada se pokazalo da se raspolutila baš najmoćnija stranka. Ima naznaka da se raspada i SPS. Nije teško pogoditi zašto ti raspadi. Ne može jedno društvo da se tako dugotrajno i sistematski uništava, ratovima, jezivim zločinima, bezakonjem i nemilosrdnom pljačkom, a da nešto ostane u rezervi, na primer da preteknu neke savršene i uzorne stranke, koje su, čudom, preživele sve brodolome. I njih je, kao glavne aktere naše propasti, zakačio raspad, pa su se i one sve do jedne raspale. Kad jednom krene taj vrtlog ka dnu, nema spasioca, koliko god to neko želeo da bude.

Peščanik.net, 10.12.2013.