Pročitah vest da su članovi organizacije 1389 – Srbi sa dna kace – kamenovali naše popečitelje na putu za Gazimestan. Dobro, događa se. Da su to nekim slučajem uradili Albanci – a i oni ponekad imaju takav običaj – možemo samo zamisliti razmere medijskog leleka i kuknjave. Bratski kamen valjda manje boli, pa je sve prošlo manje-više nezapaženo.
Ne treba sumnjati da su se mnogi u opoziciji i obradovali. Elem, događaj sam po sebi ne zavređuje novinski prostor; bilo je takvih ispada i još će ih biti. Ono što zavređuje novinski prostor, a trebalo bi da privuče i pažnju određenih službi, jeste da je kamenovanje ministara zapravo jedna od manifestacija „nacionalnog okupljanja“ na koje nas uporno poziva Vojislav Koštunica, poprilično izbezumljen što više nije na vlasti. Ali kamenovanje, linčovanje i ubijanje neistomislećih sunarodnika nije Koštuničin izum; Pseudoserdar je samo zatočnik, administrator i propagator veoma stare srbijanske politike: patriotizam – to sam ja. U najgorem slučaju – to smo ja i moji seizi.
Takav „patriotizam“ je u suštini samo ovlaš evropeizovana struktura vlasti istočnjačke despotije. Za otomanskih vremena i vremena Kodže Miloša sultan i knjaz su bili neupitni autoriteti čija samovolja ničim nije bila ograničena.Vreme, međutim, uprkos dirljivim naporima srpskih pseudoelita ipak prolazi; neke adaptacije su bile neizbežne. Tako su – umesto Kodže Miloša ili Vojislava Koštunice, recimo – vrhovnim i neupitnim autoritetima proglašeni Srbija i patriotizam, pa pošto su i jedno i drugo neživa bića, u ime patriotizma i Srbije, samovoljno, bahato, neodgovorno i kompetentno vladaju Kodža i Voja. Jeste to seljačka filozofija i ćepenačko lukavstvo, ali još uvek funkcioniše.
Političke strukture zasnovane na orijentalnoj samovolji – a naša je uprkos alafranga odelima i kravatama takva – nužno proizvode nasilje. Čak i kada ga orijentalisti ne žele. Hajde da vidimo. Nacionalno nas okupio Milošević, eto serije ratova. Da bismo se sa velikim zakašnjenjem pobunili protiv secesije Kosova, okupi nas serdar Koštunica. Rezultat okupljanja – demoliran Beograd. Jedan život izgubljen. Sledeći korak – a kosovsko kamenovanje daje za pravo takvoj pretpostavci – jeste nacionalno okupljanje čiji je cilj nasilje radi nasilja. Ne vidim šta su Bradić i onaj drugi ministar krivi u stvari otcepljenja Kosova, niti kakva je njihova krivica za pasji život kosovskih Srba. Biće da je jedina njihova krivica što ne sede u vladi pozivara na „nacionalno okupljanje“.
Neka mi kažu da sam paranoičan, ali podozrevam da u celom tom zamešateljstvu ima i pozivarevih prstiju.
Nije, međutim, problem u Koštunici, u njegovim halucinacijama, sumračnim vizijama i njegovim saveznicima. Takvih delija ima u svim narodima i u svim državama ovoga sveta. Problem je u kulturnom i političkom ambijentu koji bi trebalo da artikulišu tobožnje „proevropske“ snage okupljene oko Borisa Tadića (koji u poslednje vreme takođe počinje da ispoljava cezarističke i autokratske ambicije). Boris Tadić, njegova ekipa i njegovi saveznici, direktni su krivci za stvaranje „vlažnog i mračnog ambijenta“ izuzetno pogodnog za bujanje „organizama poput Vojislava Koštunice“ (Nenad Čanak). Evo, neka da bog da grešim, ali izgleda da je aktuelna vlast na putu da po ko zna koji put ponovi kardinalnu grešku srpskih političkih elita, da ponovo padne u prelest manične opsednutosti teritorijama. Niko ne spori da je otcepljenje Kosova brutalan i nepravedan čin. Ali valjda su naši „lideri“ dovoljno zrele ličnosti da shvate da živimo u brutalnom svetu prepunom svake nepravde. Kosovo je za dugi niz godina, možda i zauvek izgubljeno. Pred nama su – kako bi to rekla Lepa Lukić – dva putića: jedan je uspostavljanje realne pravne države na preostaloj teritoriji; njeno snaženje i bogaćenje. Drugi putić je rđava beskonačnost „nacionalnih okupljanja“ po kojekakvim jarugama, produbljavanje nacionalnog raskola, urušavanje države (slično onom u Albaniji) i – posledično – vrlo verovatni gubitak još nekih regija.
Posle svakog tog gubitka, pretpostavljamo, pozivar bi opet pozvao na „nacionalno okupljanje“, pa bi okupljeni u pravednom gnevu demolirali još poneki srpski grad. Znam da ove rečenice zvuče zloslutno i donekle fantastično. Ali one uopšte nisu daleko od trajektorije kojom bi naši događaji mogli krenuti. To je potupno jasno. Nije jasno nešto drugo: zbog čega Boris Tadić udarnički asfaltira put kojim će se Koštunica vratiti na vlast da bi nas okupio na putu samouništenja. Nikolićevi narodnjaci mu već duvaju za vrat. Za vrat narodnjacima duva Koštunica. A za vrat Koštunici duva đavo koji je već odneo svu šalu. Presedi li pozivar još koju godinicu u pustolini u Nemanjinoj, hoće li Tadić ikada više ubediti ikoga da da glas njegovoj stranci koja sve više liči na Miloševićev SPS, doduše podsečenih noktiju i bez krmelja. Već u ovom momentu politička ponuda je krajnje oskudna. Malo ko vidi u čemu je razlika između vlasti i opozicije? I jedni i drugi su opsednuti čisto filozofskim i metafizičkim problemima, što ne bi moralo da bude loše pod uslovom da išta znaju o filozofiji i metafizici. Da umesto udbinih izveštaja s vremena na vreme pročitaju poneku knjigu iz političke filozofije, u njima bi pronašli mnoge interesantne stvari.
Na primer da je država aparat civilizovanog uređenja života jedne nacije, a ne instrument za sprovođenje samovolje dripaca koji su sebi dali za pravo da tumače i proriču nacionalne interese, krajnje sumnjivo povezane sa ličnim. Ako se, pak, država – kao što je kod nas svakodnevno slučaj – ponižava, kompromituje i urušava u ime „nacionalnih interesa“, onda tu vrlo brzo neće biti ni države ni nacije. Pa ako aktuelna vlast, usled nedremane brige i tuge za Kosovom, prestane da sankcioniše medijsko i fizičko nasilje počinjeno u ime nacije, e onda, gentlemen, fasten your sitbelts.
Danas, 01.07.2009.
Peščanik.net, 01.07.2009.
