Kada je pre 36 godina Milton Fridman, sada već pokojni guru svetskog monetarizma, počeo svoje predavanje u Narodnoj banci SFRJ (u zgradi Velike pošte u Beogradu), on je prvo sebi postavio pitanje: šta je to realan devizni kurs, pa je tada (otprilike) rekao: to je kada cenu jednog hleba u jednoj valuti podelite sa cenom jednog hleba u drugoj valuti i kada za isti aritmetički odnos slobodno možete da kupite jednu ili drugu valutu u susednoj banci. Pisac ovih redova, tada sasvim mlad novinar, tu prvu Fridmanovu rečenicu je dobro razumeo, a kasnije izlaganje mu se učinilo nerazumljivim. No, i ta prva rečenica nije bez značaja, jer danas bi to, na primer, značilo da je devizni paritet dinara i evra: 75 prema 1, jer taj odnos dobijate kada cenu litre benzina u dinarima podelite sa cenom litre istog benzina u evrozoni (105 podeljeno sa 1,4).
No, ni tada (koliko sećanje služi), ni sada naši ekonomisti nisu bili zadovoljni Fridmanovom definicijom “realnog deviznog kursa”, pa su isticali da njegova priča važi kada su privredne strukture dve valutne zone podjednake, kada su stepen razvijenosti i produktivnosti isti, kada su stope inflacije ili deflacije i nivo kamata, odnosno ponuda kapitala – slični, kada su trgovinski i kreditni odnosi sa inostranstvom uravnoteženi ili slično neuravnoteženi, itd. Pošto struktura jedne privrede nikad nije ista sa strukturom svetske privrede, a nikad nije isto ni sve ostalo – ispadalo je da svaka zemlja ne samo da ima pravo, nego ima i dužnost da vodi “politiku deviznog kursa”.
Uprošćeno rečeno, to su zapravo bili razlozi za odbacivanje teorije o “neutralnom novcu”, koji je samo posledica realnih odnosa u ekonomiji svake zemlje i realnog stanja na njenom novčanom tržištu, a ne “instrument” ove ili one ekonomske politike. No, gde god je politika vodila novac umesto tržišta, tamo se to obično završavalo raznovrsnim redistribucijama u korist jednih, a o trošku svih ostalih. Zbog toga se svet vratio (ovde krajnje pojednostavljenim) Fridmanovim teorijama, posle svih eksperimenata za “inflacioniranjem”, to jest “dopingovanjem” privrednog razvoja. To jest, većina guvernera se vratila jednostavnoj tezi da cenu deviza uvek u krajnjoj konsekvenci određuje odnos ponude i tražnje, makar koliko ni ponuda ni tražnja nisu otporne na raznovrsne “veštačke” uticaje. Uostalom, i na zelenoj pijaci taj odnos nije perfektan u jednom danu, ali na duži rok svaka roba nađe mušteriju po neumitnim ekonomskim zakonima, to jest po ceni koju prihvate oba partnera. Istina, i država nekada priskoči, kada posumnja da će se finansijski sistem urušiti zbog pogrešnih procena “novčanih nakupaca” (vidimo to i danas u SAD i Velikoj Britaniji, po milijardskim dotacijama posrnulim velikim bankama) – ali to se još nikada nije dobro završilo, pa neće ni danas.
Naš aktuelni slučaj je da dinar ovih dana obara rekorde u “snazi” prema evru, pa je juče srednji kurs dospeo na odnos 76,5 dinara za 1 evro – što je odnos sličan onom od pre četiri godine, kada su domicilne cene robe bile manje za 50 odsto. Mnogi s pravom kažu da tu nešto nije u redu, ali obično nisu spremni da sebi postave pitanje da li to nešto nije bilo u redu pre četiri godine, već uvek polaze od toga da nešto nije u redu danas. Možda imaju pravo, jer pre četiri godine (koliko služi sećanje) referentna kamatna stopa Narodne banke bila je dvostruko niža, a sada je Monetarni odbor NBS na poslednjoj julskoj sednici rešio da je ostavi na (pre)visokih 15,75 odsto. Oni polaze od toga da ta kamata počinje da daje rezultate u borbi protiv inflacije, koja se bila popela do blizu 15 odsto u godišnjoj projekciji, i koja će posle avgustovskog silaska naniže – moguće ponovo poskočiti na jesen, posle rebalansa državnog budžeta. No, ako inflacija doista ide ka smirenju, kao i cena svetske nafte, a ministarka finansija najavljuje rezanje javne potrošnje, visoka kamatna stopa ostaviće efekat na privredu sličan efektu koji predugo primenjivani jaki lekovi ostavljaju na već prezdravelom bolesniku.
Guverner Radovan Jelašić, inače, u više navrata je u našim medijima pokušao da objasni zašto dinar poslednjih godina raste uprkos inflaciji. Najdetaljniji je bio 15. jula u Novinarskoj školi u Novom Sadu, gde je naveo da je reč o fenomenu koji se odomaćio u većini zemalja u tranziciji. Tom prilikom on je istakao da je u Češkoj u poslednjih godinu dana inflacija imala stopu od 6,8 odsto, a njihova kruna je ojačala (apresirala) prema evru za čak 17 odsto. U Poljskoj je u isto vreme inflacija bila 4,3 odsto, a njena valuta je ojačala prema evru za 13 odsto. U Slovačkoj prema inflaciji od četiri odsto, zabeležena je apresijacija od 10 odsto. Jelašić, prema novinskim izveštajima, nije tom prilikom dao neko dublje objašnjenje ovog fenomena.
Naravno, reč je o signalu da zemlje u tranziciji doživljavaju poplavu evra i to su naši stručnjaci već razglasili, ocenjujući da zapadne banke, suočene sa snažnim restrikcijama profita na sopstvenim tržištima, po zaradu idu na istok Evrope. Pristalice teorije zavere verovatno neće biti potpuno zadovoljne ovom dijagnozom, pa će objašnjenju verovatno dodati – da banke zapravo krče prostor svojoj industriji, jer jeftin evro (jeftin uvoz) združen sa većom evropskom produktivnošću čini besmislenim sve pokušaje “reindustrijalizacije” u zemljama u tranziciji. Ta teorija, međutim, u direktnoj je suprotnosti sa primerima zemalja koje je, kao što smo gore preneli, spomenuo guverner Jelašić, jer je reč upravo o zemljama u kojima je reindustrijalizacija najdalje odmakla.
Danas, 07.08.2008.
Peščanik.net, 06.08.2008.
