Moje srpsko političko iskustvo
Na poslednjim izborima prihvatila sam, to sad svako ko ovo čita zna, poziv partije za koju sam do tada glasala, da stanem na čelo beogradske liste. Usput sam, a iz medija, shvatila da sam se time automatski stavila i na drugo mesto liste za nacionalni parlament, te da sam na neki način time postala i ko-nosilac politike stranke u koju u tom trenutku još nisam bila ušla.
Uprkos mnogim čuđenjima, argumentovanim objašnjenjima, neodobravanju dobronamernih i “dobronamernih”, iskreno sam poverovala da, nakon svih godina relativno udobne pozicije posmatrača sa strane, nezavisne ličnosti koja politički otvoreno istupa u javnosti, moram – iz odgovornosti prema onima koji su godinama čitali i slušali šta imam da kažem o srpskoj političkoj sceni a sami nisu imali priliku da to isto kažu – pokušati da nešto konkretno napravim. Osim toga, uvek su me posebno iritirali oni zgađeni nad srpskom političkom scenom (njima je, valjda suđena, neka druga, «finija»), oni što su spremni da imaju čvrsta uverenja, a da tim povodom ništa nikad ne naprave, osim da se podsmevaju tuđim pokušajima i sa velikim zadovoljstvom govore o tome kako su «ovde promene nemoguće».
Do mog otvorenog pristupanja politici LDP-a, uživala sam poziciju miljenice beogradske intelektualne čaršije, barem onog njenog najnebitnijeg dela: hvalilo me se u medijima koje “pristojne” kuće čitaju i – što u Srbiji donosi još veću slavu – vređalo u onima kojih se “pristojni” užasavaju. Ukratko, svako ko je bio “nezadovoljan situacijom”, voleo je mene, sve dok nisam postala zagovornik politike jedne anti-tadićevske struje na srpskoj političkoj sceni. I ma koliko pokušavala da svoju kritiku predsednika, njegove stranke i politike koju zastupa, jasno obrazložim, ma koliko se trudila da uverim javnost da nemam nikakav lični animozitet, razlog ili korist da se sad tu nešto ljutim na Tadića, od trenutka otvorenog stavljanja na stranu Čedomira Jovanovića, a u njegovoj pametnoj, konstruktivnoj, vizionarskoj kritici političkog establišmenta u našoj zemlji i njenih predominantnih zabluda, imala sam jednu laku i ugodnu poziciju one što kritikuje one koje treba kritikovati, ali ne preteruje u tome.
Pridevi “ostrašćena”, “radikalana” i “ekstremista”, poslednji put su se za mene lepili u vreme vladavine SPS-a (mog sadašnjeg zvaničnog koalicionog partnera), ali od 2000. na ovamo niko me tako nije diskvalifikovao.
Usput sam se, iako deluje banalno, nije ni malo nevazno, i udala, i to za čoveka poznatog po “neekstremističkim” preferencama na srpskoj političkoj sceni, postala pristojna malograđanka, rado viđena na “finim večerama u gradu”.
Taj moj mir sa beogradskom čaršijom, trajao je sve dok Čedomir Jovanović, sa nekolicinom istomišljenika koje sam cenila, nije formirao stranku koja je počela da govori i u moje ime. Po prvi put sam, (a to nisam mogla ni u periodu vladavine “mog” Đinđića) mogla potpuno da stanem iza politike jedne partije. I nakon petog oktobra 2000. i dolaska na vlast “mojih”, ipak sam imala neku distancu prema gomili odluka, ne samo kadrovskih,već i čitavih delova političkog programa, sa kojima nikako nisam mogla da se složim.
Tada sam smatrala da o tome treba mahom ćutati, ćutati i pustiti najbolje što Srbija ima, da uprkos mrljama, saplitanjima i neverovatnim potezima, pokušaju da sprovedu reforme.
Od ubistva Đinđića, nisam najbolje razumela šta se sve to dešava sa zemljom. Shvatila sam to kao ličnu tragediju, i dalje mislim da mi se i privatni život strmoglavio tim strmoglavom čitave zemlje. U toku vanrednog stanja i akcije Sablja, jedina uteha u nacionalnoj tragediji, bila mi je velika sigurnost i nadmoć nad kriminalnim grupacijama, koju je država bez sramote i uzdržavanja, hrabro pokazala. Prevremenim gašenjem Sablje, kao i većina građana, nisam raspolagala informacijama pod čijim pritiskom i na koji način je do toga uopšte i došlo.
O Borisu Tadiću sam takođe imala malo informacija, stranački život me nije interesovao, kada se nametnuo na čelu partije koju sam glasala i za koju sam podrazumevala da je logičan naslednik političke ideje Zorana Đinđića – bilo mi je potpuno svejedno. Osim toga, njegovo javno priznanje odgovornosti stranke za “Aferu Bodrum” imponovalo mi je, pomislila sam da je politička ličnost spremna na rizik i gubitak, a zarad poštovanja principa, zakona i inteligencije birača.
Na prevremeno i bespotrebno raspisanim izborima, glasala sam i javno podržala tim Borisa Tadića. Ne pišem ovo zato što mislim da je važno za bilo koga drugog, (nije ni za mene samu) niti zbog toga što smatram da je uopšte bitno šta sam ja i kada mislila, već samo iz potrebe da svoju ličnu političku istoriju ne falsifikujem i da pošteno navedem svaki detalj.
Boris Tadić i njegov tim izbore nisu dobili, ali su osvojili nadmoć u sopstvenoj stranci. Frakciju, koju je Čedomir Jovanović pokrenuo, a u skladu sa statutom DS-a, ugušili su u samom početku, poznatim stranačkim sredstvima – pritiscima i obećanjima među članovima. Čedomir je iz DS-a najuren, stranka postaje drugačije profilisana, otvoreno koketira sa idejama konzervativne desnice i počinje ozbiljnu i temeljnu distancu od Zorana Đinđića, što je za mene bilo dovoljno. Jednostavno su izgubili glasača, a veliki krug apstinenata dobio još jednog zbunjenog člana.
Jovanoviću sam, dok je participirao u vlasti, otvoreno zamerala problematičan odnos prema pitanju korupcije, nekako nikad do kraja ponuđen pravi odgovor na silne optužbe o “okorišćavanju” o vlast. Nekoliko godina kasnije, posebno nakon smrti Đinđića, pokajala sam se zbog toga – ne zato što smatram korupciju dopustivom, već zato što sam informacije o navodnoj potkupljenosti pojedinih Đinđićevih ljudi dobijala od dobro organizovanih medijskih ratnika, informacije koje su savetnici, uz pomoć plaćenih medija i novinara (i to ne samo mafijaskih tabloida), pažljivo i sistematski plasirali u javnost.
Pre dve godine pristala sam na intervju za desničarski tabloid NIN, iz jedinog razloga – da uputim javno izvinjenje Jovanoviću i povučem svoju reč. Za mene je promena mišljenja pred snagom argumenata ozbiljan test kvaliteta ljudskog materijala koji mora da važi za sve – pa i za političare. Ukratko, povukla sam reč i izvinila se javno i to u novinama koje prezirem i koje su me, tim povodom, stavile na listu svojih večnih neprijatelja.
Time je počela i sezona otvorenog lova i na mene, a da nekako nikada nisam do kraja razumela šta je to u Čedomiru Jovanoviću što izaziva toliki organizovani i nepodeljeni animozitet, čak i kod onih koji se niti po jednom drugom pitanju, pa ni onom oko elementarnog morala – ne mogu složiti.
Izbori su se u Srbiji nizali, ja sam sve više stajala uz LDP, verujući u političku platformu, ozbiljnost i iskrenost ideja koje su ti hrabri ljudi zastupali.
Zato, kada su mi se obratili sa pitanjem da li pristajem na kandidaturu, iako sam se – iz sasvim ličnih razloga – ozbijlno premišljala, ipak je osećaj za politički moral prevladao i ja sam pristala da trčim trku za koju sam unapred znala da može samo da mi nešto uzme.
Koliko je to nešto – to nisam znala.
Da ne bude zabune, i da sam sasvim i do u detalje znala kako će teško i mnogo sve ovo da me košta, opet bih to prihvatila. Imam svoja ubeđenja, ona su etičke prirode, nemam pravo da druge guram u nešto u šta sama nisam spremna da se uključim i to je nekako presudilo.
Kampanja je trajala kratko i bila izuzetno naporna. Štab za beogradske izbore je bio i fizički odvojen od stranke, čiji član nisam bila. U štabu nas je bilo ne više od petoro, mahom ljudi koji su se odazvali na moj lični poziv. Stranka nam je obezbedila par izuzetno mladih i neiskusnih volontera, ali je kampanju u stvari vodilo ne više od nas petoro.
Dali smo sve od sebe. Noćima smo učili zakone i proučavali probleme glavnog grada, osmišljavali kako da probijemo medijsku blokadu i kako da, bez novca, ipak napravimo neku propagandu.
Bila sam jedini kandidat bez svog spota, bez plakata, bez bilborda, ma kako da se čudim ljudima koji na osnovu toga glasaju, ipak je i to pokazatelj koliko je velika jedna kampanja. Stranka se vrlo ozbiljno bavila izborima za nacionalni parlament, mi smo bili pitino dete, strano telo, nestranački anarhisti, amateri svome gradu, smetnja i problem. Novca, resursa i logistike – za nas nije bilo.
Pomoć je, u iznenađujuće velikoj razmeri, stigla sa sasvim druge strane. Javne ličnosti (izvinjavam se zbog bednog pojma), ljudi od ličnog i profesionalnog integriteta, poznati pravnici, profesori, urbanisti, ukratko – arhiva sagovornika Peščanika – svakodnevno su i samoinicijativno nudili i davali pomoć. Malene prostorije koje nam je besplatno ustupila Inicijativa mladih, na čemu nikad nisam uspela da im se lično zahvalim, stalno su bile pune ljudi koji su znali o čemu govore, šta im je struka, a šta ideja i vizija za modernu metropolu, nalik na sve slične svetske. Najveći autoriteti “druge Srbije” (duplo izvinjenje zbog još bednijeg pojma) bezrezervno, svesrdno i ljudski, pružili su meni, kampanji za Beograd i stranci za koju sam se takmičila, ogromnu pomoć. Te trenutke nikada neću zaboraviti, kada sedim tako sama, okružena sa tri i po još veća ludaka od mene, bez para, bez reklama, bez pristupa medijima, u danima kada u kasi nije bilo novca ni da se kupe dnevne novine, kroz moj mali “kabinet” defiluju najumnije glave ovog grada i svako ima beskrajno tačnu reč da mi u tom trenutku uputi.
Medijski nastup nisam dobro pripremila. Stranka nije verovala u skupu pomoć istraživača javnog mnjenja, sve što smo na svoju ruku saznavali iz slušanja takozvanih “fokus grupa”, bilo je otrežnjujuće loše, ali je stranka odbijala da se time ozbiljno pozabavi. Kada sam jednom, i samo jednom, dobila priliku da, iza “zatamnjenog stakla”, nevidljiva, pratim šta tridesetak “običnih” ljudi, potpuno različitih uverenja, ima da kaže o mom javnom nastupu, kampanja je već bila prešla polovinu. Kad smo izdejstvovali barem jednu jedinu sesiju sa stručnjacima za medijski nastup, već sam se uveliko bila isvađala po svim televizijama sa svim svojim protiv-kandidatima. Ukratko, od polovine kampanje, mogla sam samo popravljati ono sto sam iz neznanja, neiskustva i usled nedostatka ozbiljne logistike – loše započela.
S druge strane, imala sam kao konkurenciju dva ministra i jednog generalnog sekretara najmnogoljudnije stranke, sa petnaestogodišnjim političkim iskustvom, sve njihove kabinete, budžete, stručnjake: i “bazu” i “nadgradnju”.
Naš problem nije bio u suštini, to o čemu smo mi govorili je nešto sa čim nema ko pošten, pametan i normalan da se ne složi. Naš problem je bio što logistiku nismo imali, budžet nismo imali, pristup medijima nismo imali, priliku da detaljno objasnimo koliko je ozbiljan naš program – jednostavno nismo imali.
Ono zbog čega me dnevna politika nikada do tada nije zanimala nije se naprasno promenilo – rad “u bazi”, strančarenje, politika lokalnih odbora, preference funkcionera i članova, za mene je to bio čist gubitak vremena. Zašto se u tako malom i ograničenom vremenu baviti “zavođenjem” članstva LDP-a, kad oni, po difoltu već glasaju za našu listu? Logičnije je, pametnije i bolje obraćati se onima koji nisu – a mogli bi biti – “naši”, ti su nam glasovi trebali u velikoj borbi za prelazak cenzusa. Zdrav razum je, kako će se ispostaviti, suprotan partijskom životu, ambiciozni arivisti zaduženi da nama pomažu u kampanji, radili su samo za sebe, operišući po lokalnim odborima (istim onim poznatim stranačkim metodama) i pripremali prostor za posle izbora.
U stvarnosti su glasači kojima sam se obraćala, ti kolebljivi, najviše sumnjali u “poštenje”, u finansijski deo cele priče. Za mene je to bilo potpuno ad acta, para jednostavno nije bilo i to je bilo jedino vidljivo. Nisam osoba koja iza sebe ima bilo kakvu aferu, mogu se truditi da mi pripišu sve – od porno filma i ekstramaritalnih izleta, do histerije i arogancije – ali nepoštenje i korumpiranost niko nikada nije mogao da mi zalepi. Osim toga, ja nisam idiot. Znala sam da će dukat, koji sam simbolično dala da uđem u kolo, na kraju da ispadne višemilionski ceh za izlazak iz istog i da uvek ima pomalo istine i u najgorim napadima i optužbama, diskvalifikacijama na svakom planu (najveće pikanterije su ipak – razočaraću čaršiju – samo potpuna konfabulacija), ali je za mene samo jedno bilo važno: jedino pitanje koje sam “svojima” u više navrata postavljala i koje me se suštinski jedino ticalo jeste – ma koliko malo para da je bilo, odakle je i to malo dolazilo?
Ukratko, pitala sam da li nas finansira neko od tajkuna, protiv kojih se nominalno borimo, i da li smo mi isti kao i svi ostali – još jedna franšiza velike partije “Mišković, Beko & co”, koji tronuju srpskom političkom scenom, javnim, ali i privatnim životom ama baš svakog građanina. I svaki put sam dobila čvrsto uveravanje da – nismo.
Mi smo svoji, nismo ničiji, nismo prodati i nismo na prodaju.
U nedelji pred izbore, kvota na kladionicama bila nam je prilično ozbiljna. U istoj nedelji Tadić je izgurao Sporazum o asocijaciji i pridruživanju i kolebljivi su prelomili na tu stranu. Ja to razumem. Ljudima je bio potreban jasan, javan i zvaničan raskid sa politikom onoga što je premijer postao metkom u Gepratovoj i svako sa mesečnom ratom za kredit pred sobom u mesecu koji je dolazio, nije bio voljan da rizikuje i da rasipa glas.
Izbore u Beogradu smo izneli bolje nego u državi. Rezultati, iako minimalno različiti, ipak govore tako.
11. maja uveče jedino je bilo izvesno da smo u Beogradu napravili malecnu pobedu, sve ostalo je delovalo kao poraz.
12. maja ujutru sam se učlanila u stranku.
Osećala sam to kao obavezu, kao podelu odgovornosti za neslavan rezultat u republici, kao pokazatelj da sam ozbiljna i odgovorna, privržena ideji i onda kada nam ne ide dobro.
Od tada, pa više nikad, nisam bila konsultovana o politici stranke, odlukama o ulasku u koaliciju, nisam učestvovala u pregovorima za Beograd, niko me nije zvao, niko ništa nije pitao.
Pitala sam se zato sama. Pokušala da, u ime ljudi koji su i zbog toga što je moje ime stajalo na listi, glasali za nas, isteram tu priču do kraja. Pokušala sam da učestvujem u formiranju stava barem na nivou grada za koji sam se kandidovala, sedela tokom vrelog avgusta u Beogradu i strepela nad pregovorima, o kojima, dok su trajali, nisam ni od koga uspevala da saznam ništa. Stranka me je marginalizovala, skrajnula, sklonila, izbrisala, moji dojučerasnji “saborci” (uz časne izuzetke Vesne Pešić i Žarka Koraća), distancirali su se od mene.
Mandat za republički parlament, koji sam pošteno izborila, nije mi bio ponuđen. Niti mesto odbornika u Beogradu, čak ni na opštini na kojoj živim, a na kojoj sam takođe bila nosilac liste.
U početku nisam sasvim bila sigurna u razloge za tako nešto. Mislila sam da je i logično da trpim posledice poraza. Ipak, logično je bilo i da se pitam – a ko bi pa to bolje, a u zadatim okolnostima – uopšte i mogao da prođe?
Nisam bila za pristajanje na koaliciju sa SPS-om. Kada je do toga već došlo, insistirala sam da detinjasto poricanje klasične koalicije nazivanjem iste “manjinskom podrškom” jednostavno prestane, da se glasačima jasno i javno kaže kako stoje stvari. I tu sam bila odbijena.
Paralelno sa tim, kao i većina naše javnosti, dolazila sam do saznanja da svako ima svoju cenu, samo su ulozi manji ili veći. Nekome je cena poslovni prostor na “našim” opštinama, nekome plaćeno mesto u upravnom odboru, nekome čitava jedna grana privrede ili mogućnost budućeg ulaska u tal.
Moja cena je i dalje nedetrminisana. To je i zato što sam glupa. Glupa za srpsku političku scenu, a verovatno i za svaku drugu.
Teši me i to što ste i vi glupi.
Vi što ste glasali iz ubeđenja.
Što ste mislili da poštenje nema cenu.
Da je “nemoguće da se prodamo”.
Mi, udruženi glupi ljudi Beograda, a nema nas baš mnogo, tek nekoliko desetina hiljada, zato treba da, po najispravnijem principu LDP-a, na surov, direktan i neuvijen način, saznamo istinu. Jer, mi glupi, mi smo ona razlika u prelasku ili neprelasku cenzusa.
U Srbiji politike nema. Postoje politička preduzeća, finansirana iz istih izvora na prljav način stecenim novcem, i postoji raspodela karata na stolu. Ideje, program, principi, važni zakoni, vizija budućnosti, reforme, istraga o političkoj pozadini Đinđićevog ubistva, posledice koje je ono ostavilo za našu zemlju, važni su samo za nas. Za glupe.
Ostali su veliki igrači i njima smo teret, kamen oko vrata, nemo podsećanje na ono što su oni mogli biti, e da samo nisu to što ipak jesu.
Nije me sramota, nije mi žao, nikog nisam prevarila.
Ipak sam odgovorna za to što je glas nas glupih otišao onima što misle da su pametniji.
Danas odigraju, sutra im se isplati, prekosutra malo moraju da spuste glavu od sramote, ili jednostavno samo više ne poznaju one što su ih znali, ali – pa šta?
Od nečega mora da se živi, zar ne?
A živeti je lepo. A lepo živeti je najlepše. Što nešto košta.
Sve nešto košta i svaka se škola plaća. Ova moja košta kao četiri godine Harvarda.
Pa dobro, sad sam diplomirala.
Kako reče dečak Vasa u jednom izdanju Peščanika: “Just watch me”.
Biljana Srbljanović, dramski pisac iz Beograda
Peščanik.net, 02.11.2008.