Prikaz knjige „American Scoundrel: Roy Cohn’s Dark Journey from Joe McCarthy to Donald Trump / Američki nitkov: Mračno putovanje Roja Kona od Makartija do Trampa“ autora Kai Bird i Susan Goldmark, Scribner, 2026.
Pred kraj biografije Roya Cohna, koju je pisao sa suprugom Susan Goldmark, Kai Bird citira svog urednika i izdavača Jasona Epsteina: „Na izvestan način, on nije stvaran, u njemu nema supstance.“ S druge strane, u napomeni uz spisak likova epohalne drame Tonyja Kushnera Anđeli u Americi (1991), napisane neposredno posle Cohnove smrti, zabeleženo je: „Lik Roya M. Cohna zasniva se na pokojnom Royu M. Cohnu (1927-1986), čoveku koji je bio i previše stvaran.“ Istovremeno stvaran i nestvaran, Cohn projektuje napeto prisustvo utvare ili đavola. To je stvorenje iz dubina američke političke imaginacije, previše zlo da bi bilo sasvim uverljivo, a opet, po posledicama koje proizvodi, previše prisutno da bi se bezbedno odložilo u istoriju.
Odmah posle uvodne špice filma Građanin Cohn iz 1992. godine, snimljenog na osnovu istoimene biografije iz pera Nicholasa von Hoffmana, lik čije lice još nije prikazano bori se za dah na bolničkom krevetu. Medicinska sestra pita: „Ko je ovaj? Sinoć su ponovo zvali iz Bele kuće.“ Mladi doktor dodaje: „Predsednik se raspituje šta možemo da učinimo za njega“, na šta stariji lekar primećuje: „Hteo je samo da proveri da li je najzad mrtav.“ Na to se James Woods, u ulozi Cohnovog leša, uspravlja u krevetu, svlači masku s kiseonikom s lica i uzvikuje: „Jebite se svi!“
I u Građaninu Cohnu i u Anđelima u Americi, dok sporo umire od zdravstvenih problema izazvanih AIDS-om, Cohna proganja duh Ethel Rosenberg, navodno sovjetske špijunke koju je poslao na električnu stolicu 1953. godine. Ali Cohn je i sam duh koji odbija da umre. Kod Kushnera, Cohn joj odgovara: „Besmrtan sam, Ethel. Na silu sam ušao u istoriju. Nikada neću umreti.“ To se zasad ispostavlja kao tačno u oba smisla – s one strane groba Cohn se uspešno smestio u američku istoriju. Kushner ga prikazuje kao neku vrstu antihrista, a njegovo sporo i mučno umiranje kao fizičko i mentalno raspeće. Cohn je ustao iz mrtvih, ne samo kao lik u Anđelima u Americi, Građaninu Cohnu, Simpsonovima (gde se često pojavljivao kao Plavokosi advokat), ili u zadivljujućem, reptilskom otelotvorenju Jeremyija Stronga u filmu Šegrt iz 2024. godine, već i kao zli duh koji je ušao u Donalda Trumpa.
Trump se 2017. zapitao: „Gde je sada moj Roy Cohn?“ Odgovor je pronašao u ogledalu: on sam će biti svoj Roy Cohn. Mada je uticaj zloglasnog advokata i fiksera na mladog Trumpa opšte poznat, Birdova upečatljiva, dinamična i primereno teskobna nova biografija uspeva da to učini još uverljivijim. Ima nečega jezivog u temeljnosti Trumpovog oponašanja načina na koji se Cohn nosi sa svetom: bezočno laži, odbijaj da plaćaš male račune, na svaku kritiku odgovaraj klevetama i pretnjama, za svaki poraz tvrdi da je trijumf, svakoga tuži svaki put, koristi zakon i pravosudni sistem kao oružje kad god je to moguće, uči od mafijaša, koristi telefon da izbegneš papirni trag, sopstvenu visoko privilegovanu malenkost uvek prikazuj kao žrtvu elita, podeli svet na saveznike koje možeš zloupotrebiti i neprijatelje koje treba iskoristiti, na pobednike kojima ćeš laskati i gubitnike koje ćeš eksploatisati na svaki zamislivi način.
Trumpov jezik je Cohnov jezik (iznošenje najvećih laži uvek započinje rečima: „ako želite da znate istinu“). Opšti stil njegovih javnih nastupa takođe je Cohnov – on ga je naučio da improvizuje na svaku temu. Trump je od Cohna naučio još jednu veoma važnu stvar: površinski sloj morala kod pripadnika američke visoke klase veoma je tanak. Cohn je ubedljivo dokazao da je njihova tolerancija na korupciju bezobalna. Trump je naučio tu lekciju – kao i Jeffrey Epstein.
***
Jedan od razloga fascinacije njegovih biografa jeste to što se Cohn može tretirati kao istorijska ličnost i kao postmoderna izmišljotina. Kushner ga prikazuje kao neočekivanog sledbenika Michela Foucaulta i njegove ideje o razlikovanju skupa postupaka (muškarci koji imaju seks s muškarcima) i načina života (biti gej muškarac). Kushnerov Cohn to ovako objašnjava:
„Sve etikete govore samo jednu stvar: gde se označena osoba nalazi u lancu ishrane, u hijerarhiji potčinjavanja. To nije stvar ideologije ili seksualne preferencije, već nečega mnogo jednostavnijeg: uticaja. Ne koga jebem ili ko me jebe, već ko će mi podići slušalicu kada ga pozovem, ko mi duguje usluge… Homoseksualci, uglavnom, nikoga ne poznaju i njih niko ne poznaje. Nemaju nikakav uticaj. Da li to liči na mene, Henry?… Spavam s muškarcima. Ali za razliku od gotovo svakog drugog muškarca s kojim je to slučaj, ja svog momka mogu da odvedem u Belu kuću i predsednik Reagan će mu se nasmešiti i pružiti ruku. Jer to što sam u celosti je definisano time ko sam. Roy Cohn nije homoseksualac, Henry. Roy Cohn je heteroseksualni muškarac koji se ponekad provodi s momcima.“
Gabriel Sherman, autor scenarija za Šegrta, prikazuje Cohna kao čistokrvnog dekonstrukcionistu, učitelja koji mladom Trumpu objašnjava da „dobro i zlo ne postoje. Nema morala. Nema istine s velikim početnim slovom. Sve je konstrukt. Fikcija. Nešto što ljudi proizvode… Čovek izmišlja sopstvenu stvarnost.“ I, moglo bi se dodati, sopstvenu nestvarnost. Pre nego bilo šta drugo, Cohn je bio prevarant koji je, kao i svaki dobar prevarant, izbegavao teren čvrstih činjenica. Bird piše da „za sobom nije ostavio nikakve privatne papire, čak ni advokatsku arhivu. Skoro sve je uništio.“
Od samog početka javne karijere, Cohnovo omiljeno oružje bila je plastičnost istine. Reči, sećanja, iskazi, ništa od toga nema značenje po sebi. To su samo zamke u koje se lovi plen. Kao tužilac u Ministarstvu pravde tokom McCarthyjeve ere, kada je stekao ime, često je koristio isti omiljeni manevar: optuživanje osumnjičenih za krivokletstvo, ako baš ne može da dokaže ništa drugo.
Jedna od prvih žrtava u antikomunističkom lovu na veštice bio je William Remington, ekonomista iz Komisije za cene i Saveta za ratnu privredu. Kada je u žalbenom postupku Cohnova optužba da je negiranjem članstva u Komunističkoj partiji počinio krivokletstvo odbačena, Cohn ga je optužio da je lagao kada je tvrdio da ne zna za postojanje ogranka Lige mladih komunista na Koledžu Dartmut – što je apsurdan osnov za krivično gonjenje. Uprkos svemu, Remington je osuđen na tri godine zatvora.
Cohnova reputacija tužioca koji žestoko proganja izdajnike – što mu je 1953. godine donelo mesto glavnog savetnika u Senatskom istražnom odboru Joea McCarthyija – počivala je na imperativu apsolutne istinitosti u pravnom postupanju, što je koncept koji je Cohn apsolutno prezirao. Godine 1952, dok je krivično gonio Owena Lattimorea, eksperta za Kinu, ponovo zbog krivokletstva, agent FBI-a zadužen za istragu požalio se da se Cohnu „jednostavno ne može verovati. On je patološki lažov.“
***
Tekstualni zapisi za njega nisu bili ništa više od korisnih izmišljotina. U karijeri falsifikatora vrhunac je dostigao 1975. godine, kada je u bolnici Maunt Sinaj u Majami Biču posetio starog prijatelja i klijenta, Lewa Rosenstiela, nekadašnjeg krijumčara koji je postao burbonski mogul. Doneo je sa sobom nacrt dopune Rosenstielovog testamenta kojom se njegova ostavina vredna 75 miliona dolara prenosi na Cohna i dvoje njegovih tadašnjih klijenata, Rosenstielovu unuku i njenog supruga. Rosenstiel je, prenosi Bird, već bio „bez svesti, na samrti“. Ali Cohn se vratio narednog dana, stavio mu olovku u ruku i rekao: „Pomoći ću ti da potpišeš, Lew.“ Potpis je bio nečitljiv. Stručnjak za rukopis je kasnije svedočio da se takozvani potpis sastojao od nekoliko vijugavih linija koje nisu ličile na bilo koje slovo abecede.
Bird je objavio i sliku tog potpisa. Ako bi se Cohn mogao predstaviti samo jednim amblemom, to bi bio taj potpis: znak iz kog se ne može pročitati ništa osim krajnje drskosti njegove dvoličnosti.
Baš kao što je prkosio razlici između stvarnog i nestvarnog, života i smrti, Cohn je brisao i razliku između slave i sramote. Lucidno je primetio da slava u Americi nema nikakav moralni sadržaj. Kada je Trump 2005. godine u Pussigate aferi izjavio: „ako si zvezda, sve ti je dozvoljeno. Možeš da uradiš bilo šta“, praktično je samo preneo ono što ga je Cohn naučio. Cohn je prvo napravio zvezdu od sebe. Posle toga njegova zlodela više nisu bila od značaja, osim u smislu da je ozloglašenost u nekim slučajevima vrednija od poštovanja.
Bio je uveren da je Amerika zemlja kojom vladaju ljudi, a ne zakoni, zemlja u kojoj je najvažnije poznavati prave ljude. Veoma bogati roditelji njegove majke (obogatili su se pružanjem bankarskih usluga jevrejskim imigrantima) nikako nisu mogli da pronađu muža za ćerku, jer je, po rečima njenog nećaka, Jamesa Marcusa, bila „zlobna, prgava, ružna i lajava. U očajanju, koristeći političke veze, razglasili su da će dati sudijsko mesto bilo kom advokatu koji bude spreman da Doru uzme za ženu.“ Ponudu je prihvatio Albert Cohn. Ušao je u veoma nesrećan brak, ali je ubrzo stigao do Vrhovnog suda u Njujorku, a zatim i do Apelacionog suda.
Sudijskim mestima se moglo trgovati, kao i samim sudijama. Cohn je odrastao u svetu u kom je mašinerija Demokratske stranke praktično odlučivala ko će biti sudija, gradeći tako razgranatu mrežu za razmenu usluga i zastrašivanje – usluga se mora uzvratiti, inače… Zato je u sferi međuljudskih odnosa Cohn vodio računa samo o dve stvari: lojalnosti i zastrašivanju.
To su, naravno, kvaliteti koje posebno ceni mafija. Gene Pope, jedan od Cohnovih kolega u pripremnoj školi Horace Mann, bio je sin građevinskog i medijskog mogula Generosa Popea, blisko povezanog s mafijaškim šefom Frankom Costellom (Francesco Castiglia). Costello je 1949. godine bio označen u New York Timesu kao „pravi šef demokratske mašinerije u Njujorku“. Cohn se dodvoravao starijem Popeu još kao tinejdžer. Bird prenosi da je jednom izjavio: „Geneov otac je doprineo mojoj ranoj političkoj karijeri više od svih.“
U toj svezi sudija, političara, mogula i mafijaša, reputacija je bila unutrašnja stvar. Ljudi koji su bili uvezani odmah su se međusobno prepoznavali. Cohnova inovacija bila je u tome što je tom tajnom znanju dodao dimenziju slave. Zadovoljstvima posedovanja tajnog znanja pridružio je zadovoljstva slave. To je bila njegova supermoć: uspevao je da očuva privatni modus operandi mafijaša i fiksera iz demokratskog Tamani Hola i istovremeno se predstavlja kao slavna ličnost, čudo od deteta i američki heroj.
***
Teško je ne dovesti tu izvanrednu veštinu u vezu s njegovom seksualnošću. Prema iskazu lekara, „Royev aktivni homoseksualni život počeo je na prvoj godini studija na Kolumbiji“. Čini se izvesnim da je rano u životu znao da je gej – i da time krši zakon. Ipak, u javnom životu, čak i osamdesetih godina prošlog veka, kada to više nije bilo važno, uvek se predstavljao isključivo kao heteroseksualni muškarac koji se na društvenim događajima pojavljuje u društvu prelepih starleta ili slavnih žena. Njegov prijatelj, Sidney Zion, novinar New York Timesa, pisao je da je „Roy skrivao svoju homoseksualnost u najneobičnijem ormaru u istoriji – ormaru osvetljenom neonskim svetlima – koji je do kraja odlučno branio“.
Ta paralelna egzistencija ne samo da mu nije smetala, nego ga je čak uspešno pripremila za još jedan oblik dvojnosti: sposobnost da gomila novac i moć tako što se istovremeno razmeće sopstvenim uticajem i skriva ga. Delovao je amfibijski, na terenu neprimetnih namigivanja i otvorenih napada. Seks i korupcija su vladali u prvom, a politika i patriotizam u drugom domenu.
Osim što je živeo u ormaru pod punim svetlima, na ljude oko sebe ostavljao je neobičan utisak čoveka u kom se spajaju ekstremna vidljivost i svesna samozatajnost. U Republikanskoj stranci, kao i u društvu slavnih uopšte, u isto vreme je bio poznat i nepoznat: očigledan i nečuven negativac čiji zločini i okrutnost ne izazivaju odbojnosti već privlače.
Moguće je gajiti izvesne simpatije prema Cohnu kao pripadniku potlačene manjine, ali u slučaju Ethel Rosenberg njegovo majstorstvo u toj dvostrukoj igri pokazalo se kao smrtonosno. Cohn je tokom suđenja koristio tradicionalne tehnike privatnog uticaja, razgovarajući iza kulisa o dokazima s Irvingom Kaufmanom, sudijom od koga je tražio da izrekne smrtnu kaznu za Ethel, kao i njenog supruga, Juliusa. Neposredno pre pogubljenja, sudija i Cohn su zajedno proveli sedmicu na Floridi gde su se družili u Njujorškom atletskom klubu.
Cohn je iskoristio taj slučaj da se proslavi. Po završetku suđenja, u televizijskom intervjuu na brodu koji je trebalo da zaplovi za Italiju, hvalio je efekat odvraćanja koji sobom nosi smrtna kazna i predstavljao se kao mladalačko otelotvorenje američke pravde. Sjaj električne stolice osvetlio je Cohnovu javnu ličnost – i nastavio da je obasjava do kraja njegovog života. Bio je to glamur ubice.
Psihotična sposobnost deljenja ličnosti pružala je Cohnu i neobično zadovoljstvo u progonu gej muškaraca. Homofobija je bila neodvojiva od antikomunizma. McCarthy je ciljao na feminizirane „imitatore moskovske partijske linije“. Godine 1950, pred Američkim društvom novinskih urednika, izjavio je: „Odbijam da odustanem zbog jadnog cviljenja onih koji vide svece u komunistima i pederima koji su hipnotisali američki narod i poveli ga u provaliju.“ Kasnije, u privatnom razgovoru s dvojicom novinara, rekao je to još direktnije. „Ko je protiv McCarthyja, momci, taj je ili komunista ili peder.“
Kao McCarthyjeva desna ruka, Cohn je u velikoj meri bio uključen u aferu Lavander Scare 50-ih godina, kada je oko osam stotina federalnih službenika otpušteno zbog navodne perverzne seksualnosti. Cohn je te ljude rutinski nazivao „pederima“ i snimao je svedoke koji su svedočili o sastancima s „pederima“ u javnim parkovima. Takvo ponašanje se često opisuje kao oblik prezira prema sebi, ali nema dokaza da je Cohn ikada mrzeo sebe. Naprotiv, odsustvo griže savesti zbog uništavanja života ljudi za koje ga je vezivala izloženost istoj vrsti progona omogućilo mu je da dostigne nove vrhunce samoveličanja. Tako je stekao reputaciju čvrstog momka.
Godine 1955. sociolog Daniel Bell je primetio da „u ova čudna vremena u politički diskurs ulaze brojni novi polarizujući termini, a nijedan nije tako neobičan kao podela na ’čvrsto’ i ’meko’… Navodno su ’meki’ oni koji tvrde da je opasnost od domaćih komunista mala, [dok] ’tvrdi’ antikomunisti govore da se ne može praviti razlika između stranih i domaćih… Pitanje je samo koliko je ko ’čvrst’ ili ’mekan’.“
Gej muškarci su proglašavani za meke jer je njihova homoseksualnost vezivana za ženstvenost. Pošto je poslao komuniste na električnu stolicu, Cohn nikako nije mogao biti gej.
***
Progon levičara i homoseksualaca počivao je na glasinama. Umesto dokaza, korišćeni nagoveštaji, insinuacije – privid nejasnih iskaza i neizrečenih značenja. Čak je i ćutanje bilo smrtonosno: u procesima za krivokletstvo Cohn je često koristio ono što njegove žrtve nisu rekle. To je još jedna linija koju je nastojao da zamagli – onu koja tračeve deli od činjenica. Od malih nogu su ga privlačili skandali. S trinaest godina već je pisao za trač rubriku lokalnog tabloida, Bronx Home News. U tinejdžerskom uzrastu je bio neformalni šegrt trač kolumniste New York Posta Leonarda Lyonsa. U doba makartizma je sklopio savez s popularnim trač kolumnistima Walterom Winchellom i Georgeom Sokolskyjem. Godine 1952, dao je Geneu Popeu polovinu novca potrebnog da ovaj kupi The National Enquirer.
Tračevi su bili smrtno ozbiljna zabava. Kao što primećuje Christoper Elias u odličnoj knjizi Trač momci: J. Edgar Hoover, Joe McCarthy, Roy Cohn i politika insinuacije (2021), „informacije nekada otpisivane kao prazne priče postale su stvar od značaja za nacionalnu bezbednost“. Termin „bezbednosni rizik“ raširio se prvo kao medijski i birokratski eufemizam za homoseksualnost. Cohn je politizovao skandal i uveo ga u središte tvrđave moći. Sedeo je u centru mreže koja se širila preko novina i časopisa, u kojoj su nevini muškarci i žene lako mogli biti zarobljeni i progutani.
Problem s insinuacijama je u tome što osim što izmiču jasno određenom značenju ne podležu ni spoljašnjoj kontroli. Dvosmislenost je batina sa dva kraja. Pad McCarthyija – što je kraj prvog perioda Cohnove moći – uglavnom se vezuje za pitanje koje je 1954. godine na McCarthyjevom saslušanju koje je zatražila vojska postavio vojni savetnik, Joseph Welch: „Zar nemate nimalo pristojnosti, gospodine? Pre i posle svega, gde vam je osećaj za pristojnost?“
***
Moć tog trenutka – koji su milioni gledalaca pratili uživo na televiziji – zasenila je činjenicu da je pitanje postavljeno u kontekstu neobičnog nadmetanja u kom su obe strane pokušavale da iskoriste homofobiju za svoju stvar. McCarthy i Cohn – koji su već bili na meti homofobnih tračeva – napravili su fatalnu grešku kada su natuknuli da su delovi vojske leglo komunista i homoseksualaca. Bezbednosni establišment je morao da uzvratio svojim najmoćnijim oružjem: dosijeom koji je pokazao kako je Cohn proganjao oficire da bi osigurao najbolji mogući tretman za mladog regruta po imenu David Schine.
Cohn je bio opsednut Schineom, bogatim, plavokosim naslednikom hotelskog lanca. Poveo ga je na zloglasnu turneju po američkim ambasadama u Evropi, gde su navodno eliminisali komunističke simpatizere i izbacili stotine knjiga iz njihovih biblioteka. Nema i nikada nije bilo dokaza o njihovoj seksualnoj vezi, ali pokazana bliskost i Cohnovi uporni pokušaji da učini nešto za Schinea dok je u vojsci pružili su vojnom i bezbednosnom establišmentu oružje kojim su mogli da mu uzvrate ravnom merom.
To je oružje koje je sam Cohn usavršio: insinuacija. U saslušanjima u postupku protiv McCarthyija Cohn nijednog trenutka nije bio eksplicitno optužen za seksualnu vezu sa Schineom. Ali pravni zastupnici vojske su dali sebi slobodu da se ponašaju kao kabaretski zabavljači. Ray Jenkins je tako pitao ministra vojske Roberta Stevensa: „Da li ste ikada došli do saznanja da je ovaj vojnik, Dejvid Schine, angažovao drugove i davao im novac da mu malo pročiste cev puške?“ Senatori su se smejali kao školarci. (Kolumnista koji je napadao McCarthyija, Drew Pearson, dopunio je izveštaj o „čišćenju Schinove puške“ imenom vojne baze – „Fort Dik“.)
Kobni trenutak na saslušanjima odigrao se dok je Welch ispitivao McCarthyjevog pomoćnika, Jima Juliana, o falsifikovanoj fotografiji na kojoj se video i Schine. Kada je Julian više puta izbegao odgovor na pitanje o poreklu prepravljene slike, Welch je pitao: „Da je nije neka vila ostavila?“ McCarthy je zagrizao, prekinuo ispitivanje i zatražio od Welcha da objasni na šta misli kada kaže „vila“. Welch je odgovorio: „Vila je bliska rođaka peška. Mogu li sad da nastavim, gospodine? Jesam li vas prosvetlio?“
To je, praktično, bilo blaćenje. Welch je insinuirao da su Cohn ili McCarthy ili obojica homoseksualci i da napadaju druge homoseksualce da bi skrenuli pažnju sa svoje sramote. To nije bila anti-zavera, kontra-zavera. McCarthy je glupo odgovorio podizanjem uloga, kada je insinuirao da je jedan od advokata u Welchovoj kancelariji homoseksualac. To je slamka koja je dovela do Welchovog pitanja, to, a ne opšti bes zbog brojnih prestupa lovaca na veštice: „Zar nemate nimalo pristojnosti, gospodine?“
Igra insinuacijama i prenesenim značenjima dovela je do Cohnove ostavke i McCarthyijevog pada. Ali, začudo, upravo to je pomoglo Cohnu da uskrsne. Postao je punopravni državljanin sveta nedorečenog, hodajuća misterija. Pao je u nemilost iz razloga koji nisu mogli biti artikulisani, pa je neizgovoreno postalo srž njegove privlačnosti. Postao je princ tame američke desnice, čovek koji čini stvari koje se smeju samo nagovestiti, čovek koji zna ono što se ne sme izgovoriti, sa jedinstvenim pristupom najdubljim tajnama vlasti.
U očima bogatih i slavnih, u Cohnu se stapala magnetna privlačnost opscenosti i opskurnosti. Svi su znali da je u pitanju krajnje podao čovek, i svi su verovali da je poput nekog mračnog čarobnjaka sposoban da komanduje silama mraka. A uvek je bolje imati Satanu na svojoj strani – čak i ako je verovatnoća da će vas prevariti jednaka onoj da će vam pomoći.
„Svi“ se ovde odnosi na zapanjujuće veliki broj bogatih i slavnih: od katoličke nadbiskupije u Njujorku (Cohn je bio blizak sa kardinalom Francisom Spellmanom i njegovim naslednikom, kardinalom Terensom Cookeom) do mafijaških siledžija poput „Fat Tony“ Salerna i Carminea Galantea; od Cohnovog velikog prijatelja Sija Newhousea, vlasnika Condé Nast, do Biance Jagger (za koju je vodio razvod s Mickom); od Ruperta Murdocha do Estée Lauder, od vlasnika njujorških Jenkija Georgea Steinbrennera do vlasnika Studija 54, noćnog kluba u kom je bio redovan gost. Nancy Reagan ga je često zvala iz Bele kuće, jer je mogao da zadovolji njenu potrebu za novom dozom omiljene droge: tračeva. Cohn je postao vezivno tkivo njujorškog društva: na njegovim zabavama je Andy Warhol mogao da upozna Trumpa (za koga je rekao: „stvarno je zgodan… muževan momak“) ili Chucka Schumera.
Po tome Cohn podseća ne samo na Trumpa, nego i na još jednu nezaboravnu figuru savremene američke politike: Jeffreya Epsteina. Cohna već odavno nije više bilo u vreme kada je Epstein gradio svoju beskrajno komplikovanu mrežu uticaja, veza i uzajamnih dugovanja. Najporaznije otkriće iz Birdove biografije jeste to da je Cohn, kao i Epstein, voleo maloletne žrtve.
Gej zajednica u Provinstaunu bila je zgrožena slikama na kojima Cohn pozira s maloletnim dečacima na svojoj jahti. Uznemiravajuće je to što Bird, zanemarujući dinamiku trgovine seksom, opisuje tu decu kao „sitne prevarante i uličare“, što sigurno ne bi rekao za Epsteinove žrtve. Ali Bird prenosi šokantnu priču Richarda Kerra, koji je od osme godine bio zatvoren u zloglasnom domu za dečake u Belfastu koji su vodili pedofili, navodno povezani s britanskom obaveštajnom službom. Kada je imao šesnaest godina, kaže Kerr, poslali su ga u Veneciju kod Cohna.
Priča je potpuno verodostojna, ali opet brzo bledi u moru glasina, tračeva, aluzija. Čak i ako je sve istina, kako su bogati, slavni, pravični republikanci, za koje je Cohn bio patriota i heroj, mogli znati takve stvari? To što su znali da im Cohnova beskrupuloznost i brutalnost stoje na usluzi bilo je sasvim dovoljno. Svim svojim postupcima potvrđivao je jednu jedinu istinu koja ih je privlačila: da je, na kraju krajeva, važna samo moć. Svojom sveobuhvatnom izopačenošću oslobodio ih je dosadnog tereta morala. Svet u kome Cohn uspeva jeste svet u kom istina i pravda zaista nisu ništa više od konstrukta.
Posle Birdove jezive biografije, politički trijumf Cohnovog nasleđa ne predstavlja veliko iznenađenje. U Kushnerovim Anđelima u Americi, Cohn se posle raspeća uzdiže na nebo, a onda se vraća „odeven u raskošni baršunasti crni kućni ogrtač koji pada do poda“. Gde god da se sada nalazi, siguran sam da se svake noći spušta u predsednikovu spavaću sobu na drugom spratu Bele kuće, pred jutro, kada se Truth Social objave prorede, da tiho sedi pored Trampovog kreveta i uživa u trijumfu. On je osnivač i otac ove trule republike.
The New York Review of Books, 08.10.2026.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 17.10.2026.
TRAMPOZOIK
