Evropske integracije su zvanični prioritet srpske državne politike, ali je on u neprestanom sukobu sa odbranom srpskog teritorijalnog integriteta i suvereniteta, koja se svodi na dobijanje podrške diktatorskih režima Trećega sveta – to su oni režimi koji sopstvenim građanima čine ono što je Srbija činila svojima, dok je Kosovo bilo u Srbiji. Tadićevo putovanje na proslavu 40 godina Gadafijeve vladavine samo je poslednji u nizu poteza koji razotkrivaju iracionalnu strategiju srpske spoljne politike.
Libija je omiljena destinacija ljubitelja represije i duhovitih krvnika, iz koje nam svakodnevno stižu urnebesne vesti, kao što je ona o Gadafijevom zahtevu UN-u da se ukine Švajcarska. Ali kada naš predsednik bude jedini evropski predsednik koji se odazvao Gadafijevom pozivu i sa svojim (Titovim, onim plavim) gardistima mu ode na noge, srpska javnost treba da poveruje da naš put u Evropu vodi baš preko Tripolija. Da je to takoreći prečica do Brisela.
Zbog svog neodrživo protivrečnog stava, predstavnici srpskih vlasti se u Savetu Evrope po pravilu izjašnjavaju protiv deklaracija kojima se osuđuju kršenja ljudskih prava širom sveta. I brukaju sve nas. O tome se u domaćoj javnosti ne govori, jer je strategija spoljne politike proglašena državnom tajnom. Tako o potezima srpske diplomatije nije moguće saznati ništa unapred, iako stvari postaju jasnije kada se na sajtu SE prouče rezultati glasanja naših predstavnika.
Od početka godine, Savet Evrope je izglasao 87 deklaracija kojima osuđuje kršenje osnovnih ljudskih prava i ugrožavanje sloboda pojedinaca u represivnim režimima. Reč je o različitim strahotama koje su se dogodile u Iranu, Šri Lanki, Nigeriji, Zimbabveu, Abhaziji i Južnoj Osetiji, Kamerunu, Burmi i Severnoj Koreji. Međutim, Srbija – čiji je prioritet ulazak u EU – se zalaže da se tamošnje vođe ne osuđuju, odnosno da se narodi nad kojima oni sprovode teror ostave „na miru“. Kada se negde donese zakon o javnom kamenovanju do smrti preljubnica i preljubnika, ili se pokradu izbori, ili se razvija nuklearni program u zemlji čiji ljudi masovno umiru od gladi, Srbija ustaje u odbranu takvih režima i brani ih od osuda i upozorenja zemalja članica EU.
Naša zemlja se takvom politikom razlikuje ne samo od svih članica EU, već i od zemalja u regionu. Hrvatska i Makedonija su uvek spremne da svojim glasom osude represivne metode vladanja. Albanija, BiH i Crna Gora su po svojoj osetljivosti na ove teme korak iza njih. Srbija je u većini slučajeva jedina zemlja čije se mišljenje razlikuje od svih ostalih država evropskog kontinenta.
U tom smislu, Srbija ove godine povlači sledeće poteze, hronološkim redom:
Najpre, 6. februara ove godine, Srbija pred Savetom Evrope odbija da podrži Deklaraciju kojom se osuđuje ruski plan o pojačanom ruskom vojnom prisustvu u Abhaziji i Južnoj Osetiji.
Potom, 17. aprila odbija da glasa za Deklaraciju kojom EU izražava ozbiljnu zabrinutost zbog odluka vlade DR Koreje da se povuče iz šestočlanih pregovora, prekine saradnju sa Međunarodnom agencijom za atomsku energiju (IAEA) i ponovo pokrene svoje nuklearne kapacitete.
Tri dana nakon podrške Severnoj Koreji, Srbija postaje jedina zemlja u Evropi koja odbija da podrži Deklaraciju SE kojom se osuđuje iranski revolucionarni sud zbog kažnjavanja Roksane Saberi, optužene za navodnu špijunažu.
Četiri dana posle toga, 24. aprila, predstavnici srpske vlade odlučuju da se građani Srbije jedini na evropskom kontinentu ne slažu sa deklaracijom kojom EU izražava duboku zabrinutost zbog velikog broja civilnih žrtava i pogoršanja humanitarne situacije na severu Šri Lanke. U tekstu te deklaracije piše: „Stradanje civila koji su još uvek u području oružanih borbi i koji su izloženi ekstremnom riziku je naša primarna briga.“ Ali ne i srpske vlade.
Poslednjeg dana aprila ove godine, Srbija pokazuje da nije osetljiva ni na brutalne poteze iranskih vlasti kao što je javno kamenovanje. Tridesetog aprila Srbija odbija da podrži Deklaraciju SE kojom se osuđuje pogubljenje kamenovanjem u Raštu, u Iranu. „EU snažno osuđuje novi slučaj pogubljenja kamenovanjem u Islamskoj Republici Iran. Prema brojnim izveštajima, Vali Azat je pogubljen zbog preljube u zatvoru Lakan u gradu Rašt početkom marta 2009. godine“, piše u toj Deklaraciji.
Kako bi demonstrirala svoje prijateljstvo sa kineskim vlastima, najpre 13-og, a onda i 15-og maja, srpska diplomatija odlučuje da ne podrži deklaraciju kojom Savet Evrope „izražava snažnu zabrinutost zbog izveštaja o zdravstvenom stanju Aung San Su Ći, lidera Nacionalne lige za demokratiju i dobitnika Nobelove nagrade za mir, i zbog pritvaranja njenog lekara, doktora Tin Myo Win-a“.
Deset dana kasnije, Srbija koristi priliku da ponovo podrži iranski režim i ponovo je jedina zemlja članica SE koja ne glasa za Deklaraciju kojom se osuđuje kršenje religijskih sloboda u Iranu.
Drugog juna, i pored očigledne neregularnosti parlamentarnih izbora u Južnoj Osetiji u Gruziji, srpska diplomatija je jedina u Evropi uvažila njihove rezultate. Stav Saveta Evrope glasi:“Održavanje takvih izbora je nelegitimno i predstavlja korak unazad u potrazi za mirnim i trajnim rešenjem situacije u Gruziji. EU još jednom daje svoju podršku suverenitetu i teritorijalnom integritetu Gruzije u njenim priznatim granicama“.
Jedanaestog juna, Srbija nastavlja da ignoriše odluke EU, koja donosi deklaraciju u kojoj izražava ozbiljnu zabrinutost zbog ofanzive burmanske armije, koji je izazvao veliki talas izbeglica.
U periodu postizborne krize u Iranu, u junu ove godine, Srbija ne potpisuje deklaraciju EU o očekivanju da kriza bude rešena kroz demokratski dijalog i na miran način.
Zbog prijateljstva sa Kinom, Srbija je ponovo jedina zemlja u Evropi koja ne glasa za Deklaraciju protiv krivičnog gonjenja Liu Đaoba, istaknutog koneskog borca za ljudska prava.
Kada je reč o SAD, Srbija im daje podršku kada niko drugi to neće. Tako su predstavnici srpske diplomatije odbili da glasaju za Deklaraciju protiv hiljaditog pogubljenja smrtnosnom inekcijom u SAD. Reč je o pogubljenju Marvalusa Kina u državi Ohajo krajem jula, čime je izvršeno hiljadito pogubljenje smrtonosnom inekcijom, od ponovnog uvođenja smrtne kazne u ovoj američkoj državi 1976. godine.
Prošlog meseca, tačnije 11. avgusta, Srbija se ne priključuje Deklaraciji protiv presude Aung San Su Ći. EU tom prilikom osuđuje presudu protiv liderke Nacionalne lige za demokratiju i dobitnice Nobelove nagrade za mir, Aung San Su Ći, kao i nepravedno suđenje koje se vodi protiv nje.
Srbija ne glasa za deklaraciju kojom EU 27. avgusta osuđuje pogubljenje dve osobe u zatvoru Bang Kvang u Bankoku. Ovim dokumentom EU je izrazila žaljenje zbog prekida šestogodišnjeg moratorijuma na izvršenje smrtnih kazni na Tajlandu.
Itd.
Snežana Čongradin, Matja Stojanović
Peščanik.net, 06.09.2009.
