Ruski ministar kulture Vladimir Medinski zahteva da se posmrtni ostaci kompozitora Sergeja Rahmanjinova, koji više od 70 godina počivaju na groblju Kenisko, u Valhali (Njujork) ekshumiraju i vrate u Rusiju. „Sergeja Rahmanjinova, najvećeg među ruskim genijima, u novije vreme krajnje pogrešno predstavljaju na Zapadu“, rekao je ministar. „Amerikanci bezobzirno prisvajaju njegovo ime“. Ministar je precizirao da oni tog kompozitora koji je 1917. u 24. godini napustio Rusiju, smatraju Amerikancem.
Posle decenija ćutanja, u poslednjih 25 godina Rusija je počela da traži da se pepeo njenih emigranata vrati kući. Nekoliko puta je u tome uspela – i tim uspesima se na sav glas hvalila kao pobedama na bojnom polju istorije. U tom smislu, ove ponovne sahrane liče na ronilačke ekspedicije predsednika Putina u potrazi za antičkim amforama: reč je o režiranim svečanim događajima koji treba da pokažu da je Rusija vlasnik sopstvene istorije, i svih građana u njoj.
Novi propagandni film pod naslovom „Predsednik“, dvoipočasovni prikaz pobeda koje je Putin izvojevao za Rusiju, govori i o ekshumacijama i ponovnim sahranama (2005) generala Bele garde Antona Denikina (umro u En Arboru 1947), nacionalističkog filozofa Ivana Iljina (po Lenjinovom naređenju prognan iz Rusije 1922, umro 1954. u Švajcarskoj) i njihovih supruga. Sam Putin je položio cveće na njihove nove moskovske grobove (pred kamerama). Govoreći o ovom propagandnom filmu, najpoznatiji ruski reditelj Nikita Mihalkov je objasnio da su te ponovne sahrane „stvarni kraj građanskog rata“ posle boljševičke revolucije.
Poslednja ruska verzija istorije zapravo ne teži da okonča građanski rat, već da ga izbriše iz sećanja. U novoj priči nema šavova: od Petra Velikog, preko Josifa Staljina do Vladimira Putina samo se smenjuju velike vođe, a između njih nema revolucija i abdikacija. Zato unuk drugog velikog vođe Bele garde, generala Petra Vrangela, nije dopustio da se posmrtni ostaci njegovog dede prenesu u Moskvu iz Beograda, gde počivaju od 1928. godine. „On je boljševizam smatrao apsolutnim zlom“, piše Vrangelov unuk Petar Basilevski 2007. „U poslednjih dvadeset godina mnogo toga u Rusiji se promenilo… osim jedne stvari: država još uvek nije osudila to zlo“. Vrangelova porodica nije zaboravila i oprostila, pa je Kremlj odustao od plana da generalove posmrtne ostatke vrati u Rusiju.
Ludilo ekshumiranja počelo je pre raspada Sovjetskog Saveza. Još 1984. godine posmrtni ostaci operskog pevača Fjodora Šaljapina (koji je umro i sahranjen u Parizu 1938) iskopani su i ponovo pokopani u Moskvi. Mstislav Rostropovič, tada i sam novi egzilant u Parizu, napisao je članak za emigrantski ruski časopis u kojem je žestoko osudio Sovjetski Savez za to što kao pijavica isisava legitimitet iz davno ohlađenih leševa. Rostropovič je poslednjih trideset godina proveo na zapadu, pre svega u Parizu, ali je umro u Moskvi 2007. Sada počiva pored Šaljapina.
Premeštanje pepela nije jedini način na koji Rusija koristi svoje mrtve klasike, heroje i generale. U novembru 2013, u Kremlju je održan čudan skup potomaka pesnika i pisaca, između ostalih Tolstoja i Puškina. U februaru 2014, tokom svečanog otvaranja Olimpijskih igara u Sočiju, paradiralo se virtuelnim slikama ruskih kulturnih ikona, kao što je Vladimir Nabokov, koji je živeo i umro u izgnanstvu.
Ipak su najneverovatniji zagrobni intervjui u ruskim medijima. Tako je u junu pesnik i prozni pisac iz 19. veka Mihail Ljermontov pozdravio ruske ratne napore u Ukrajini. U aprilu je zvanično glasilo Ministarstva kulture, Kultura, objavilo intervju sa kompozitorom iz 19. veka Petrom Iljičem Čajkovskim, u kojem je ovaj potvrdio svoju ljubav prema Rusiji i opovrgao svoju ljubav prema muškarcima. „Ponekad me obuzme luda želja da me neka žena voli i dodirne“, kaže pokojni kompozitor (sada više ne homoseksualac) na kraju izmišljenog intervjua.
Neki veliki Rusi za života pokušavaju da spreče svoje posmrtno kooptiranje od strane Kremlja. Vest da je balerina Maja Pliseckaja umrla u Nemačkoj (maja ove godine) zvanična Moskva je dočekala u visokoceremonijalnom tonu. Onda je udovac Pliseckaje, kompozitor Rodion Ščedrin, obelodanio zajednički testament bračnog para. Ispostavilo se da oni zabranjuju bilo kakvu pogrebnu svečanost, odmah posle smrti ili bilo kada kasnije: „Posle smrti naša tela će biti spaljena, a kada umre onaj ko bude duže živeo, ili u slučaju da umremo u isto vreme, naš pepeo će biti pomešan i rasut po Rusiji“. U posmrtnoj volji se izričito zabranjuje svaki javni događaj u vezi sa smrću Pliseckaje, pa su veliki planovi pali u vodu. Ostaje još samo mogućnost da slavna balerina da intervju za neke ruske novine.
Masha Gessen, The New Yorker, 21.08.2015.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 30.08.2015.