Prosečan američki liberal klimnuće glavom na tvrdnju da je Rusija podrila američke izbore i instalirala predsednika po svojoj volji. Prosečan ruski liberal (znatno malobrojnija kategorija) na to će se grohotom nasmejati.
Nekada ste osuđeni na poraz i protest je tada samo izliv frustracije. Ali nekad se istorijski luk zakrivi i izazove magičan, neočekivani trenutak pobede. Protest je opklada da će ovoga puta pravda pobediti.
Tema saslušanja profesorke Ford i sudije Kavano bila je ljudsko dostojanstvo. Ford je govorila o napadu na svoj dignitet, a Kavano je odbacivao njene optužbe kao napad na dostojanstvo sebe kao sudije.
Putin i Tramp su višestruko slični: i jedan i drugi vole moć, ne vole parlamentarnu demokratiju i ljute se kada ih neko poziva na odgovornost. I jedan i drugi neprestano lažu, ali stil laganja im je različit.
Deliti zajedničku stvarnost sa svojim sugrađanima pretvara se u neprekidni triatlon čitanja, razgovora i panike. Ovo stvara najgori mogući misaoni okvir za traženje odgovora na moralna pitanja.
Pre šezdeset godina Hana Arent je napisala frazu koja je s vremenom postala jedna od njenih najcitiranijih i najčešće tumačenih misli: „pravo da se imaju prava“. Ova fraza je u sebi sadržala suštinu njenog skepticizma.
Temu ovog predavanja odredio je današnji datum. Pre 39 godina moji roditelji su odneli svežanj dokumenata u jednu kancelariju u Moskvi. Bio je to naš zahtev za vizu s kojom smo mogli da napustimo Sovjetski Savez.
Ono što je zakazano za 18. mart nisu izbori. Postoje kandidati, ali njihova imena na glasačkim listićima odobrava Kremlj. Postoji kampanja, ali samo ako je odobri Kremlj…
Tokom poslednjih decenija, dok je američko društvo bivalo tolerantnije prema otvorenom izražavanju različitih vrsta seksualnosti, ono je istovremeno izmišljalo nove načine i razloge za nadziranje seksa.
Tramp je izabran zato što je obećao povratak u imaginarnu prošlost – u vreme kojeg se ne sećamo jer nije ni postojalo, u neko doba u kome je Amerika bila veličanstvena.
Na fotografijama sa protesta od 12. juna, kada je hiljade demonstranata izašlo na ulice ruskih gradova, većinom su tinejdžeri: dečak u šortsu koga odvlače naoružani policajci, devojka koja napada policijski kordon…
Korišćenje reči za laganje razara jezik. Korišćenje reči da bi se prikrile laži, ma kako suptilno bilo, razara jezik. Potvrđivanje nerazumljivog brbljanja učtivom reakcijom takođe razara jezik.
Potraga za vezama između Trumpa i Putina dobila je razmere teorije zavere. To ne znači da zavera ne postoji, ali njena puka mogućnost nije dovoljno opravdanje takvog načina razmišljanja.
Putinova komunikacija sa javnošću je suprotna onoj Donalda Trampa: umjesto tvitova u 140-slovnim rafalima, on režira rijetke, brižljivo koreografisane predstave koje se protežu u nedogled.
Veći deo života sam provela u autokratijama, a veći deo karijere pišući o Rusiji. Naučila sam nekoliko pravila za preživljavanje u autokratiji, ruskoj ili američkoj, svejedno.
Rusija često traži da se pepeo njenih emigranata vrati kući. Nekoliko puta je u tome uspela – i time se na sav glas hvalila kao pobedama na bojnom polju istorije.
Godinama sam 9. maja odlazila kod bake da joj poželim srećan dan Pobede, a ona bi govorila: „Ovo je jedini praznik u koji niko ne može da sumnja i koji svima odgovara“. Ove godine to ne bi bilo tačno.
Bilo je to negde 1993, posle više putovanja u Rusiju, kada sam primetila bizarnu i uznemirujuću stvar: ljudi su umirali. Ljudi u Rusiji su umirali iznenada i nasilno, a njihovi prijatelji i kolege nisu delovali iznenađeno.