Prošla je prva godina Trampovog drugog mandata, a moji prijatelji koji žive van Amerike zapanjeni su vestima odavde i brinu se za moju bezbednost. Sležem ramenima. Čak i mi koji smo protivnici ove administracije nalazimo načine da normalizujemo njene postupke. Pre neki dan sam dobila saopštenje o nastavku sudskog postupka protiv izgradnje centra za zadržavanja imigranata u Floridi. Sasvim sam bila zaboravila na Aligator Alkatraz.
U Evropi pažnja ne popušta. Novinari pišu članke i prave dokumentarne filmove o izgradnji koncentracionog logora u Americi. Ovde prosto konstatujemo da smo postali zemlja koja gradi konc logore. To je samo jedna od promena koje smo svarili prošle godine.
Postali smo zemlja u kojoj ljude nestaju, gde ih pripadnici paramilitarnih jedinica love po kućama, ulicama, hodnicima sudova. Pre godinu dana video snimci hapšenja koje vrši Služba za imigraciju i carinu (Immigration and Customs Enforcement – ICE) imali bi ogroman broj pregleda, a društvene mreže bi bile preplavljene užasom ljudi zbog toga. Sada nam promiču i najgora hapšenja i pritvaranja. Ne znamo ko je pušten, ko je deportovan, koga više nema. Ko će sve to da prati?
Postali smo zemlja u kojoj neko može biti ubijen iz neposredne blizine zato što je protestovao protiv akcija ICE. Nakon što su pripadnici ove službe 7. januara sa tri metka ubili Rene Gud, predsednik Tramp, potpredsednik Dž. D. Vens i drugi federalni zvaničnici izjavili su da je to bio čin samoodbrane (na video snimku se vidi nešto drugo) od napada osobe koja pripada levičarskim grupama. Time su jasno pokazali da u Americi učešće u demonstracijama sada može biti kažnjivo smrću.
Postali smo zemlja čija savezna vlada izvodi vojsku i paramilitarne jedinice na ulice velikih gradova i teroriše stanovništvo pod izgovorom da ga štiti. Strani posmatrač mogao bi da opiše Sjedinjene Države kao zemlju na ivici građanskog rata. A mi smo jedva u stanju da nabrojimo gradove u kojima su vojnici bili ili su još uvek na ulicama: Vašington, Los Anđeles, Čikago, Portland, Memfis, Nju Orleans, dok broj naoružanih federalnih agenata u Mineapolisu sada pet puta premašuje broj pripadnika gradskih policijskih snaga.
Postali smo zemlja u kojoj se vlast obrušava na univerzitete, odbija da finansira istraživanja i zaustavlja napredak nauke, napada muzeje i prazni kulturne institucije od svakog sadržaja. Ovi otvoreni napadi su najavljeni izvršnim naredbama, hvaljeni u govorima i ispisani džinovskim metalnim slovima, ali izostaje svaki smisleni otpor. Postajemo sve gluplji.
Sada smo zemlja koja otvoreno gazi međunarodno pravo. Naša vojska bombarduje neku zemlju na svakih nekoliko nedelja, vrši ubistva na otvorenom moru i silom svrgava strane političke lidere. Naša vlada preti celom svetu, između ostalog i svojim saveznicima, i nameće svima svoje imperijalne ambicije.
Našom zemljom vlada zlobni, pohlepni megaloman koji se ponosi svojim neznanjem i koji smatra da ima pravo na apsolutnu vlast. Strani lideri pokušavaju da ga primire laskanjem i poklonima. To retko uspeva, ponekad mu privuku pažnju, ali kao da im ništa drugo ne pada na pamet.
Naravno, neki elementi sadašnjeg stanja prethode Trampu. Ova zemlja već dugo održava najveći zatvorski sistem na svetu i svakako jedan od najnehumanijih na zapadu. Tu su postavljeni temelji za sadašnje koncentracione logore. Policijska ubistva crnih ljudi su već dugo poznat obrazac. ICE je, kao i njemu nadređeno Ministarstvo unutrašnje bezbednosti (Department of Homeland Security), deo tajne policije nastao posle 11. septembra 2001. Kulturni ratovi u Americi traju bar od 1980-ih. A nepoštovanje međunarodnog prava i izigravanje svetskog policajca dugotrajna je tradicija obe naše stranke, kao i sve gora imigraciona politika.
Ne tvrdim da smo sada isti kao i pre, samo u nešto lošijem stanju. Svi vidimo da je ova promena suštinska. U školi su nas učili da se istorija sastoji od niza prekretnica sa konkretnim datumima – ratova, revolucija, atentata, deklaracija o nezavisnosti i dekreta kojima se uvodi vanredno stanje – ali nijedan preobražaj se ne događa odjednom. Tako da iako Trampova administracija radi punom parom, još uvek nije stigla da upropasti baš sve.
Još uvek smo zemlja sa razvijenim civilnim društvom. Pravnici su se borili protiv ove administracije na sudovima. Ljudi protestuju protiv Trampove uzurpacije moći i organizuju se da zaštite svoje susede od ICE-a. Ali Trampovi napadi na univerzitete i pravosuđe, kao i pretnje neprofitnim i filantropskim organizacijama, već su promenili način na koji funkcioniše američko civilno društvo. Univerziteti, fondacije i pravosuđe nisu ono što su bili pre godinu dana, a znatan deo rada civilnog sektora je koncentrisan upravo tu. Pored toga, ubistvo Rene Gud je svakako uplašilo mnoge demonstrante.1
Još imamo nezavisne medije. Ali promene u medijskom pejzažu su ogromne. Čak i pre izbora 2024, vlasnici listova The Washington Post i The Los Angeles Times ograničili su nezavisnost tih medija. Ubrzo posle izbora, mreža ABC News i njena matična kompanija CBS News dale su milione dolara za nagodbe sa Trampom koji ih je sudski gonio. (Podneo je i neke druge tužbe, na primer protiv New York Timesa i još 20 protiv članova Odbora Pulicerove nagrade, među kojima su i novinari Timesa. Sa novim vlasnikom CBS se ubrzano približava Trampovim stavovima.)
Autokrate uništavaju slobodu medija na bar dva načina: žestokim pritiskom, kakav je Tramp vršio svojim tužbama, i uskraćivanjem pristupa informacijama. U oktobru je njegova administracija praktično zabranila tradicionalnim medijima pristup konferencijama za novinare u Pentagonu i zamenila ih lojalnim novinarima i influenserima. Kao i civilno društvo, mediji su mnogo slabiji danas nego pre godinu dana.
Još imamo izbore. Ali koliko će slobodni i pošteni biti izbori 2026? Tramp je besan na izborna tela mnogih država i to je bila okosnica njegove predizborne kampanje 2024. Otkad se vratio u Belu kuću, njegova administracija je preduzela niz izvršnih akcija i podnela niz tužbi čiji je cilj ograničavanje pristupa glasača biračkim mestima, „čišćenje“ biračkih spiskova, ograničavanje nezavisnosti lokalnih izbornih tela – što je postavljanje temelja za sistematsko zastrašivanje glasača i kandidata.
Administracije pojedinih država su se pridružile ispunjenju ovoga plana. Florida ukida kampanje za registraciju birača. Ohajo i druge države uvele su restriktivne zakone o proveri identiteta birača. Džordžija je ograničila radno vreme biračkih mesta i zabranila obezbeđivanje hrane i vode za ljude koji čekaju u redu za glasanje. Teksas je promenio granice izbornih jedinica na takav način da je lišio prava glasa crne i latino birače, što bi moglo da dovede do gubitka pet demokratskih mesta u Kongresu, a Vrhovni sud je dozvolio da se ta sporna nova mapa koristi na izborima 2026. Dodajte tome Trampovu pretnju da će tokom izbora izvesti na ulice vojsku da bi se bavila „unutrašnjim neprijateljem“, kao i njegovo obećanje da će „krajem godine“ svakom Amerikancu poslati ček na 2.000 dolara (što je čisto podmićivanje) – i jasno je da će naredni izbori biti daleko manje slobodni i pošteni od prethodnih.
A kad je reč o narednim predsedničkim izborima, Tramp je jasno obznanio da ne namerava da siđe s prestola. Možda će potražiti neki izgovor da ukine izbore. (Kad mu je predsednik Vladimir Zelenski rekao da Ukrajina ne može da organizuje izbore dok je u ratu, Tramp je vidljivo živnuo: „Hoćete da kažete da kad zaratimo s nekim nema više izbora? To je divno.“) Možda će naći načina da izbore proglasi nevažećim – osnove za to postavlja još od prvog mandata. Čak i ako to ne uradi, glupo je verovati da će se ova noćna mora završiti za tri godine.
Režim koji zadržava elemente demokratije kao što su zakonodavna tela, sudovi i izbori – ali ih koristi pre svega kao dekoraciju – zove se „izborna autokratija“. Amerika se u to pretvara.
Imenovanje je važno, to kako nazivamo sami sebe. To utiče na analize i rezultate ispitivanja javnog mnjenja, koje ne funkcioniše isto u demokratskim i nedemokratskim društvima. Ali još je važnija zbog načina na koji razmišljamo o budućnosti. Ne možemo računati na promenu na izborima ako ne možemo da računamo na izbore. Ne možemo računati na to da će nam slobode i sredstva kojima danas raspolažemo biti dostupni i sutra.
Pitajte ljude čija je zemlja postala autokratija i čućete metafore o približavanju zidova, o stalnom smanjivanju prostora. Taj prostor je sloboda. U Rusiji su masovni protesti nekada bili mogući. (Prvi put kad su neki ljudi bili osuđeni na zatvorsku kaznu zbog učešća na mirnim protestima 2012. napisala sam knjigu o tome.) Onda su masovni protesti postali nemogući i jedina mogućnost je bila usamljeni demonstrant koji stoji sam sa svojim transparentom. Onda su počeli da hapse ljude zato što su stajali sami s praznim listom papira, a zatim i zato što su nešto lajkovali na društvenim mrežama. Ruski novinari su nekad znali da mogu da pišu slobodno sve dok se drže kulture i izbegavaju politiku. Sada možeš biti uhapšen za pominjanje pesme zabranjenog pevača.
Naravno, Sjedinjene Države nisu Rusija – ni Mađarska ni Venecuela ni Izrael niti bilo koja od mnogih demokratija koje su se pretvorile ili se pretvaraju u autokratije. Ali sada je vreme da se usredsredimo na sličnosti i da pokušamo nešto da naučimo iz načina na koje su druge zemlje suzbijale proteste, uništavale svoj izborni sistem, ograničavale slobode svojih medija i gradile koncentracione logore. Jedini način da se spreči urušavanje prostora slobode je da se on popuni i da se zidovi odgurnu: da se iskoristi svaki još dostupan pedalj za govor, pisanje, objavljivanje, protestovanje i glasanje. Reklo bi se da upravo to rade građani Minesote, a trebalo bi da to radimo svi – odmah, dok još možemo.
The New York Times, 18.01.2026.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 02.02.2026.
TRAMPOZOIK
