Mada je moja ćerka pre par godina „završila“ naš gradski – državni vrtić u bloku, i danas se živo sećam napetosti i nejasnoća oko upisa. Šta ćemo raditi ako ne bude mesta, kako ćemo se organizovati, da li će baba i deda moći da je čuvaju, šta li rade ljudi koji nemaju babe i dede? Šta je potrebno za privatni vrtić? Koliko to sve košta? I zašto? Tih mesec dana, koliko traje upis, proletelo nam je u iščekivanju odgovora.
Konačno, rezultati upisa su istaknuti na ulazu u vrtić. Tako smo saznali da smo odbijeni za „Zeku“.
Usledilo nam je pisanje žalbe i molbe, pa čekanje da se na nivou Predškolske ustanove „11. april“ odobri povećanje broja dece koja se mogu upisati te godine, pa onda i čekanje da Sekretarijat za obrazovanje grada Beograda dodatno odobri povećanje za 10%. Na kraju smo ipak dobili mesto u vrtiću, a naša vrtićka „grupa i po“ je posle dve godine imala 36 dece o kojima su brinule tri vaspitačice.
Jasno je da je to sad već standardna procedura koja se ponavlja iz godine u godinu. Za odgovor na pitanje zašto je to tako, potrebno je pružiti nešto detaljniji kontekst.
U Beogradu svake godine imamo oko 14.000 mesta u vrtićima, dok je prošle godine za upis prijavljeno 20.000 dece. Ove godine, broj dece koju je potrebno upisati ostao je isti. To znači da u Beogradu svake godine oko 6.000 dece ostane uskraćeno za mesto u našim, gradskim – državnim vrtićima. Hroničan nedostatak mesta posledica je slabe izgradnje novih gradskih vrtića.
Za poslednjiih pet godina, vlast SNS-a i SPS-a izgradila je samo pet vrtića – što je u potpunoj suprotnosti sa obećanjima koja se nižu godinama. Radi ilustracije razmera lažnih obećanja podsetiću da je tokom prošle predizborne kampanje bivši zamenik gradonačelnika Goran Vesić obećao izgradnju 15 novih vrtića. Godinu dana od tih obećanja, grad Beograd je dobio nula (0) novih vrtića.
Dodatni problem je u tome što je za vreme vlasti SNS-a, broj mesta u državnim vrtićima smanjen za 1.792 mesta: tokom školske 2015/2016. godine na raspolaganju je bilo 54.541 mesta, dok ih je u 2021/2022. bilo 52.749.
S druge strane, raste broj privatnih vrtića: u Beogradu je 2014. godine postojao 31 objekat; Osam godina kasnije, 2022, bilo ih je 321. Dok broj privatnih vrtića svake godine raste, gradska vlast je za to vreme kapacitete državnih vrtića proširila za svega hiljadu novih mesta.
Da se razumemo, subvencionisanje privatnih vrtića je nužno i predstavlja interventnu meru kojom se obezbeđuje smeštaj dece. Međutim, mene je uvek više brinulo pitanje kako da prevaziđemo potrebu za interventnim merama? Kako da budućim generacijama, koje će odrastati u našem gradu, ostavimo dobru javnu infrastrukturu koja će omogućiti da svako dete ima garantovano mesto u našem, gradskom vrtiću? To i nije toliko teško. Potrebna je politička volja i rešenost da se radi u javnom interesu.
Zašto se zalažemo za državne vrtiće? Zato što Ustav Republike Srbije garantuje deci pravo na obrazovanje i zato što verujemo da društvo i država moraju ulagati u budućnost dece i to pod ravnopravnim uslovima.
Naravno, neki roditelji žele da im deca idu baš u privatne vrtiće, ako su tamo uslovi bolji. Međutim, pred nama je pitanje koliko košta sve širi program subvencija i šta da rade roditelji koji nemaju izbora, jer u državnim vrtićima nema mesta?
Problem sa subvencionisanjem privatnih vrtića jasniji je ako se zna da ne postoji gornja granica cene koju vrtići mogu da odrede, što znači da roditelji sa odbijenicom moraju da izdvoje mnogo više za boravak svoje dece.
Da je strategija subvencionisanja privatnih vrtića dugoročno neodrživa vidi se iz brojki: ukupni izdaci za predškolsko vaspitanje u Beogradu u 2022. godini iznosili su oko 180 miliona evra. Od uvođenja subvencija za boravak dece u privatnim vrtićima 2015. godine, iznos za ove subvencije je sa blizu 1,5 miliona evra porastao na preko 42,5 miliona evra, koliko je u 2022. godini završilo u kasi vlasnika privatnih vrtića.
Da bi grad izgradio jedan vrtić za oko 200 dece, u proseku je potrebno 1,5 milion evra. To znači da smo novcem kojim subvencionišemo privatne vrtiće mogli da izgradimo najmanje 20 novih vrtića u Beogradu, ili da obezbedimo 4.000 novih mesta u našim, državnim vrtićima.
Tim novcem smo mogli da rešimo i neke od brojnih problema u predškolskom obrazovanju. Vrtićke grupe su prevelike, a stanje u mnogim objektima nezadovoljavajuće. Roditelji su prinuđeni da dokupljuju materijale, ubruse, čaše… Plate vaspitačica i vaspitača se uglavnom kreću oko minimalne zarade. Često su preopterećeni, imaju malo prilika za usavršavanje, dok ih sistem zanemaruje i izlaže velikom pritisku roditelja.
Kada bi vaspitačicama i vaspitačima plate bile povećane 20%, to bi grad koštalo oko 20 miliona evra. Nešto malo više od besmislenih vaučera za sportsku opremu koje je grad delio prošle godine, a koji su građane koštali 17 miliona evra. Zar ne bi bilo zdravorazumski odlučiti da svako ko brine o našoj deci mora da radi u dostojanstvenim uslovima?
Grad Beograd mora da obezbedi dobar gradski, državni vrtić svakom detetu. Taj vrtić deci mora da pruži prostor za istraživanje i učenje, prostor za rast i razvoj u zdravoj i podsticajnoj sredini. To možemo uraditi tako što će, umesto subvencionisanja privatnih vrtića, grad intenzivno i ozbiljno krenuti da ulaže u obnavljanje postojećih i izgradnju novih državnih vrtića, koji će biti vrhunskog kvaliteta i dostupni svima.
Peščanik.net, 03.08.2023.
