Poziv da budem deo zajedničke NDI/IRI međunarodne posmatračke misije na opštim izborima u Keniji nisam lako prihvatio. Prvi razlog bio je to što gotovo ništa nisam znao o političkoj situaciji u ovoj zemlji, a drugi to što već imam iskustva sa nepredvidivim i dinamičnim političkim situacijama, pa me je brinulo da ću možda zbog puta propustiti sednicu Skupštine grada. No posle uveravanja organizatora da ću moći da se relativno brzo vratim u Srbiju ukoliko se zakaže sednica Skupštine grada i velikog broja predavanja, sastanaka, brifinga i materijala o društveno-političkoj situaciji u Keniji i izborima u ovoj zemlji odlučio sam da ipak prihvatim ponudu. Nakon detaljnog proučavanja preporuka Svetske zdravstvene organizacije i činjenice da ću tamo biti samo 7 dana odlučio sam da ne primim vakcinu protiv žute groznice, a ni terapiju protiv malarije. Zdravstveno osiguranje mi je pokriveno, elektronska viza se dobija relativno lako. Brzo sam spakovao kofer.
Nikad pre nisam bio u Africi, a ono što sam video tamo bilo je i predivno i prestrašno.
Put u nepoznato
Neuobičajeno puno izvinjavanja na svakom koraku bila je prva stvar koja me je iznenadila odmah po sletanju u Najrobi. Izvinjavaju vam se na pasoškoj kontroli kada vam traže dokumenta na uvid, a formalni način ophođenja i fraze kao što su – „dobar dan, kako ste gospodine, kakav vam je dan“ – predstavljaju standard komunikacije. Carina se prolazi dosta brzo, za ulazak u zemlju potrebna je viza i dokaz o vakcini protiv covida. Svi nose maske.
Napolju pada kiša i neočekivano je hladno. Zimska je sezona, a glavni grad Kenije se nalazi na čak 1.700 metara nadmorske visine. Lokalno stanovništvo nosi vunene kape i rukavice iako je napolju preko 10 stepeni. Primećujem svuda privatna obezbeđenja raznih vrsta i obeležja, kao i policiju i vojsku naoružane automatskim oružjem koje, za moj ukus, dosta ležerno nose. Na ulazu u skoro svaki objekat postoji metal detektor i skener za torbe.
Noć je, pala je neka izmaglica pa ne vidim najbolje kuda sve prolazimo, ali evidentno je da skoro i nema vozila na autoputu koji nas vodi od aerodroma do grada i hotela u kojem odsedamo. Brzo stižemo, a na ulazu u hotel nas čeka rigorozna kontrola. Privatno obezbeđenje naoružano automatskim oružjem zagleda ispod svakog vozila, dok unutrašnjost pregleda sa posebno obučenim psima. Stvara se red automobila, a ja u svom neznanju želim da izađem kako vozaču ne bih oduzimao vreme. „Molim vas gospodine, ne možete izaći ovde – vi pripadate tamo. Nije vam mesto ovde sa nama na ulici“, vozač je odlučan da svoj posao obavi u skladu sa lokalnim pravilima.
Već na prvi pogled mi je jasno da ovde postoje dva sveta, jedan privilegovan i drugi koji to nije, i da ću na ovom putu naučiti mnogo o društvenim nejednakostima ali i dubinama ljudske hipokrizije.
Porođajne muke mlade demokratije
Izbore posmatramo u okrugu „Homa bay“ koji se nalazi na obali jezera Viktorija. Ovo jezero čini prirodnu granicu između Kenije, Ugande i Tanzanije. Jezero je drugi najveći rezervoar sveže vode na svetu, a ime je dobilo po kraljici Viktoriji. Ekosistem jezera je ozbiljno narušen zbog ogromnog zagađenja i prevelikog trošenja resursa koji su posledica kolonijalne uprave.
U naseljima oko jezera nema pijaće vode u cevima, kao ni kanalizacije. Struja je nestabilna i prisutna oko glavnih putnih pravaca.
Istovremeno, pokrivenost mobilnom 4G+ mrežom je odlična i svuda postoji mogućnost plaćanja preko mobilnog sistema „M Pesa“, pa se retko koriste kartice ili keš. Obilazimo pripreme za ogromnu operaciju organizovanja izbora u 8 izbornih jedinica koje su podeljene po mešovitom etničko-teritorijalno-religijsko-plemenskom ključu. Svaka izborna jedinica je dom više etničkih grupa, koje se razlikuju po ekonomskom staležu, veri, izgledu. Za nas posetioce izuzetno je teško ući u razlike koje dele ove ljude, a te razlike znače i podršku odgovarajućem političkom spektru i kandidatu.
Ali to zapravo nije ni važno, jer su te razlike svuda iste, kao i razlike između ljudi kao takvih.
Obilazimo škole u kojima će biti izborni štabovi za brojanje glasova i distribuciju materijala. Prolazimo kroz naselja sastavljena od prizemnih kuća izgrađenih od cigli od blata, aluminijuma i drveta. Svuda duž puta srećemo ljude koji idu peške, javni prevoz u formi u kojoj ga mi poznajemo ne postoji, a mnogi ljudi nemaju novca da priušte vožnju motorima i malim privatnim kombi vozilima koji se koriste za prevoz lokalnog stanovništva. Uz put je nešto što bi se najbliže moglo opisati kao pijaca sa hiljadama improvizovanih tezgi i malih radnji koje prodaju voće, povrće i meso. Pored puta ljudi popravljaju motore, prave stolariju ili peru veš u reci i jezeru. Krave i koze slobodno šetaju, katkad preprečujući put automobilima. Malo malo, gori neka vatra kojom se spaljuje đubre pored puta. U ovim mestima predstavljamo pravu senzaciju pa deca mašu, a oni hrabriji prilaze kako bi videli i pipnuli plavu kosu belkinje koja je u njihovo selo došla sa drugog kraja sveta.
Većina škola ima samo rudimentarnu infrastrukturu, tehničku vodu, mnoge nemaju struju. Ali i pored toga pripreme za izbore deluju impresivno – plinske boce su spremne, solarni paneli pune led reflektore, pomoćne baterije za posebne tablete koji se koriste za indentifikaciju birača su tu. Štampani materijal je uredno složen i dobro dizajniran.
Izuzetno veliki broj ljudi je uključen u pripreme koje traju već nekoliko meseci. Oni će spavati dva-tri dana na biračkim mestima kako bi osigurali da sve protekne u najboljem redu. Tu je i nešto hrane – suv tost hleb, flašice vode i gazirani sokovi. Nađe se i poneko mleko u najlon kesi. Sećam se takvih kesa i kod nas kada smo bili mali. Moja baba ih je uredno prala i čuvala kako bi posle zapakovala nešto u njih.
Glavni utisak je veliko samopouzdanje ljudi na biračkim mestima. Oni jasno znaju šta treba da rade i kao da veruju u izborni proces. Ali iznad svega preovlađuje ogromna želja da sve prođe mirno, bez sukoba kakvi su viđeni u prethodnim izbornim ciklusima tokom kojih je u neredima ubijeno na hiljade ljudi.
Bliži se kraj obilaska izbornih mesta gde smo posmatrali poslednje pripreme za sutrašnji izborni dan. Pada mrak i mi završavamo posetu poslednjem izbornom centru gde smo pozvani da se pridružimo molitvi za miran tok izbora. Scena je gotovo nadrealna: u jednoj prostranoj sali se paralelno isprobava ozvučenje, mi smo u sredini u molitvi, dok u dvorištu vojska pomaže da se materijali popakuju u vozila i upute na biračka mesta. Vojnici su jako mladi i osmehuju nam se dok nose kutije. Na ramenima im se ležerno ljuljaju kalašnjikovi.
Na kraju dana u tišini se vozimo ka hotelu i gledamo ljude pored puta, a ja ne mogu da se otmem utisku da život treba da čine jednostavne stvari: hodati od kuće do posla, nasmejati se prolazniku, osetiti miris i ukus. Brine me kako sačuvati radoznalost i radovati se otkrivanju novih stvari, kao što smo radili kao deca. Pitam se kako održati bujnost mašte, umesto što tonemo u banalnost privremenih nadražaja i senzacija.
Inače, rezultati izbora na svim nivoima zvanično su saopšteni tek 7 dana posle izbora. Zvuči poznato, zar ne?
Noć pada na Najrobi
Poslednji put gledam ovaj fascinantni grad kroz prozor. Uskoro polazim kući.
Dva puta su ispod mog prozora, a u daljini se naziru neboderi biznis dela grada i park gde su muzeji. Ali pogled mi se stalno vraća na puteve.
Na jednom je velika gužva, gledam kako prolaze automobili, motori „boda boda“ i „matatu“. Pešaci hodaju pored puta ili hvataju kombije i ostala vozila. Dosta ljudi prodaje svoju robu, odmah pored puta, na zemlji. Vozi se dosta konfuzno, sve deluje kao košnica ali ne vidim probleme, nema udesa, postoji neka čudna harmonija u kojoj se prepliću raznobojna svetla kojima su ukrašena vozila, trube kojima matatui najavljuju svoj prolazak i jaka muzika koja dolazi iz njih. Ljudi se takmiče ko će lepše ukrasti i obojiti svoje vozilo tako da sve pršti od neona, ukrasa i natpisa.
Odmah iznad, na vijaduktu, je ekspresni put koji premrežava pola grada, a koji je nedavno izgrađen kineskim kreditom. Njime tek ponekad prođe džip ili neki skupoceni i veliki automobil. Tim putem smo došli kada smo sleteli. Ta betonska konstrukcija dodatno podvlači razlike i podele na one koji nemaju i one koji mogu sve. I čini mi se da su te razlike svi prihvatili, svi su se na njih navikli. Na stubovima vijadukta su saksije sa zelenilom. To mi nekako deluje bizarno.
Rekapitulirajući dane koje sam proveo ovde shvatam da nemam jasno zaokruženu sliku o Keniji, nama, svetu. Ponekad nisam siguran da je moguće promeniti ovaj naš kompleksni svet sa svim svojim protivrečnostima. Ali uvek iznova imam poriv da probam da menjam stvari. Ne mogu se nepravde ispraviti lako, ni brzo, ali jedno od rešenja koje vidim je u putu koji prvo sami sa sobom moramo da pređemo. Taj put nužno vodi u dubine naših predrasuda i strahova, ali kraj tog puta je velika nagrada u vidu saznanja, samopouzdanja i mira.
Na kraju ovog puta ključnim mi se čini da cenimo ono što imamo, jer mnogi nemaju ni delić onoga što je nama normalno. A u našem normalnom moramo da učinimo nekome dobro, bez očekivanja i obaveza jer nečija sreća je magija koju možemo da proizvedemo. To dobro možemo da uradimo i ako otvorenog srca samo zagrlimo čoveka. I neka to bude za početak od nas.
Peščanik.net, 17.08.2022.
