Čini se da se od posete šeika Muhameda bin Zajeda al Nahjana iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, prošle sedmice, previše očekivalo u Beogradu, pa su se već pojavili i kiseli komentari da je tokom zvaničnih razgovora nabacano mnogo „mogućih investicija“, ali da ništa konkretno još nije utanačeno – osim nekih finansijskih kredita.
Posebno je podozrenje izazvala okolnost da je i ovom visokom gostu hvaljen famozni projekat silaska Beograda na Savu i Dunav, to jest onaj projekat „Grad na vodi“, koji je još u vreme potpune dekadencije Miloševićevog režima poslužio kao „politička bajka“ o našoj prestonici kao sutrašnjem centru sveta – kada će placevi na prostoru (i) današnjeg gradskog železničkog čvora biti skuplji od onih na njujorškom Menhetnu.
Iako nema pouzdanijih informacija o nekim čvršćim dogovorima sa šeikom Muhamedom, već i sama glasina da sa strane Ujedinjenih Emirata nije presečena najava da su u narednim godinama spremni da kreditiraju Srbiju sa više milijardi dolara, po povoljnoj kamati, deluje dovoljno dobro, jer to je u ovom trenutku važnije od prodaje posrnulih poljoprivrednih dobara i navodnjavanja u Mačvi i Vojvodini, novih aviona za Er Srbiju i raketnih sistema Alas, pa i od zajedničke proizvodnje čipova u nekoj daljoj budućnosti.
Naime, prilike na svetskom finansijskom tržištu se s našeg gledišta pogoršavaju, kamate u Njujorku rastu iz dana u dan (na radost svih svetskih finansijskih investitora), što sve zajedno nisu dobre vesti za državu koja već iduće godine treba negde da uzajmi najmanje 5-6 milijardi dolara. Pri tome, kao što je za svaku banku opasno da najveći deo kreditnog potencijala baci na jednu ili dve karte, isto tako je opasno za jednu državu da planira da će najveći deo potrebnih pozajmica dobiti na jednom mestu, na osnovu dobre volje jednog od onih koji o tome odlučuju. Zbog neizvesnosti koju takva očekivanja nužno sadrže i postoje finansijske berze, sistemi bankarskih konzorcijuma, instituti regulatornih „kamatnih dodataka“, agencije za procenu rizika, pa i Međunarodni monetarni fond. Da bi se rizik zaduživanja „razblažio“ i da bi postojale makar skuplje, ali predvidive mogućnosti.
Problem je, konkretnije rečeno, u tome što Srbija u ovom slučaju ne sme da se osloni samo na „simpatije“ velikog finansijera iz Zaliva, već mora da mu ponudi i neku ekonomsku „ekspanzionu perspektivu“, pa i pristojnu zaradu, a čini se da je naša ponuda upravo na tom terenu suviše uopštena i slatkorečiva, a malo poduprta čvršćim ekonomskim argumentima. Mi stalno govorimo šta bi Emirati mogli da učine za nas, a ne vidim da smo izneli šta Srbija može učiniti za njih i njihovu zemlju – koja uvozi mnogo toga, a najviše uvozi znanje bez kojeg se ne bi mogla baviti ni avio saobraćajem, ni poljoprivredom, a pogotovo ne čipovima. Ne zaboravite, još pre dvadesetak godina i Emirati su bili samo jedna mala pustinjska zemlja sa nepismenim i malobrojnim stanovništvom. Čak i ako je ovoj sada bogatoj zemlji, zahvaljujući nafti, ponuđen nekakav eksport ili reeksport vojne tehnike, o čemu, naravno, nismo opširnije obavešteni, to ne čini besmislenim pitanje – zašto Srbija takvoj zemlji nije u stanju da ponudi neka znanja, po povoljnijoj ceni od one koju za istu uslugu traže razvijene zemlje?
U tom kontekstu treba posmatrati i najavu Mlađana Dinkića da će u narednim mesecima Srbija sa Emiratima potpisati prvi ugovor u vrednosti od 100 miliona dolara za izgradnju naučnoistraživačkog centra za poluprovodnike, odnosno čipove. To je prva faza u kojoj će srpski fakulteti, u saradnji sa kompanijom GlobalFaunderis, koja je čuvena u svetu i ima fabrike u SAD, Nemačkoj i Singapuru, zajedno osnovati naučnoistraživački centar, koji će biti izgrađen u okviru naučno-tehnološkog parka na Zvezdari, u Beogradu. Taj centar bi, dakle, bio probni poligon za eventualnu izgradnju fabrike čipova u Srbiji, što bi bila investicija od nekoliko milijardi dolara. Dinkić je zbog toga apelovao da se više ulaže u Elektrotehnički fakultet u Beogradu i studente koji bi se u tom pravcu osposobljavali za inženjere sposobne za sofisticiranu proizvodnju kakva je proizvodnja čipova.
To, opet, znači da Srbija trenutno nema dovoljno znanja, to jest nema dovoljno inženjera za nove tehnologije, kako bi privukla najatraktivnije svetske investicije. U tome i jeste poenta našeg ekonomskog zaostajanja i siromaštva, jer duže od dve decenije ovde nije bilo profitabilno studirati tehniku i spremati se za industriju (koja je naglo propadala), a bilo je profitabilno pripremati se za reklamiranje i promocije, za državotvorne ekspertize i geostrateška mudrovanja. Jedan američki industrijalac je primetio da i SAD danas godišnje na tržište rada izbacuju manje inženjera nego masera, pa se upitao: hoćemo li sutra izvoziti masažu?
Novi magazin, 20.12.2013.
Peščanik.net, 20.12.2013.
