Dve istaknute žene srpske kulture, od kojih je jedna i svetski priznati stvaralac (a obe meni lično veoma bliske), bile su u manje od mesec dana žrtve nasilničkih akcija različitih oblika i snage, ali slične osnove – ideološke.
Ne postoje novi argument ili podaci koje treba dodati u analizi “slučaja Biljane Srbljanović” u odnosu na one koje je ona sama iznela na sajtu Peščanika. Selektivnom montažom njenih “tvitova” u vezi sa skandalom u UN i istim takvim uređivanjem on line komentara na taj pačvork koji sebe predstavlja kao novinski tekst, jedan dnevnik omogućio je višednevno internetsko iživljavanje anonimne, pa samo zato i “odvažne” gomile nad Biljanom Srbljanović, i to od ogavnih uvreda do fizičkih pretnji. Ovakva nasilnička zloupotreba novih i tradicionalnih medija bila bi za nedvosmislenu i najoštriju osudu čak i da je postojao minimalni povod – a nije.
U stilu primerenom tviteru, Biljana Srbljanović je iznela kritički stav – potpuno utemeljen! – o jednom događaju od nažalost opšteg interesa. To što je kontekst u kom je nastala pesma Marš na Drinu etički nesporan ne znači da ona nije mogla da dobije – kao što i jeste – sporna značenja tokom ratova devedesetih. Mogućnost promene konteksta umetničkog dela kristalno je jasna svakom ko iole poznaje umetnost. Sve i da ne vidimo te nove konotacije, krajnje je neprimereno, nepristojno i tendenciozno pevati vojničku pesmu u srcu najznačajnije od svih svetskih institucija koje se bore za mir.
Svako od nas može da nasluti da ovaj repertoarski izbor može da povredi osećanja nekih etničkih grupa, ali i diplomata, i to na tako visokom mestu, taj rizik mora unapred da vidi i učini sve da ga spreči. Upravo to mu je sav posao. Vuk Jeremić ne samo da rizik nije izbegao, već ga je, reklo bi se po njegovoj reakciji kada se skandal desio, skoro priželjkivao. Tako je propuštena šansa – bez obzira na to koliko nam se lično sviđala “umetnička ideja” s nastupom hora Viva Vox u UN – da se proslava Nove godine po julijanskom kalendaru (niti je samo “srpska” niti je svepravoslavna) iskoristi za politički marketing jedne zemlje, te napravljen ozbiljan diplomatski skandal. Jeremićev “gaf”, kao što su već mnogi pokazali, ne deluje slučajno: on je manje diplomata u Njujorku, a više političar u Beogradu i to u trci za fotelju u budućoj vladi Srbije.
Kada smo kod vlade, njeni potezi u sferi kulture, nauke i obrazovanja su druga tema ovog mog tekstualnog kolaža. Na dan dočeka Nove godine, ovog puta po gregorijanskom kalendaru, Ksenija Radulović doslovno je iz novina saznala da je smenjena s mesta direktora Muzeja pozorišne umetnosti Srbije. Osim toga što je postala direktorka pre deset godina, i to kao jedna od nekoliko “Đinđićevih beba” u oblasti kulturne politike (kako ih sada već zovu), nova vlada izvesno nije imala šta da zameri Kseniji Radulović. Nije ostavila ni dinar duga, obezbedila je muzeju neophodni depo za kojim se decenijama bezuspešno tragalo, pokrenula je i uspešno vodila kapitalni projekat digitalizacije muzejske građe, napravila važne pomake u nekim delatnostima, za šta su dobijena visoka međunarodna priznanja (časopis Teatron)… “Slučaj Ksenije Radulović” nije, međutim, izolovan, već je simptom opšteg stanja.
Ova vlada će možda, kao što to smelo i provokativno analizira Vesna Pešić, da ispunjava agendu pristupanja EU i to ubedljivije od prethodne. Ograđujući se time da još uvek nismo videli rezultate, Pešić prepoznaje pozitivne trendove u dva, za ulazak Srbije u EU i opštu normalizaciju društva, magistralna smera: borbi protiv korupcije i pregovorima s Kosovom.
Međutim, neprihvatljivo je to što Vesna Pešić istovremeno zanemaruje, čak ironizuje, problem kadrovske politike Vlade (“Blic se specijalizovao za lov na kadrove SNS-a, istražuje ih od kolevke pa do groba, pa se kadrovski kurioziteti svakodnevno ređaju”, Peščanik, 18.01.2013). U sferama koje nikako nisu, kako se nekad govorilo, “društvena nadogradnja” već društvena baza (nauka, kultura, obrazovanje), masovno se dešavaju ne “kurioziteti” već katastrofalne greške: sklanjaju se stručni i kompetentni, a dovode podobni i “srcu bliski”. Zlonamerne su i netačne tvrdnje nekih novinara da su i prethodne vlasti imale svoje partijske miljenike i da se sad ništa suštinski novo ne događa. Pretohodne vlasti jesu imale i takve, poslušničke i podobne kadrove u oblasti kulture, prosvete i nauke, ali su imale i one stručne, sposobne, inovativne, međunarodno priznate (i to ne samo pomenute “Đinđićeve bebe”). Nasuprot tome, aktuelna vlast je u ovim oblastima dosada pokazala nepreglednu kadrovsku i idejnu “insuficijenciju”.
Možda kultura nije najbolji poligon da se odbrani ova teza jer, kako voli da viče čaršijski polumozak: ko je taj (kritičar) koji može da kaže da je onaj umetnik, urednik, upravnik… bolji od ovog? U nauci je to mnogo egzaktnije. Smenjen je pomoćnik ministra za prosvetu i nauku za oblast osnovnih istraživanja, dr Tibor Sabo, koji ima 70 naučnih radova i 580 puta je citiran, a postavljen dr Jovan Bazić s tri naučna rada i jednim citatom. Kada se dodaju iskustvo, rezultati i jedinstvena podrška naučne javnosti koju ima dr Sabo (na sajtu Hemijskog fakulteta nalazi se peticija koju je ovim povodom pokrenuo dr Bogdan Šolaja), onda se dobija jasan pokazatelj kadrovskog sunovrata u nauci.
Vladi ništa ne vredi da pravi rezultate na putu ka EU ako istovremeno bude imala izduvne ventile za svoj “bivši identitet” – preovlađujuće retrogradan – u strateški najznačajnijim oblastima društva: prosveti, nauci i kulturi.
Politika, 26.01.2013.
Peščanik.net, 29.01.2013.
