Pitao se uvaženi Siniša Kovačević u čemu je greh glumca Vuka Kostića, a u vezi glumčeve ranije izjave o Srbima i Hrvatima. Hajde da se pretvaramo da nije sve jasno i da se pravimo kao da je glumac rekao nešto sasvim normalno. Na kraju krajeva, ovako kako misli glumac Kostić misli dobar deo Srbije. Ovako nešto čućete često ispred vaše zgrade, na pijaci ili dok čekate da vam deca završe trening… Da se razumemo, Vuk Kostić ima pravo da kaže šta želi i lepo je što gospodin Kovačević brani njegovo pravo na slobodu govora. Ipak, naslućuje se da gospodin Kovačević misli isto, ili slično kao glumac Vuk Kostić.
Šta je to tako strašno u Kostićevoj izjavi za Sputnjik? Najpre, problem je u tome što je glumac Vuk Kostić izgovorio nešto zapanjujuće naivno, a tako očekivano i već viđeno. Nešto što slušamo već 30 godina. Gotovo kao da je to bio miting Srpske radikalne stranke. Mora da je zato Vladimir Đukanović bio onako ushićen. Vuk Kostić bi da traži nekome ličnu kartu na pijaci. To je, gospodine Kovačević, najpre nepristojno, ali i vrlo opasno i znamo kako ide dalje. Prvo se ljudima u vozu traži lična, a onda ih više niko nikada ne vidi. Takođe, dati izjavu za Sputnjik u današnje vreme je, blago rečeno, znak lošeg ukusa.
Međutim, ono što najviše zapanjuje nije to što Vuk Kostić nema neko visoko mišljenje o Hrvatima, već bezidejnost koju je njegova izjava istakla u prvi plan. Da li je moguće da sve što mlad čovek, za koga verujem da je video sveta, ume da smisli jeste – jedan zid? Vuk Kostić bi da podigne zid na 120km od Beograda. Da li on zna da je Vukovar na jedva 150km od Beograda? Tužno je i što Vuk Kostić istoriju vidi kao nekakvu pravu liniju. Kod njega 1941. vodi pravo u 1991. Kao da između nije bilo ničega, kao da su isti ljudi živeli u oba vremena. Zaista bi se više očekivalo od čoveka kome, po prirodi profesije, bar neke knjige moraju da dođu pod ruku.
Zid kao simbol paranoje, odbrane, zamrznutog stanja, predstavlja odličan simbol našeg odnosa prema svemu što se dogodilo devedesetih. Tenkovi, traktori i sada zid – i, naravno, niko nije odgovoran ni za šta. Stanje se zamrzava do daljnjeg, a posle, videćemo kad se „promeni stanje u svetu“.
Vuk Kostić pripada generaciji koja je bila premlada da bi učestovala u ratu u Hrvatskoj, ali dovoljnog uzrasta da prati izveštaje sa fronta Dnevnikovog dodatka. Gde je on mogao da čuje nešto o tome kako je u Hrvatskoj zaista bilo? Gde Vuk Kostić danas može nešto iole ozbiljno da pronađe o ratu 1991? Da li se o tome išta uči u školi i da li se bilo šta može čuti na televiziji?
Tužno je što su se oko ovog pitanja složili jedan mlad glumac, jedan trbuhozborac vladajuće partije i jedan istaknuti umetnik i opozicioni političar. Oni se verovatno oko malo čega slažu, ali se slažu oko odnosa prema Hrvatskoj. Namesto mučnog istraživanja prošlosti, preispitivanja i teških razgovora, namesto ponovnog upoznavanja Srba i Hrvata, nama se nudi mržnja, zaborav i jedan zid. Vuk Kostić, Siniša Kovačević i Vladimir Đukanović svedoče o odsustvu hrabrosti i krizi ideja o tome kako dalje u srpsko-hrvatskim odnosima. Jedino dobro kod izjave Vuka Kostića jeste to što je javno izneo ono što mnogi misle, ali se plaše da kažu. I to je nekakav početak.
Autor je saradnik Instituta za savremenu istoriju.
Peščanik.net, 02.08.2023.
