Italijanski dnevnik La Repubblica u božićnom broju doneo je kao poseban poklon čitaocima razgovor između Euđenija Skalfarija, osnivača te novine, te kardinala Karla Marije Martinija, na temu: Smisao života u Hristovim rečima.
Napomena: La Repubblica je najtiražniji dnevni list u Italiji, nedvosmislene leve orijentacije. Euđenio Skalfari je osnivač tog lista i dugogodišnji njegov glavni urednik, koji je letos napunio 90 godina. Kardinal Karlo Maria Martini (rođen 1927) je bio Milanski nadbiskup i kandidat za mesto pape posle smrti Đovani Paola II, ali se odrekao kandidature i povukao u Jerusalim da meditira. Presudno je podržao izbor kardinala Racingera za novog papu. Danas, oboleo od Parkinsonove bolesti, jedva se kreće i gotovo nečujno govori, tako da njegove reči tumači njegov asistent don Damiano. Budući da je sasvim lucidan, on lično autorizuje svoja izlaganja.
Skalfari: Želeo bih da počnemo naš dijalog imenom i ličnošću koja ga nosi: Isus. Za mene je on čovek koji je rođen u Vitlejemu, gde su se njegovi roditelji Josip i Marija, koji su živeli u Nazaretu, slučajno našli na dan porođaja. Za vas, eminencijo, to dete je Božiji sin. Izgledalo bi da je naša razlika u toj tački nepremostiva. Međutim upravo je to ime koje nas povezuje. Vi ga zovete Isus Hristos, ja ga zovem Isus iz Nazareta; za vas je on Bog koji se reinkarnirao kao Sin, za mene je to čovek koji je verovao da je sin i u tom ubeđenju je proživeo poslednje tri godine svog života, godine propovedanja, stradanja i žrtvovanja. Gledam nas dvojicu, ljude u poodmaklim godinama, obrazovanja, kulture i životnih puteva tako različitih, a koji imaju jaku želju da se bolje upoznaju. Ima li to smisla? Neki put pomislim da vi želite da me preobratite, da me uputite veri. To bi bila dužnost vas, oca ljudskih duša. Da li je to ono što kanite?
Martini: Ne, nemam nameru da vas preobraćam, iako ne možemo isključiti ni ja ni vi da u jednom trenutku vašeg života, svetlost vere može obasjati i vas. Vi tragate za smislom života. Za tim tragam i ja. Meni vera daje taj smisao, ali ne otklanja sumnje. Sumnja često kinji moju veru. Vera je dar, ali i dostignuće koje se može izgubiti svakoga dana i svakog dana se opet može dosegnuti. Sumnja je deo naše ljudske prirode. Bili bismo anđeli kada bismo zauvek odagnali sumnju. Oni koji ne očvrsnu tom jarošću olake su vere, lako je odgurnu i ne žive njenu suštinu.
Intenzivna vera ne ostavlja taj sivi i prazni prostor. Intenzivna vera je pasija, i radost, i ljubav za druge i za sebe same, za sopstvenu individualnost u službi Bogu. Jevanđelje kaže: Voli bližnjeg svoga kao sebe samog. Nema u toj poruci negacije ljubavi prema sebi samom, ljubav – ako je prava strast – deluje u svim pravcima, ona je transverzalna, u isto vreme vertikalna prema Bogu i horizontalna prema drugima. Ljubav prema drugome sadrži u sebi i ljubav prema Bogu. Da li vi volite druge?
Skalfari: Ne uvek, i ne sasvim. Lagao bih kada bih rekao da volim druge sa pasijom, kao što volim neke osobe meni bliske i lagao bih kada bih rekao da mi je mržnja nepoznato osećanje. Gnušam se nepravde i mrzim nepravedne. Podnosim one koji su drugačiji, koji put ih čak i volim, nalazeći da ta različitost predstavlja vrednost. Ali nepravedne ne trpim.
Martini: Vi se verovatno sećate da smo o temi nepravde diskutovali tokom našeg prošlog susreta.
Skalfari: Sećam se dobro. Pitao sam vas koji su grehovi najteži i vi ste mi odgovorili da crkvena retorika nabraja preobimnu seriju grehova. U stvarnosti – rekli ste mi, a ja sam verno preneo u mom tekstu – osnovni greh sveta je nepravda, iz koje proizlaze svi ostali.
Martini: Sećate se dobro, tako sam rekao. Međutim, možda nismo dovoljno produbili šta smo podrazumevali pod rečju nepravda.
Skalfari: Možete objasniti sada.
Martini: Dobro, nepravda je nedostatak ljubavi, nedostatak opraštanja, nedostatak milosrđa i želja za osvetom.
Skalfari: Rekli ste mi takođe da su sakramet konfesije i pokajanje osnova hrišćanstva, ali da su danas izgubili na važnosti, da nisu praktikovani kako bi morali biti.
Martini: Pokajanje nije u tome da se očita deset Očenaša, nego otkriće lepote milosrđa i njegovo praktikovanje. Borba protiv egoizma je veoma duga.
Skalfari: Zaključio bih da je Tvorac stvorio nepravedan svet.
Martini: Tvorac je poklonio ljudima slobodu. Ona može da generira solidarnost prema drugima, ali i egoizam, nasilje, ljubav prema moći. Vi u vašoj poslednjoj knjizi o tome govorite.
Skalfari: Da, i ja mislim da instinkt ljubavi prevladava u životu ljudi, ali da ima različite dimenzije i pravce. Vi to zovete ljubav, ja to zovem eros, vi to nazivate milosrđe, ja opstanak vrste, odnosno humanizam. Čini mi se da različitim rečima govorimo o istoj stvari. Isus je, koliko razumevam, pokušao čudo – da ukloni ljubav prema samom sebi, ali to čudo nije uspelo.
Martini: Isus nije pokušavao da izbriše ljubav prema sebi samom, štaviše, uzeo je to kao merilo ljubavi prema drugima.
Skalfari: Ja mislim da je život započeo od jednoćelijskog bića, a zatim je sve krenulo vrtoglavo putem prirodne evolucije. Mi posedujemo refleksivnu pamet, koja nam omogućava da mislimo o samima sebi i da sagledamo naše ponašanje, ali u ekonomiji Univerzuma mi smo mali događaj: kako se rodio, svet će tako i nestati. U tom trenutku neće postojati nijedna vrsta koja bi mislila Boga, a Bog će umreti ako nijedno živo biće ne bude u stanju da ga misli. Mi nismo pravilo, mi smo slučaj, vrsta koju je stvorila priroda, bar tako verujem, ili koju je stvorio trascendentalni bog, kako verijete vi. Spinoza je rekao: Deus sive Natura, ali i Natura sive Deus. Vi znate da se koncepcija božanstva kakva je vaša graniči sa imanentnim. Jedna iskra Božanstva postoji dakle u svim živim bićima, a to je život sam.
Martini: U ranijem razgovoru vi ste me pitali šta mislim o stavovima teologa Hansa Künga koji veru posmatra kroz život kao preliminarni uslov, neophodan da bi se došlo do vere u Boga. To je tačno i vidi se posmatrajući tek rođeno dete koje se prepušta roditeljima. I vi ste došli ovde verujući da nećete naići na nekoga sa uperenom puškom. To je primarna forma vere.
Skalfari: Vi ste u jednom svom tekstu rekli da je greška tvrditi da je Bog katolik.
Martini: Da rekao sam. Bog je Otac svih ljudi, dakle dodavanje odrednice katolik ga ograničava.
Skalfari: Dozvolićete da je hrišćanski monoteizam priličito različit od onog hebrejskog i onog islamskog. U tim religijama Trojstvo bi bilo smatrano za jeres, nespojivu sa jedinim Bogom. U tim religijama Bog jedini se ne može imenovati i učiniti vidljivim; za hrišćane on međutim ima ime Oca, Sina i Svetoga Duha i milenijumima je vajan i slikan. Istorija umetnosti Zapada je velikim delom istorija Boga, Sina, Majke Božije, svetaca. Može li se reći da je hrišćanstvo monoteistička religija? Ili je to istorijski jedna helenistička religija?
Martini: Trojstvo je Bog – zajednica. Sin je osoba kroz koju se Otac manifestuje pred ljudima. Možda je model „ontološki“, na način kako se Trojstvo predstavljalo do danas, i možda bi trebalo da ustukne pred „relacionalnim“ modelom. To bi potpomoglo boljem horizontalnom dijalogu. Što se tiče svetaca, oni nisu samo posrednici između nas i Boga nego i svedoci dobra. Možda Crkva ipak kanonizuje previše njih.
Skalfari: Dakle, kad naša vrsta nestane i kad dođe Strašni sud, neće više imati smisla da Sin postoji, ni Sveti Duh takođe.
Martini: Nije baš tako, Sin će biti blaženstvo duša koje će opstajati u svetlosti.
Skalfari: I neće sebe više videti kao zemaljske?
Martini: Mi ljudi nismo u stanju da razumemo te stvari, da spoznamo „ono iza“. Znamo da je sveti Pavle rekao da milosrđe nema granica. Dakle, pretpostavimo da ćemo upoznati ono što smo živeli kao ljubav.
Skalfari: Bog je otac svih ljudi, ali je katolička Crkva od njega napravila zastavu identiteta, ratova i stradanja.
Martini: Kada je to učinila, pogrešila je. Crkva, kao i sve zemaljske institucije, sadrži i dobro i zlo, ali je i veliki trezor vere i dobrote. I Petar je prekorevao.
Skalfari: Možda je previše institucija.
Martini: Možda je previše institucija.
Skalfari: Možda je previše dogmatska.
Martini: Rekao bih to na drugačiji način: društveni aspekt Crkve je previše zanemaren. Po meni taj bi aspekt morao biti duboko preispitan.
Poslednje pitanje je o kome je raspravljano bilo je o italijanskoj unitrašnjoj politici i umešanosti Crkve u politiku. Na rastanku kardinal je zagrlio novinara: „Često se molim za vas“. Skalfari: „Ja često mislim na vas, možda je to moj način da se molim.“
Preveo Milutin Mitrović
La Repubblica, 24.12.2011.
Peščanik.net, 26.12.2011.
