Inspirisan poslednjim Utiskom nedelje, setio sam se da pisci bliski Novoj srpskoj fa_isti_ko_ misli prebacuju onima koji se zalažu za evroatlantske integracije Srbije da boluju od jedne neobične bolesti – evrofilije. Ako dobro razumem pisanje dr Babuške Vukadinovića, čovek obeleo od ove bolesti naziva se evrofil. Da ne bih prepričavao simptome ove bolesti, navešću direktno samu enciklopediju naših bolesti, sajt NSPM, koja kroz pero Vukadinovića obolelele od ove opake bolesti definiše ovako: Vatreni evrofili su oni koji pomalo žale za vremenom komunizma i koji u Uniji prepoznaju nešto od onih internacionalističkih i solidarističkih ideala njihove mladosti, ali i oni koji u članstvu u njoj vide spas od „komunističkog nasleđa“ i „aveti balkanske prošlosti“.

Kao osvedočeni evrofil (mada ne pamtim vreme komunizma i nisam prošao kroz pubertetsku fazu internacionalističkih i solidarističkih ideala), imam potrebu da se pozabavim, unatoč dijagnozi dr Vukadinovića (Da li je taj čovek uopšte doktorirao?), jednom mračnom stranom EU, o kojoj se u Srbiji zaista malo govori. Mračna strana EU tiče se neverovatnog fenomena proizvodnje gladi, pre svega u zemljama trećeg sveta, posebno u Africi. Preciznije, ovaj tekst se bavi dobrim namerama, koje ponekad, vode direktno u pakao.

Zemlje Evropske unije pre nekoliko godina preuzele su inicijativu da se u okviru borbe protiv globalnog zagađenja (proizvodnje CO2) intezivira i subvencijama podrži proizvodnja biogoriva (biofuels), kako bi se do 2020. godine obezbedilo da upotreba biogoriva čini najmanje 10 odsto ukupne potrošnje goriva u zemljama EU.

Biogorivo zaista jeste važan saveznik u borbi protiv globalnog zagađenja i otopljavanja, te se ovaj plan EU, na prvi pogled, čini zaista dobrim. Problem, međutim, nastaje pri samom procesu proizvodnje biogoriva. Biljke i biljni proizvodi iz kojih se biogorivo danas proizvodi (palmino ulje, šećerna trska ili jatrofa), zahvaljujući ogromnoj potražnji zemalja EU, postale su dobro plaćen, isplativ resurs za proizvođače u zemljama Afrike, Južne Amerike i Azije. U mnogim zemljama trećeg sveta biljke koje služe za proizvodnju biogoriva daleko su isplativiji proizvod od npr. pšenice ili ječma, što je dovelo do novog fenomena. Naime, u mnogim siromašnim zemljama, pre svega afričkog kontinenta, došlo je do naglog smanjenja proizvodnje žitarica koje služe za ishranu ljudi (u korist onih vrsta koje služe za proizvodnju biogoriva), što je konsekventno dovelo do toga da se u afričkim zemljama, u kojima svake sekunde od gladi umre jedno dete, glad poveća, i to zahvaljujući i Evropskoj uniji. Ova godina, inače, ostaće upamćena po rekordno niskim prinosima žitarica (nepovoljne vremenske prilike), čime ovaj problem dobija na aktuelnosti. Tako je pre nekoliko dana u Mozambiku ubijeno najmanje šestoro ljudi (ali i dva deteta) tokom protesta zbog povećanja cene hleba za 30 odsto. Zbog toga su Ujedinjene nacije zakazale vanredni sastanak na temu moguće pandemije gladi, koji će biti održan 24. septembra.

Umešanost EU u proizvodnju gladi u Africi, nevladina organizacija Prijatelji Zemlje iz Brisela potkrepila je izveštajem pod naslovom Afrika za razgrabiti, koji je pre nekoliko dana predstavljen evropskoj javnosti. U izveštaju se žestoko kritikuje strategija EU u vezi sa proizvodnjom biogoriva, te se konstatuje da će se samo tokom 2010. godine broj gladnih u Africi, zbog intervencije evropskih kompanija na polju proizvodnje biogoriva, povećati za 100.000.000 (i slovima: sto miliona).

U praksi sistem funkcioniše na sledeći način: EU svake godine iz svog budžeta izdvaja stotine miliona evra subvencija za kupovinu i/ili proizvodnju biogoriva. Moćne kompanije iz zapadnog sveta zatim kupuju ili zakupljuju ogromne površine plodne zemlje širom Afrike. U ovom trenutku kompanije (ali i nacionalne vlade) iz EU poseduju nekoliko miliona hektara plodne zemlje širom Afrike (niko ne zna tačan podatak), koje obrađuju zarad proizvodnje biogoriva.

Ovakva politika Evropske unije dovela je do nove realnosti na afričkom kontinentu. Procena eksperata Ujedinjenih nacija jeste da će do kraja ove decenije, zbog sve veće proizvodnje biogoriva, cena žitarica na svetskom tržištu porasti za 40 odsto, a da će broj gladnih u Africi porasti za još najmanje 200.000.000 ljudi.

Zanimljive su i reakcije briselskih birokrata; oni smatraju da je izveštaj „pristrasan i emotivan“, odnosno da je potrebna detaljnija – longitudinalna (čitaj: višedecenijska) analiza ovog fenomena, čime su pokazali da je bezdušnost glavna osobena karakteristika ovih apartčika. Možda je jeres pisati u Srbiji o ovakvim temama, ali čini mi se da je važno da podsetimo Vukadinovića i ostale članove grupe Pere kvržice da evroskepticizam i evrooptimizam nisu jedine dve vrednosne opcije kada je EU u pitanju. Postoji i poseban oblik emotivno-vrednosnog odnosa prema Uniji, a to je onaj evrorealistički, koji je bolan. Ali istina boli, zar ne?

 
Peščanik.net, 07.09.2010.

Leave a Reply