01. Srbija je, dozvolite da se do imbecilizma divim, zemlja živućih heroja: samo narodi koji su istesani od najčvršćeg genetskog materijala mogu s neizmernom lakoćom postojanja da izdrže petomesečnu non-stop izbornu kampanju: prvo ste birali i nekako izabrali Predsednika države da biste, bez pauze, krenuli u parlamentarne, pokrajinske i lokalne izbore. U međuvremenu, ostali ste bez Vlade koja se raspala na sastavne delove, Kosovo je proglasilo nezavisnost, čak ste stigli da potpišite Sporazum o pridruživanju sa EU – ali to nije omelo kampanju, naprotiv. Kako izdržavate petomesečne slogane, plaćene termine, televizijska sučeljavanja, mitinge, billboarde, specijalne radio emisije, izveštaje o stranačkim polnim aktivnostima, ukratko – jeste li vi normalni?

Ako ste slučajno mislili na Srbiju kao psihički entitet, nikad mentalno nismo bili jači: možda nekim slabašnim narodima pet meseci kampanje izgleda mnogo, ali superiorne nacije umeju da se nose sa 150 dana opštenarodnog veselja. Gledati Vojislava Koštunicu svake večeri na televiziji – nema cenu; posmatrati Borisa Tadića koji obećava 200.000 radnih mesta koliko sutra – priceless; slušati Tomislava Nikolića u šešeljevskom oralnom grču – neponovljivo! Kamo lepe sreće da nam kampanja traje još pet ili pedeset meseci: tek bismo onda mogli razumno da prelomimo, po čemu smo, inače, poznati.

 
Srpska matematika

02. Ako smo, odavde iz Hrvatske, mogli razumeti da je opet riječ o historijskim izborima, kakvi su izgledi da porazite historiju i rešite se, recimo, Koštunice ili Nikolića?

Izgledi su nikakvi jer je srpska izborna matematika surova. Po svemu sudeći, Vladu neće moći da formiraju dve stranke – večito će im faliti neko treći: recimo, u slučaju da se Nikolić i Koštunica dogovore oko vlasti, biće im neophodna Socijalistička partija Srbije; Boris Tadić može da računa sa podrškom manjina, eventualno na LDP Čedomira Jovanovića – ali mu to nikako neće biti dovoljno za većinu. U nedostatku priznanja tko bi sa kim vaistinu pristao da sarađuje, jedino je izvesno tko s kim neće: Tadićevi demokrati neće sa Nikolićevim radikalima; Nikolićevi radikali neće sa Tadićem i Jovanovićem; Koštunica neće sa Jovanovićem; Jovanovićev LDP neće s Koštunicom, Nikolićem i socijalistima Ivice Dačića; socijalisti hoće sa svima sem sa Čedomirom Jovanovićem! Ako ste iz svega ovoga saznali šta će se u Srbiji desiti 11/5, igrajte loto: sedmica vam je obezbeđena!

03. Koliko sam kao Hrvat uspeo da shvatim, Tadić i Koštunica su se vrlo ozbiljno zakačili oko Sporazuma o pridruživanju EU. Koštunica i njegov antialkoholičarski koalicioni partner Velimir Ilić redovito Tadića nazivaju “izdajnikom”, tvrde da je “prodao Kosovo”, da radi za “strane interese”. Optužuju Tadića da je sprečio ratifikaciju naftnog ugovora sa Rusijom, jer su na Vladi, u dva navrata, Tadićevi ministri glasali protiv potpisivanja ovog ugovora. Sad čujem da će se u petak sastati Vlada Srbije i dva dana uoči izbora ratifikovati ugovor sa Rusijom. Malo sam zbunjen, jebiga. Znači li to da Tadić i Koštunica više nisu u svađi?

Vaša zbunjenost tipični je “Tadićev sindrom” koji uvek počinje teškom kritikom Vojislava Koštunice da bi se u poslednjoj fazi bolesti završio prihvatanjem svih uslova Vojislava Koštunice. Što se ovog potpisivanja tiče, Tadić je nedeljama a posebice tjednima tvrdio da “tehnička vlada nema kapacitet” za ovakvu vrstu odluke, da bi pre 48 sati otkrio da “tehnička vlada ipak poseduje kapacitet” da sa Rusima potpiše ugovor i gotovo džabe, za manje od pola milijarde dolara, Putinu pokloni kompletnu naftnu industriju koja, srpski brat ruskom bratu, vredi bar dvadesetak puta više. Ali, kako Kosovo nema cene – podrška Rusije plaća se poklonom koji predstavlja totalnu energetsku zavisnost od Putinovog raspoloženja; kad god se Vladimiru bude prohtelo, od Srbije može da traži šta poželi. U suprotnom, zna se: zatvorimo slavine i bog da nas vidi! Pitajte Ukrajinu o čuvenoj ruskoj ljubavi!

 
Večiti premijer

04. Tek mi sad ništa nije jasno. Znači li to da stvarno postoji mogućnost da Tadić i Koštunica opet zajednički formiraju Vladu? Šta bi u toj Vladi radio Koštunica kad je Tadić odlučno rekao da Koštunica u takvoj koaliciji nikad ne bi mogao da bude premijer?

Čim Tadić nešto “odlučno tvrdi” znači da će uraditi nešto sasvim suprotno; na prethodnim izborima “odlučno je tvrdio” da će Božidar Đelić biti premijer i da nema nikakve šanse da Koštunica bude na tom mestu – a desilo se da je Tadić upravo Koštunici dao premijersko mesto, što će, ako bude potrebno, učiniti opet, da ne trepne. Kad već pominjete dr. Vojislava Kalašnjikova, njemu su sudbina i Tadić dodelili jedinu životnu ulogu: da bude večiti srpski premijer ili – da se povuče u mirovinu. Naravno da nema šanse da Koštunica Vojislav u nekakvoj Vladi bude bilo šta sem premijera: lakše je zamisliti Papu kao ministra sporta u Vladi Vatikana nego Koštunicu na mestu ministra za socijalnu politiku!

05. Moguće je da mi logika nije jača strana, ali ima li u svim tim srpskim koalicijama zrno principijelnosti. Kao kroz san, sećam se da je onaj Mlađan Dinkić rušio Vladu Demokratske stranke 2004. godine; sad je najbolji prijatelj Borisa Tadića. Uz Borisa su, koliko čujem, Nenad Čanak i Vuk Drašković – treba li da citiram šta su njih dvojica govorili o Tadiću?

Ne treba, zna Boris odlično šta su o njemu pričali. U znak pažnje, Dinkiću je obećao četvrtinu svih osvojenih mandata, što se graniči sa posebnom vrstom ludila jer Dinkićeva mafijaška osovina G17+ nije u stanju ni cenzus da pređe, ali može se Borisu, beg nije cicija! Iz mrtvih je vratio Vuka Draškovića koji ovih dana kao duh hoda Srbijom i mrmlja o Evropi, izbegavajući da pomene omiljenog Dražu i Ravnogorski pokret od kojih se deceniju nije moglo živeti. Odjednom je nesrećniVuk Drašković tumač Sporazuma sa Europskom Unijom, iz njegovih usta čujemo da ovih dana u Srbiju stiže “četiri milijarde dolara”, šta zna dete Vuk šta je četiri milijarde dolara?

06. Kosovo je, imamo hrvatski utisak, bilo u centru izborne pažnje?

Mislite na “lažnu državu Kosovo” sa vojnom bazom Bondstilom kao glavnim gradom ove “NATO države”? Ako ciljate na ovu teritoriju koju ovako opisuje Vojislav Koštunica, uz terciranje Borisa Tadića i Tomislava Nikolića, onda ste u pravu: takvo Kosovo jeste bilo glavna tema kampanje. Razlike između njih trojice su u nijansama: Koštunica i Nikolić odbijaju Sporazum sa Europskom Unijom sve dok se nesrećna EU ne izjasni – odnosi li se ovaj sporazum na Kosovo ili ne? Tadić nudi praktičniju varijantu: on tvrdi da Sporazum priznaje celovitu Srbiju i da je u njenom interesu da nekako uđe u Evropu odakle će se boriti da Kosovo nikad ne postane član EU. Sva trojica se kunu da nikad, never i nikad neće priznati nezavisno Kosovo; sva trojica se užasavaju izjava iz EU da Srbija treba da ima “dobrosusedske odnose” sa Kosovom, jer nam Kosovo nije sused pa nema potrebe za “dobrosusedskim” odnosima; sva trojica, kao mantru, ponavljaju priču o “kršenju međunarodnog prava”; konačno, sva trojica su duboko zahvalni Rusiji na njenoj “principijelnoj” podršci što će pokazati ratifikacijom naftnog ugovora…

07. A šta ako se ispostavi da je nakon izbora nemoguće formirati Vladu?

Ništa strašno: zakazaćemo još novije izbore, već smo pet meseci u kampanji, još pola godine ništa ne bi bilo strašno, neće nam Evropa nigde pobeći. Važno je samo da se bavimo Kosovom. Sve ostalo nije bitno.

08. Da li je moguće da, recimo, neka koalicija Koštunice & Nikolića, ako nekako uspeju da naprave većinu, kako se obećava, stvarno poništi Sporazum sa Europskom Unijom?

A što ne bi bilo moguće? Prvo poništimo Sporazum, a potom ostvarimo sve one predloge koji ovih dana čujemo u kampanji: da deložiramo ambasade onih država koje su nepromišljeno priznale Kosovo, da uvedemo vize svim građanima pomenutih nepromišljenih država, da nepromišljene države tužimo gde stignemo, da u iznenadnim carinskim prepadima kamione i vozila iz nepromišljenih država tako temeljito pretresamo da im više na pamet neće pasti da se vozikaju srpskim drumovima, da podignemo borbeni nivo vojske na stepen mobilizacije, da uspravimo srpski junački duh i svetu pokažemo da se Srbija pita!

 
Još izbora!

09. U zlehudom optimizmu računa se na proeuropske građane koji više neće plaćati vizu za mnoge europske zemlje?

Mislite li na sedam odsto građana Srbije koji poseduju pasoš ili deset odsto od tih sedam odsto koji stvarno negde putuju? Poenta odavno nije u novcu potrebnom za vizu, već u samoj vizi: o mogućnosti da Srbija nekad stigne na famoznu “belu šengensku listu” tek je juče počelo da se razgovara.

10. Konačno, ima li razloga za optimizam?

Naravno da nema. Zemlja u kojoj gotovo polovina glasača veruje da su Koštunica i Nikolić sasvim normalni, dok je trećina uverena da Tadić zna šta radi – unapred je amputirana od bezbrižnog života. Kakva se god Vlada bude formirala u okviru već čvrstih političkih blokova, biće to opet dugogodišnje mučenje na rate. Sem ako nas ne obraduju novim izborima i svežim kampanjama! Malo je pet meseci, hoćemo još! 

 
Feral Tribun, 08.05.2008.

Peščanik.net, 08.05.2008.