Evropa je jednom već uspela da izvede čudo: neprijatelji su postali susedi. U svetlu krize evra, opet se postavlja ključno pitanje: kako da Evropa svojim građanima garantuje mir, slobodu i bezbednost u ovoj oluji rizika koja hara globalizovanim svetom? Za to je potrebno još jedno čudo: kako da Evropa birokratije postane Evropa građana?

Posle devalvacije grčkog duga, ljudi su odahnuli i probuđena im je nada da je Evropa preživela i da je dovoljno jaka da prevaziđe svoje probleme. Onda je grčki premijer Jorgos Papandreu objavio da želi da to sudbonosno pitanje prepusti grčkom narodu na referendumu. Iznenada, na površinu je izbila skrivena, obrnuta realnost. U Evropi, koja se toliko diči svojom demokratijom, neko ko praktikuje demokratiju postaje pretnja za Evropu! Papandreu je bio primoran da otkaže demokratski referendum.

I dok smo se donedavno nadali, kako kaže nemački pesnik Helderlin, da „tamo gde je opasnost tamo je i spas“, sada se nova, obrnuta stvarnost pojavljuje na horizontu: tamo gde je spas, raste i opasnost. U svakom slučaju, nezgodno pitanje se najednom uvuklo ljudima pod kožu: da li mere koje spasavaju evro ujedno ukidaju evropsku demokratiju? Da li će „izbavljena“ EU prestati da bude ona Evropska unija koju poznajemo i umesto toga postati „EI“, Evropska imperija sa nemačkim žigom? Da li ova kriza kojoj se ne nazire kraj rađa jedno političko čudovište?

Ne tako davno, bilo je uobičajeno govoriti sa nipodaštavanjem o kakofoniji koja vlada u Evropskoj uniji. Sada odjednom Evropa ima samo jedan telefon. On zvoni u Berlinu i pripada Angeli Merkel.

Još juče se činilo da kriza postavlja ono staro pitanje o konačnosti evropske unifikacije: da li Evropa treba da postane prava nacija, konfederacija, federalna država, puka ekonomska zajednica, neformalna UN, ili nešto istorijski novo: naime, kosmopolitska Evropa zasnovana na evropskom zakonu koji igra ulogu političkog koordinarora evropeizovanih nacionalnih država?

Sve ovo najednom deluje pomalo folklorno. Čak i pitanje „kakvu Evropu zapravo želimo?“ sugeriše da zaista imamo nekog izbora nakon spasavanja evra. Ovaj voz je već napustio stanicu – barem za Grčku, Italiju i Španiju.

Nije samo struktura vlasti trajno promenjena. Sada se stvara jedna nova logika vlasti. Merkelovsko-evropska gramatika vlasti potvrđuje imperijalnu razliku između zemalja poverilaca i zemalja dužnika. To dakle nije vojna, već ekonomska logika. (U tom svetlu, a to je od ključne važnosti, svaka priča o nekakvom „Četvrtom rajhu“ je promašena.) Njena ideološka osnova je nešto što bih nazvao nemačkim evro-nacionalizmom: to jest, proširena evropska verzija dojčmark nacionalizma. Tako se nemačka kultura stabilnosti podiže na nivo evropske ideje vodilje.

Neki Nemci zaista veruju da je njihov model magnetski privlačan ljudima Evrope: Evropa uči nemački, kažu oni. Ali realnije bi bilo zapitati se: na čemu se temelji takva komanda? Angela Merkel nam kaže da je cena neobuzdanog zaduživanja gubitak suvereniteta.

Posledica toga je razdor unutar EU. On se ogleda pre svega u novom unutrašnjem sukobu između evrozone i zemalja izvan nje. Oni koji ne koriste evro našli su se u situaciji da budu isključeni iz procesa donošenja odluka kojima se kroji evropska današnjica i budućnost. Oni gube svoj politički glas – najočigledniji je slučaj Britanije, koja klizi ka evropskoj irelevantnosti.

Međutim, dramatičan razdor odvija se i u novom, krizom pogođenom centru aktivnosti evro-zemalja, između zemalja koje ili već sada zavise, ili će uskoro zavisiti, od milostnje kriznih fondova i zemalja koje finansiraju ove fondove. Ove prve nemaju izbora nego da se prepuste samovolji nemačkog evro-nacionalizma. Italiji, kao jednoj od možda najevropskijih zemalja, prete da više neće igrati nikakvu ulogu u kreiranju sadašnjosti i budućnosti kontinenta.

Osnovna pravila evropske demokratije ukidaju se ili čak izvrću, zaobilazeći parlamente, vlade i institucije EU. Multilateralizam pretvara se u unilateralizam, jednakost u hegemoniju, suverenost u lišavanje suverenosti, a uvažavanje u nepoštovanje demokratskog dostojanstva drugih naroda. Čak i Francuska, koja je dugo dominirala evropskim integracijama, mora da se povinuje instrukcijama iz Berlina, sada kada je zabrinuta za svoj međunarodni kreditni rejting.

Ova budućnost, koja se kreira u evropskoj laboratoriji kao hotimični nusprodukt, podseća na – žao mi je što to moram reći – zadocnelu evropsku varijantu Sovjetskog Saveza. Centralizovana ekonomija više ne znači zacrtavanje petoletki za proizvodnju roba i usluga, već petogodišnjih planova za smanjenje duga. Ovlašćenje za njihovo sprovođenje dato je „komesarima“, sa „pravima neposrednog pristupa“ (Merkel) u rušenju Potemkinovih sela izgrađenih krivicom zloglasnih zaduženih zemalja. Svi znamo kako se priča o SSSR završila.

Ali može li biti povoljnih prilika usred krize? U stvari, pitanje je kako se ovim ogromnim prostorom od 27 država članica može upravljati ako, pre svake odluke, treba da nagovarate 27 šefova država, njihove ministre i poslanike. A odgovor se sam nameće. Za razliku od EU, evrozona je de fakto zajednica sa dve brzine. Ubuduće će samo evrozona (a ne EU) biti avangarda evropeizacije. To bi mogla da bude prilika za hitno potrebnu institucionalnu kreativnost.

Mnogo se govori o „ekonomskoj vladi“. To treba iskristalisati, ispregovarati i isprobati. Pre ili kasnije, biće uvedene vrlo kontroverzne evro-obveznice. Nemački ministar finansija, Volfgang Šojble, već predlaže uvođenje poreza na finansijske transakcije, koji u većoj EU ne bi prošao britanski veto.

Džon F. Kenedi je jednom zaprepastio svet svojom idejom da stvori mirovne snage. Po toj logici, neo-evropejka Angela Merkel treba da se usudi da iznenadi svet pronicljivošću i inicijativom, jer u krizi evra nije reč samo o ekonomiji, već o pokretanju evropeizacije Evrope odozdo, o različitosti i samoopredeljenju, o političkom i kulturnom prostoru gde građani više ne doživljavaju jedni druge kao neprijatelje koji su ih obespravili ili opljačkali. Stvorite Evropu građana odmah!

Svaka priča o „proširenju“ i „produbljenju“ tako bi dobila novo značenje. Ono što treba proširiti i produbiti u Evropi jeste demokratija. Vladavina prava i tržišta nije dovoljna. Za slobodu je potreban i treći stub, ako želimo stabilnost, a on se zove evropsko građansko društvo ili, konkretnije, evropska građanska aktivnost. Takva samostalna građanska praksa, koja bi obezbeđivala osnovna sredstva za mlade nezaposlene Evropljane, sigurno bi mnogo koštala, ali to je samo delić cene koju smo morali, a verovatno ćemo morati opet, da progutamo za spasavanje banaka.

Ne bi trebalo da se plašimo neposredne demokratije. Bez transnacionalnih mogućnosti za intervenciju odozdo, bez evropskih referenduma o evropskim temama koje mogu da zatalasaju čitavu Evropu, ceo ovaj poduhvat će se srušiti. Zašto ne bismo imali predsednika evropske komisije koga istog dana biraju svi građani Evrope, i koji bi tako prvi put bio evropski u pravom smislu reči?

Možda bi takođe imalo smisla postaviti novu ustavotvornu skupštinu koja bi ovaj put dala demokratski legitimitet drugačijoj Evropi – nazovimo je „Evropskom zajednicom demokratija“ (EZD). To bi bio početak, ali ne i odgovor na evropsku krizu. Moramo razgovarati o Evropi citoyen-a, citizen-a, burgermaatschappij-a, ciudadano-a, obywatel-a, itd, pa tako i o antagonizmima koji se kriju iza ujedinjujuće formule “Evropa građana”. Jer svaki od ovih ključnih nacionalnih kulturnih koncepata predstavlja drugačiji put ka političkoj savremenosti.

Kako bi evropska demokratija bila moguća bez obespravljivanja nacionalnih parlamenata? Pod pretpostavkom da sprovođenje demokratskih prava obuhvata i zahteva mnoge različite puteve, može li demokratsko snaženje kosmopolitske Evrope biti praćeno jačanjem nacionalnih demokratija u državama članicama?

Odgovor mora glasiti da nova Evropa neće slediti model nemačkog evro-nacionalizma, već da će ona biti nova Evropska zajednica demokratija. A deljenje suverenosti samo će podsticati snagu i demokratiju.

 
Urlih Bek, The Guardian, 28.11.2011.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 30.11.2011.