Razgovor sa Ulrichom Beckom vodio Nils Minkmar.
U zemlji je mirno, praznici su prošli, vraća se evrokriza sa svojim opasnostima i rizicima. Mora li biti tako?
Ja to vidim drugačije. Kriza je odavno prodrla u svakodnevnicu. Mnogi se pitaju da li su im penzije sigurne, koliko su im još uvek vredna životna osiguranja. Oni ne razumeju mnogo toga. Sume novca, pa i pojmovi kojima se operiše, nadilaze naše mentalne sposobnosti. Verujem da Evropa nikada nije bila prisutnija u našim životima nego sada u vreme krize. Ali nedostaje perspektiva kojom će se obuhvatiti sva ova otvorena pitanja.
Postoje različite pozicije, ali šta vam stvarno smeta u ovoj debati?
Diskutujemo suviše normativno. Želimo da znamo kako dalje, koje institucije su nam potrebne. Često se govori o odgovornosti za Evropu, ali time prikrivamo naše nacionalne interese. Ili se pojavljuje veliki pojam „Sjedinjene Države Evrope“, mada se istovremeno ignoriše trenutna situacija na našem kontinentu.
Kako biste opisali ovu situaciju?
Svedoci smo trostruke podele, između članica evrozone i članica EU, između zemalja davalaca i zemalja primalaca kredita i na kraju, rezultat svega ovoga je podela na Evropu u dve brzine.
Gde je tu pozicija Nemačke?
Nemačka je veliki dobitnik u krizi. Mi smo najveći davalac kredita, zbog čega imamo veliku moć. Svi se uzdaju u evro i sve se svodi na Nemačku. Niko to nije želeo, ali suočeni sa mogućim raspadom evra, dogodilo se ono na šta je 1953. upozoravao Tomas Man – nemačka Evropa.
Kancelarkin stav nije toliko jasan. Mada, ona veoma malo stvari kaže jasno.
Angela Merkel je razvila metodu „merkijaveli“, amalgam Makijavelijeve i Merkeline politike moći, čija je karakteristika sklonost ka ne-delovanju, ka još-uvek-ne-delovanju, ka kasnijem-delovanju, ka oklevanju. U njenom pokeraškom da-ne, zemlje primaoci kredita prepoznaju zavisnost od nemačkog pristanka i time iznova svoju nemoć. Rezultat toga je žestoka kritika Nemačke.
Plakati o četvrtom rajhu, fotomontaže Angele Merkel u naci-uniformi…
… jesu neprikladne. Merkel ni u kom slučaju ne želi vojnu moć, tako da je kritika o četvrtom rajhu apsurdna. Najbolji primer za to je NATO intervencija u Libiji, kada je Nemačka ostala po strani, pokušavajući da odigra ulogu Švajcarske.
Ona želi drugi oblik moći?
Da, ekonomsku dominaciju. Dojč-mark nacionalizam, koji je posle Drugog svetskog rata odigrao značajnu ulogu u izgradnji našeg identiteta, pretvorio se u nemački evronacionalizam. Kancelarka, uprkos multilateralnim evropskim sporazumima, rigorozno, i to pretežno neformalno, sprovodi politiku štednje, koju smatra ispravnim potezom.
Neformalna moć?
Zanimljivo je da je Maks Veber u svoju sociologiju vladanja ugradio kratku digresiju o pojmu „empire state“. Prema Veberu, „empire state“ može da vrši despotsku vlast i bez izdavanja formalnih naređenja. Kao primer je naveo ulogu Pruske u nemačkoj carinskoj uniji i položaj Njujorka kao velike finansijske sile. Ovaj pojam možemo da iskoristimo da bismo opisali trenutni položaj Nemačke u Evropi. Formalne strukture moći i dalje postoje, ali pod pritiskom krize Nemačka izrasta u novu silu bez formalnih naredbodavnih ovlašćenja.
Merkel ne obelodanjuje ovu moć, već umesto toga gura nove statiste na binu, kako drugi ne bi primetili ko vodi glavnu reč.
Pojam „merkijaveli“ mnogi smatraju samo kritikom, ali Angeli Merkel moramo da odamo priznanje što joj je ovakvom politikom pošlo za rukom da reši neke ogromne probleme. Poslednjih godina, Nemci su postali veliki evroskeptici. Uprkos tome, Merkel je (verovatno zbog velikog uticaja Šojblea) postepeno uvodila sve više Evrope. Unutrašnja logika merkijavelističke politike je složena, jer ona nije samo vetar u leđa evroarhitektima, a ni evroskepticima, već stalno oscilira između te dve pozicije.
Ali ovo oklevanje nas može skupo koštati. Da se Merkel na početku krize dogovorila sa drugim državama da neće dozvoliti da Grčka ode, onda se ni špekulacije na bi isplatile.
To je kurs koji je predložio i Barak Obama. Inače, trenutak je veoma jasan. Živimo u vremenu u kojem se politizuju i same osnove moderne. Postoje radikalno različite vizije o budućnosti zapada, među kojima se vodi unutrašnji hladni rat. Suština konflikta je u sledećem: želimo li da regulišemo kapitalizam, koji traži ravnotežu sa socijalnim pokretima i koji je otvoren za klimatska pitanja, ili ćemo se osloniti na samoregulaciju globalizovanog kapitala i veće investicije u vojsku, ne bi li pokušali da kroz prijatelj-neprijatelj-šemu stvorimo nacionalnu koheziju.
A gotovo neprimetno razvijaju se tranzicione zemlje Južne Amerike, ali i zemlje iz drugih regiona sveta, koje trenutno doživljavaju ekonomski bum i nisu pogođene ekonomskom krizom. Mi u Evropi još uvek mislimo da će Zapad posle krize povratiti dominaciju. Međutim, drugi ne dele to mišljenje.
A tu je i Kina…
U pitanju je oblik autoritarnog državnog kapitalizma. Imam utisak da mnogi moji prijatelji iz ekološkog pokreta blagonaklono gledaju na ekološko oporavljanje odozgo. Pitanje je da li će ovaj model prevladati. I Evropa je podeljena. Dok se u Nemačkoj pokušava sa spasavanjem socijalne države, posledica politike štednje u drugim evropskim zemljama je prevaljivanje troškova bankrota banaka na nezaposlene i mlade.
Šta nam savetuje nauka?
Društvene nauke su u problemu, jer se sociološke teorije gotovo isključivo bave reprodukcijom društvenog i političkog poretka, a ne njegovom transformacijom. Burdije se bavi reprodukcijom socijalnih klasa, Fuko reprodukcijom struktura moći, a Niklas Luman reprodukcijom sistema. Međutim, sada je reč o transformaciji sistema, za šta nam nedostaju pojmovi.
Na koju transformaciju mislite: sveta rada, demografije, globalizacije?
Reč je radnim konfliktima koji su rezultat evropeizacije i globalizacije: skupa radna snaga se zamenjuje jeftinom. Zapad se zaklinje u jednakost i demokratiju i ne želi da prizna da one usled sve većih nejednakosti između i unutar nacija gube svoj legitimitet. Ljubav i porodica se kroz internet, fejsbuk, migraciju i mobilnost karijera sve više globalizuju. Nekada strano postalo je sastavni deo naših života. To sve za posledicu ima promenu promene, gde se menjaju sve pretpostavke za koje smo verovali da su antropološki nepromenjive. Društvene nauke su višestruko zapetljane u metodološkom nacionalizmu, koji je slep za društvene mreže i uopšte rizike 21. veka.
Ovde nam je potreban vaš pojam rizično društvo.
U njemu se krije ideja shvatanja takvih transformacija kao zadatka preorijentacije i reorganizacije teorije i istraživanja.
Ko su danas akteri? Da li su to naše stare partije, sindikati i crkve, ili su to novi socijalni pokreti, koji se po potrebi ad hoc formiraju na društvenim mrežama?
Do sada smo mislili da će biti revolucije ili nemira. Ali danas postoje komešanja i novi konflikti unutar političkih institucija. Tako premijeri postaju privremeni revolucionari, koji se zalažu za evroobveznice i porez na finansijske transakcije. To opet nailazi na otpor onih koji brane nacionalni ustav.
A mi smo samo nemi posmatrači?
Mnogi mešaju rizično društvo sa društvom katastrofe u kome zbog osećaja „prekasnog“ vlada besperspektivnost. Moj se pojam o riziku odnosi na preteću katastrofu, na još-uvek-ne-katastrofu, koja se može i mora sprečiti. Dakle, on je poziv na akciju. Pošto je u Evropi toliko toga u igri, danas su odjednom na stolu opcije koje su do skora smatrane neverovatnima. Tako se razmišlja o „zajedničkoj odgovornosti“, o nečemu što potpuno izokreće sve što se do sada podrazumevalo pod tim pojmom.
Znači da ne treba zabijati glavu u pesak.
Rizik nosi poruku: krajnje je vreme za akciju. Rizik budi ljude iz učmalosti, a političare iz takozvanog nepostojanja alternative. Nalazimo su u situaciji u kojoj naše ne-znanje prevazilazi naše znanje. A to posebno važi za ekonomiju. Ukratko, živimo u do sada neviđenoj mobilizaciji odnosa i ne smemo ostati nepokretni.
Frankfurter Allgemeine Zeitung, 16.01.2013.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 23.01.2013.
