Ostalo je još tri dana do izbora. U Beogradu je atmosfera slavljenička, jedni se raduju zbog pobede u UN-u, a drugi jer nema izbora u glavnom gradu. Oni koji su, ipak, odlučili da se suprotstave Vučićevoj apsolutnoj dominaciji, prisutni su na društvenim mrežama i na terenu. Ponekad tek u nekom režimskom mediju, kao što je to bio slučaj u emisiji „Takovska 10“ na RTS-u. Analitičari Koštuničinog tipa uveliko relativizuju svaki vid borbe i otpora, kao što to nedeljama već čini Đorđe Vukadinović, diskreditujući svaku pomisao na izlazak na beogradske izbore. Jer njih zapravo nema, dakako, nema ih u Beogradu. Ali ih ima u Užicu, Nišu i Novom Sadu, Zrenjaninu. Zašto je to tako? Kakav je to problem u Beogradu a da ga nema recimo u Novom Sadu? Je l došlo do teritorijalno ograničene epidemije svinjskog gripa pa su se opozicioni lideri desnog centra naprasno razboleli? Glavni simptomi ove bolesti su povišena temperatura i nerazlikovanje strana sveta.
Opozicioni lideri koji negiraju izbore u Beogradu, pomažu kolosalnu kampanju Aleksandra Vučića time što plasiraju floskule o lukrativnim razlozima koje drugi deo opozicije tobože želi da sakrije. Pljušte optužbe da oni to ne rade zbog opšteg dobra već zbog svojih mandata. Takođe, da se finansiraju iz stranih fondacija, a ne gospodski – iz budžeta. Dojučerašnji partneri koji su, uprkos razlikama na ideološkoj skali, dugo bili u istoj koaliciji sve su bliži otvorenom sukobu koji bi mogao eskalirati nakon 2. juna. Zaista, nije lako voditi predizbornu kampanju kada vas s jedne strane gazi SNS mašinerija dok s druge trpite podmetanja od strane nekadašnjih saveznika. Uglavnom, netrpeljivost bivših saveznika je po pravilu najgora, pri čemu Vučić može nesmetano da postavlja svoje bilborde, potkupljuje birače, pravi liste kapilarnih glasova, ucenjuje i namiče glasače sa svih strana.
Beograd, međutim, ostaje misterija na ovim lokalnim izborima, jer se u njemu nešto dogodilo od 17. decembra prošle godine do danas, tako da migracija birača i nesređeni birački spiskovi nisu više jedina prepreka. I pored podrške iz Evropskog parlamenta, opozicija je ostala bez energije koju je posedovala u decembru. Ono što se kasnije pojavilo na sceni podseća na pucanje DOS-a po ideološkoj liniji između Koštunice i Đinđića, odnosno između legalizma i prakse. Ovakav vid naprsnuća vodio je tada, kao što je poznato, do paktiranja Koštunice i njegovih trabanata sa reliktima Miloševićevog režima što je dovelo do tragičnog ishoda, najpre atentata na premijera Đinđića, a potom do pomirenja između DS i SPS-a, te dolaska radikala na vlast. U tome danas živimo.
U takvom sistemu devastiranih institucija, danonoćne nacionalističke propagande i bujanja nasilja na svim nivoima, jedni lokalni izbori nisu nikakva tema za većinu političkih aktera i analitičara u Beogradu. Možda je to i logično. Isto onoliko koliko je logično da Siniša Mali u emisiji „Takovska 10“ obznani da se radi o najvažnijim izborima do sada. On doslovno kaže sledeće: „Ovi izbori nisu igra, ovo nisu samo izbori za lokalne samouprave, na ovim izborima će se odlučivati o budućnosti Srbije.“ Mali je očigledno svestan razmera posledica koje bi usledile sa potencijalnim gubitkom Beograda i ugrožavanjem najvećeg korupcionaškog projekta u istoriji naprednjačke vlasti – EXPO 2027. Zato je Vučićev imperativ, kao i sva ona akanja sa zastavom u UN-u, usmeren samo na Beograd. Ništa mu drugo ni ne treba: Novi Sad je ionako uradio svoje sa projektom Prestonica kulture 2022. Finansijski epicentar dislociran je u Beograd. Svakako postoji i plan B za slučaj da naprednjaci nekim čudom izgube glavni grad na ovim izborima. On se verovatno kreće u domenu masivne korupcije i žestokog institucionalnog i fizičkog nasilja, na koje su naprednjaci spremni u svakom trenutku.
Nasilje u ovoj kampanji ne jenjava, bilo da je reč o prebijanju aktivista opozicije, napadu na novinare kao što je to slučaj sa Vukom Cvijićem ili maloletničkoj delinkvenciji koja raste iz dana u dan. Ovde se radi o manifestacijama fašizma koje su logičan produkt jednog političkog modela koji je restauriran za vreme vladavine naprednjaka. Za njegovo ustoličenje nisu odgovorne samo siromašne narodne mase, niti navijačke falange. On predstavlja izbor građanske inteligencije, javnih i kritičkih intelektualaca koji su se maja 2012. svesno i uz punu odgovornost stavili na stranu reformisanih naprednjaka, zagovarajući dolazak Tomislava Nikolića, kao većeg zla, ističući da su spremni da plate tu visoku cenu. A cena za izbor „srpskog nacional-fašizma“ je visoka i plaća se u životima. Stoga je ovo perpetuirano nasilje zapravo opomena na maj 2012. Naravno, za restauraciju ovog modela najodgovorniji je Boris Tadić sa svojim najbližim saradnicima. Tim pre, oni bi morali da budu u prvim redovima kada su izbori i borba protiv radikala u pitanju. Međutim, to u Beogradu nije tako.
O razlici između stanja u Novom Sadu, Nišu, Užicu i Beogradu verovatno nikada nećemo čuti suvislo objašnjenje. To u ovom trenutku, na tri dana pred izbore, više nije ni važno. Bitno je usmeriti energiju na birališta i kontrolu izbora, kao i na pravovremenu reakciju na svaku neregularnost koja će uslediti. Važan je 2. jun jer predstavlja trenutak otpora opštoj fašizaciji društva. Važan je svaki 2. jun. Svaki čovek koji će odlučiti da svoj glas poveri nekome ko nije pod zastavom/peškirom Aleksandra Vučića. A takvih je na glasačkim listićima zaista malo. Važan je svaki glas otpora.
U ovoj kampanji, Vučić je komunalne teme zamenio genocidnim i faktički se sam kandidovao za gradonačelnika Beograda. Stvar je u tome da se lokalni izbori vrate realnim problemima građana, kako bi glavni grad konačno dobio normalniji saobraćaj, sigurniji život, funkcionalne institucije i konačno – kanalizaciju. Zahtevi opozicije koja izlazi na izbore 2. juna su minimalni, ali bi učinak mogao biti maksimalan – da fekalije iz Beograda oteku.
Peščanik.net, 30.05.2024.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Saša Ilić (see all)
- Kada književnost postane opasna - 01/07/2024
- Rad na crveno slovo - 20/06/2024
- Tekovine 2. juna - 10/06/2024
