Mirjana Miočinović, prevremeno penzionisani profesor na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti u jesen 1991, tokom opsade Vukovara, u znak protesta zbog nacionalnog projekta Velike Srbije, čije je ostvarenje bilo u toku, dekanu Fakulteta dramskih umetnosti šalje pismo sledeće sadržine:

„Suočena sa užasnim razaranjem zemlje koju i dalje smatram svojom domovinom, sa divljačkim rušenjem najvrednijih spomenika kulture u čijim su okvirima nastale i one duhovne vrednosti o kojima predajem na ovoj školi, s neizmernim ljudskim stradanjem, a svesna činjenice da u tome i kao žrtva i kao rušitelj ima krupnog udela i narod kome sama pripadam, vođena dubokim osećanjem ogorčenosti i stida, ja Vas obaveštavam da u ovakvim okolnostima ne mogu i ne želim da držim nastavu na Fakultetu koji nije našao načina da se svemu tome usprotivi.“

Danas se bavi prevođenjem i održavanjem zaostavštine Danila Kiša.

Da li je projekat „Velika Srbija“ danas mrtav?

– Ne mogu tačno da znam koje su stvarne namere političkog vrha Srbije u vezi s budućim statusom Republike Srpske u okviru BiH. Politički govor i ponašanje vrha su dvosmisleni, promenljivi i zavise od prilika. No, ta vrsta političkog ponašanja manje svedoči o političkoj neodlučnosti, već pre o postojanju skrivenih namera, o taktiziranju koje treba da dovede do ostvarenja nekakvog cilja. Taj cilj, međutim, nije, i ne može biti, ne samo u ovom času, no ni u budućnosti, stvaranje „Velike Srbije“ u granicama zamišljenim devedesetih godina. Nema više „rata za teritorije“. Taj rat je i devedesetih bio jedan skandalozni ispad, jedno nerazumno iskliznuće iz istorije, koje je iznenadilo svet: na kraju XX veka, usred Evrope, nekome pada na pamet da osvaja teoritorije, da proteruje autohtono stanovništvo, da stvara logore, da sprovodi osvetničke egzekucije, da razara sve što njemu lično nije po volji. Ne radi se o tome da ovde više nema mahnitih političara i vojskovođa, već o tome da smo pod prismotrom, a više se ne bi ni godinama čekalo da se takvi postupci kazne.

Politiku koju sada vodi Srbija nazvala bih „sivom politikom“ (u analogiji sa „sivom ekonomijom“). Ona podrazumeva nedozvoljene radnje koje se vešto prikrivaju i podzemnu strategiju subverzije.

Kako tumačite takozvane specijalne veze vlada u Beogradu i Banjaluci?

– Te specijalne veze glavni su pokretač urušavanja državnog jedinstva BiH. Ne bi bilo ni traga Dodikovoj nadmenosti i osionosti da nema te zaleđine i tih mutnih interesa koji ga spajaju sa Srbijom. Možda ti interesi nisu sasvim identični, možda ni ciljevi nisu isti, ali iz „poduhvata“ svaka strana želi da izvuče nekakvu korist. Dodik bi da vlada bez ikakve više kontrole u toj „zakarpatskoj kneževini iz holivudskih filmova“ (kako bi rekao Miodrag Stanisavljević) i verujem da mu lično i ne odgovara san o „Velikoj Srbiji“. Politički vrh Srbije (koji je samo vrh ledenog brega jednog vrlo širokog političkog konsenzusa) gleda na taj prostor kao na mogućnu nadoknadu za ono što zna da je izgubljeno, a to je Kosovo.

Da li je ta trampa: Republika Srpska za Kosovo, izvodljiva?

– Ako se ta trampa pokaže neizvodivom, a mora se takvom pokazati, u srpskim političkim fantazmima to će zadugo biti dva „neotuđiva“ srpska prostora, jedan temeljno očišćen od drugih i drugačijih i nastanjen „Srbima boljim od onih u Srbiji“, kako bi rekla Biljana Plavšić, i drugi, u kojem Srba gotovo da nema, ali sa nametnutom simboličkom vrednošću koja bi trebalo da nadoknadi sve ostale prikraćenosti. Pritisak stvarnosti ovakve kakva je, krnji doduše tu simboličku vrednost i to bi moglo da otvori prostor jednoj razumnijoj politici ili bar smanji troškove za hodočašća ministra spoljnih poslova u najudaljenije krajeve planete u potrazi za „prijateljima“. Ali zato raste pritisak na drugoj strani, zato se Dodik razmahao, zato mu niko iz „političkog vrha“ ne daje do znanja da se njegovom politikom razara jedna zemlja čiju celovitost mi navodno smatramo nespornom. Pri tom niko ne želi da vidi do koje mere to sijamsko blizanaštvo rođeno iz „specijalnih veza“ nanosi štetu samoj Srbiji, do koje mere remeti njene odnose u regionu, i ne samo regionu, do koje je mere veza s Dodikom kompromitijuća za nas i ne razlikuje se bitno po osnovnim namera od veze koja je postojala između Miloševića i Karadžića. A vredelo bi imati na umu i to da rastuće socijalno nezadovoljstvo ne može uvek biti smirivano ideologijom, religijom i fantazmima o neprijatelju. I dobro je što je tako.

Kakav odnos prema žrtvama zločina, koji su počinjeni u ime građana Srbije, tokom devedesetih, odražava aktuelna regionalna politka i na kakvo stanje unutar društva upućuje?

– Propustili smo deset dragocenih godina koje smo imali na raspolaganju da pogledamo istini u oči. Srušili smo jedan režim, a kad biste nas danas zapitali zašto smo to uradili, niko se ničeg drugog ne bi setio, osim toga da smo imali sankcije i da su nas zatim, sirote, izgladnele i nedužne, još i tri meseca bombardovali. To je jedini istorijski bilans devedesetih za koji želimo da znamo. I to istorijski bilans koji potire političku realnost devedesetih i premešta krivicu u celosti na drugog. I ja se stalno pitam: kome je to u postmiloševićevskom vremenu toliko smetala istina? Jedini zaključak do kojeg mogu doći je taj da takozvanoj demokratskoj opoziciji, izuzmemo li Građanski savez, nimalo nisu bili mrski ratni ciljevi prethodne vlasti. Ti su ciljevi, međutim, proizveli previše kompromitantne rezultate da bi se ovi mogli izneti na svetlost dana. Hoću reći, rezultati su bacili tešku senku na njihove ciljeve. Ali kako, na nevolju, nije reč o nekoj porodičnoj nepodopštini koju možete da skrivate od sveta bez posledica po taj isti svet, skrivanje posledica jednog „zločinačkog poduhvata“ u koji ste uvukli čitav jedan narod, ne prisilom (što bi taj isti narod moglo koliko-toliko opravdati), već najprizemnijim tehnikama političkog zavođenja, to skrivanje ima kobne posledice. To je pretvaranje sopstvenog naroda u saučesnika, u sukrivca. I umesto da ga, dajući mu uvid u istinu, odvoji od politike na koju on, u prethodnim okolnostima, nije mogao imati uticaja, današnja vlast nastavlja da ga drži u neznanju zbog sopstvenih interesa.

Uveliko se po medijima u regionu, ali ne i u Srbiji, govori o tome da članovi SANU pišu novi Memorandum. Ko i na koji način će snositi posledice takvih postupaka?

– Ta je institucija u poslednjoj deceniji ojačana čitavom ekipom nacionalnih fanatika iz redova pesnika, prononsiranih tiranofila (zbog kojih je Platon, možda s pravom, mislio da ih treba ukloniti iz države), da se od nje može svašta očekivati. Da te „umne glave“ mogu da nastave sa dorađivanjem i dograđivanjem Memoranduma sasvim je mogućno. Ali taj njihov didaktički sastav, da bi imao uticaja, treba da padne na plodno tlo koje oni sami nisu kadri da stvore. Od političara zavisi, kao što je i od Miloševića zavisilo, da li će taj sastav izići iz mraka njihovih kabineta. No jedno je sigurno: ako oni postanu „učitelji mišljenja“ sadašnjim ili budućim političarima, onda postoje razlozi za strah. Nadam se samo da će ta gospoda, koja i dana današnjeg poriču bilo kakvu vezu između svog tajnog spisa i događaja iz devedesetih, u budućnosti preuzeti na sebe krivicu za sve posledice koje iz ovog novog štiva budu proistekle.

 
Razgovor vodila Snežana Čongradin

Danas, 13.05.2011.

Peščanik.net, 15.05.2011.

Leave a Reply