Danas i sutra Beograđane čekaju dodatna nerviranja. Danas će grad od 10 do 14 nadletati vojni avioni. Piloti, krila naše armije, vežbaće za proslavu Dana državnosti. Ne samo da je svaka vežba ratnog vazduhoplovstva opasna po život pilota – proteklih godina se prosečno rušio po jedan avion i stradao po jedan pilot godišnje – nego je iritantno i to što posle svih godina ratova, poraza, generala i pukovnika osuđenih za ratne zločine i posle onolikog bombardovanja, moramo da trpimo i ovo njihovo brujanje nad gradom.
Sutra sledi novo uzbuđenje: Toma Nikolić i ostale patriotske snage održaće miting u centru grada. Neki ljudi su se zabrinuli da može doći do nasilja i još jednog paljenja Beograda. Nikolićevim radikalima ta srpska sportska disciplina nije strana, međutim, meni se čini da će to biti jedan strogo kontrolisani performans. Nikolić i Vučić će sutra, navodno gnevno i odlučno, zatražiti više socijalne jednakosti, pravde i slobode kojima su toliko bili odani svih ovih godina. Ivica Daćić će na ulice izvesti sve što nosi plavu uniformu i još jednom demonstrirati koliko je dobar ministar unutrašnjih poslova i ujedno istaći kandidaturu za budućeg predsednika vlade. DS će, što reče Tadić pre neki dan, kao nacionalna institucija, pokazati da joj je svaki Srbin mio ma koje partijske boje bio. Toma Nikolić i Aleksandar Vučić, u stvari sutra počinju predizbornu kampanju; shvatili su da su isključeni iz kombinatorike za sastav buduće vlade, i žele da se vrate u igru kao potencijalni stariji brat u tzv. Velikoj koaliciji sa demokratama. Nikolić i Vučić kampanju moraju da vode na ulici, jer za razliku od demokrata, nemaju medije pod kontrolom, a više niko ne gleda prenose sednice parlamenta čiju su govornicu naprednjaci koristili za svoju medijsku promociju. Skupštinske prenose više niko ne gleda, svi su se prebacili na proučavanje odnosa na Dvoru, Farmi, u Parovima… Sada pola srpske populacije gleda te rijaliti bljuvotine, a druga polovina u njima učestvuje. Mi ostali smo statistička greška.
Njutn je davno dokazao da su pad nekog tela i kretanje neke planete pojave kojima upravlja isti zakon. Nama ni ovaj zakon fizike ne pomaže da shvatimo da ovo što se danas dešava na kairskom trgu Tahrir, gde stotine hiljada ljudi čeka da Mubarak podnese ostavku, spremni da poginu da bi se to desilo, da to, kao i protesti širom severne Afrike i Bliskog istoka, imaju veze i sa nama, da se ti seizmički potresi ne završavaju na obalama Sredozemnog mora. Kairo, Sana, Aman… to više nisu topografski znaci, to nisu predeli u kojima se odvija radnja Otimača izgubljenog kovčega ili gde se ide na jeftino letovanje. Odatle, čak i nama, može stići ili divni mediteranski povetarac ili velika oluja.
Danas je dan D za Egipćane, ističe ultimatum postavljen Mubaraku da napusti vlast, ljudi će danas dati život da se to dogodi. Neverovatna je pomisao da svi ti narodi koji su na ulicama, Sirijci, Alžirci, Tunižani, Egipćani nikada nisu živeli kao slobodna ljudska bića, iz kolonijalizma su direktno ušli u autokratske i diktatorske režime, bičeve engleskih i francuskih gospodara preuzeli su Ben Ali, Mubarak i njegove pristalice koje su juče na kamilama i konjima, sa tim bičevima u rukama, jurišali na ljude koji iza sebe imaju civilizaciju staru nekoliko hiljada godina. Mubarak je optužio Obamu, koji sada traži njegov odlazak, da ne razume egipatsku kulturu i istoriju. A u egipatskoj istoriji je postojala i žena faraon. Egipćani su pre 3500 godina imali vladarku, Hatšepsut, koja se usudila da sebe na spomenicima prikazuje kao moćnog muškarca.
Ta žena je Egiptu donela mir i oporavak, obnovila trgovačke veze sa susedima, ali ono što je fascinantno – faraonka je naručila da se napravi jedan obelisk na kome je dala da se uklešu reči koje su nezamislive za savremene vladare arapskog sveta: Srce mi zatreperi kada pomislim šta će ljudi govoriti o meni, oni koji će gledati moje spomenike u godinama koje dolaze i pričati o onome šta sam učinila. Ovakva nesigurnost jedne vladarke koja pritom ne sumnja u svoje božansko poreklo, nezamisliva je za njene moderne sunarodnike na vladarskom tronu.
Bauk Muslimanske braće kruži hrišćanskim svetom, uvek se nađe neko da podseti kako muslimani, za razliku od hrišćana, nisu upućeni da okreću i drugi obraz, niti će, kao hrišćani da raskuju svoje mačeve na raonike, a koplja svoja u srpove… Ova zapovest, kao što znamo, nije sprečila hrišćane da vode krvave osvajačke ratove.
Narodi Bliskog istoka su gnevni na svoje vladare i na one, pre svega SAD, koji te vladare održavaju na vlasti iz sebičnih razloga. Kivni su i na Izrael. Kada je ubijen Mubarakov prethodnik Anvar El Sadat, ispitivanje atentatora je pokazalo da je mir koji je Sadat potpisao sa Izraelom, sporedan razlog za atentat. Vođa zaverenika na suđenju je uzviknuo: Ubio sam faraona. On nije mislio na faraone iz školskih udžbenika i turističkih prospekata koji govore o veličini i slavi starog Egipta. Mislio je na faraona Egzodusa, koji je u Kuranu, ali i u Bibliji, paganski tiranin koji tlači ljude.
Muzika u današnjoj emisiji: Macy Gray – Don’t Forget Me
Najava za emisiju 04.02.2011.
Peščanik.net, 04.02.2011.
