Oduvek sam znala da je fudbal igra koja u Srbiji prvenstveno služi za malverzacije, krađe, mobilisanje navijača kada je potrebno, pranje para, utaje poreza, tek ponekad za igranje, retko za pobeđivanje. Interesovao me je samo kada čujem da će „nadležni organi“ rasvetliti incidente ili kazniti počinioce, što se nije tako često dešavalo. Zato sam se, kada jedan igrač nije zapevao himnu, a javnost počela da ga napada ili brani, setila Maksimira, ubistva Brisa Tatona, paljenja ambasada i džamija, i svih trenutaka kada su mladići ludi za sportom postajali samo ludi.

Izbacivanje Adema Ljajića iz reprezentacije Srbije otvorilo je nekoliko pitanja. Pre svega pitanje njegove lične bezbednosti, jer je posle izjava koje su davali predstavnici Fudbalskog saveza i „stručne“ javnosti veoma moguće da se neki mladi patriota, kao i on zbunjeni dvadestogodišnjak, oseti pozvanim i dužnim da ispravi nepravdu koju je Ljajić naneo Srbiji. Možda bi ovo zvučalo kao naučna fantastika da nismo bili svedoci brojnih sličnih incidenata.

Nakon toga otvorilo se pitanje državnih simbola i položaja nacionalnih manjina u zemlji koja se samo po potrebi hvali svojom multinacionalnošću.

Prema Ustavu, simboli države su zastava, grb i himna. Ali samo simboli. Njena suština, u našem slučaju, daleko je kompleksnija i neizvesnija. Ni zastava, ni grb, ni himna ne znače ništa bez građana, poštovanja ljudskih i manjinskih prava, uređene i jasno podeljene vlasti, ili definisanih granica, a status tih elemenata već dugo je „radovi su u toku“. Zašto je onda – ako već ne možemo da učinimo da se svi državljani Srbije osećaju kao njeni građani, da budemo ponosni ili bar da se ne stidimo poslanika, predsednika i raznih drugih glavešina, ako ne možemo da kažemo gde su nam granice zemlje ili kako planiramo da preživimo sve teške i siromašne godine koje nas čekaju – važno da li neko peva ili ne peva himnu. Pa važno je zato što je najlakše pevati. Mnogo lakše nego stvarno pobeđivati, u bilo čemu.

A pesma koju svi treba da pevamo slavi samo Srbe, njihov rod i srpske zemlje, a što one u mislima pevača dalje dosežu, i preleću sve markacione linije koje su nam privremeno nametnute, to je patriotsko srce i odanost Srbiji veća. Da je ova himna, kao u nekim srećnim zemljama, naša već vekovima, da nismo zbunjeni pitanjima ko smo i šta smo, da smo najmanje građani a najviše Srbi, Muslimani, Hrvati, pesma ne bi ni bila tema. Bila bi ono što i treba da bude, samo simbol. Ali neko je ne tako davno, sasvim namerno, odlučio da i posle svih ratova i mržnje, baš ovo treba da bude osnov nove progresivne budućnosti Srbije. I ostavio u amanet fudbalu da definiše patriotizam.

Na početku priprema svi fudbaleri morali su da na inicijativu selektora potpišu „sporazum o ponašanju“ sa Fudbalskim savezom Srbije. Kako je sporazum interni dokument, ne možemo da znamo šta u njemu piše, ali ne sumnjam da samim stavljanjem potpisa od fudbalera postaje vitez. Naravno, prvo sam htela da se upustim u debatu oko pravne obaveznosti ovakvog sporazuma i već videla scenario prema kom Ljajić pred Evropskim sudom za ljudska prava traži da bude vraćen u reprezentaciju. Zamislila sam kako pravo selektora da formira ili menja tim postaje pitanje koje će utvrditi da li je Srbija država svih njenih građana, pa makar i zlatnim slovima pisalo srpskog naroda. Ipak tako nešto se neće desiti, jer Ljajić samo želi da igra fudbal, a selektor samo želi da fudbaleri vole Srbiju.

Ovaj događaj me je vratio na jednu sliku iz detinjstva, kada je 1995. godine Jugoslavija osvojila zlato, a hrvatski igrači napustili bronzano postolje tokom intoniranja himne Hej Sloveni, nekada i njihove. I sada teško razumem kako su to stari prijatelji odlučili da se nijedan „njihov“ ne okrene i ne stane, ili da nijedan „naš“ ne siđe i ne pođe im u susret. Tada su svi oni bili samo patrioti, iako su mnoge porodice, umesto da slave medalje, plakale nad uništenim životima svoje dece i godinama koje su uludo prošle.

Pitala sam se zašto mladi fudbaler nije pevao himnu, da li zato što smatra da ga ona ne predstavlja jer slavi samo jedan, ne njegov narod, ili zato što je anarhista pa odbija sve državne simbole. Na kraju se ispostavilo da samo nije znao reči.

 
Peščanik.net, 02.06.2012.