Prema rezultatima nedavnog naučnog istraživanja, dve petine profesionalnih govornika ne koriste humor, a kad to pokušaju, dve trećine ne uspeju nikog da nasmeju. Istraživači su izveli i jedan ajnštajnovski dubok zaključak: publika se manje smeje onda kad misli da se to od nje ne očekuje. Muškarci češće posežu za humorom nego što to čine žene; oni su zaslužni za dve trećine viceva, a uz to je njihova sposobnost da nasmeju ljude veća za 10 odsto. Pitamo se samo zašto se takva istraživanja nazivaju naučnim kad bi i gospodin Mauntbaten Vindzor mogao da ih obavi pod uslovom da je tog dana ustao na desnu nogu. Potrebno je samo izbrojati šale i primeniti malo proste aritmetike. Mnogo je teže fizičaru kad otkrije novi proton koji postoji samo milioniti deo milionitog dela sekunde. Dovoljno je da trepneš i da uprskaš ceo eksperiment.
Neuspela šala može biti nezgodna stvar, kao u dosetki Boba Monkhauza: „Smejali su se kad sam im rekao da želim da budem komičar. E sad se više ne smeju.“ Propale šale i ljudski padovi mogu biti izvor sjajne komedije. Humor je često zasnovan na obezvređivanju i raskrinkavanju. Bataljon legendarnih britanskih komičara (Toni Henkok, Frenki Hauard, Kenet Vilijams) eksploatiše nagle prelaze sa uzvišenog na prizemno – s uglađenih tonova obrazovane srednje klase na sirovi pučki jezik. Zahvaljujući srozavanju iz prefinjenosti u prostotu, ti komičari su otelovljeni klasni sukob. Pada nam na pamet takmičenje Montija Pajtona „Sažmi Prusta“ (Prust se tu izgovara Praust), televizijska igra u kojoj je takmičarima dato dva minuta da ukratko prepričaju Prustov roman od približno 3.000 strana, najpre u večernjem odelu, a onda u kupaćim gaćama.
Engleska tradicija divljačkog ruganja vrlo je bogata, od Aleksandra Poupa i Džonatana Svifta do Ivlina Voa i Martina Ejmisa. Iznenadno bušenje balona visokoparne retorike i nagon za srozavanjem i izobličavanjem poznate su osobine engleske književnosti, kao i književne kulture u Irskoj. Sjajna proza Flana OʼBrajena sučeljava zamršenu metafizičku spekulaciju sa pohabanim banalnostima razgovora u pabu, dok je Džojsov prozaični Leopold Blum protivteža filozofski nastrojenom Stivenu Dedalusu. Sjedinjene Države, nacija koja voli da afirmiše i koja se unervozi od svake negativnosti, ima manje impresivnu istoriju satire.
Kad govorimo o irskim piscima, prisetimo se da bi engleska pozorišna komedija bila znatno oskudnija bez irskih emigranata. Od Kongrejva, Stila, Maklina i Goldsmita do Šeridana, Šoa, Vajlda i Brendana Bijana, londonskim pozorištem vladali su Irci koji su se obreli u metropoli, gde nisu imali da ponude ništa osim svoje duhovitosti. Ispredajući tanku liniju između insajdera i autsajdera, uspeli su da plodotvorno iskoriste svoj hibridni status za stvaranje komedije. Bili su dovoljno insajderi da bi shvatili manire i konvencije engleskog društva, ali i dovoljno na distanci da bi lako uočavali njihove apsurdne strane. Vajld je bio irski republikanac, ali i parodija engleskog džentlmena, dok je Ričard Šeridan, vigovac u engleskom parlamentu, u tajnosti putovao sa članovima radikalnog revolucionarnog pokreta Ujedinjeni Irci. Prisetimo se da su Brendana Bijana, koji je jednom sebe opisao kao pijanduru s problemom zavisnosti od pisanja, posle zatvaranja pabova dovlačili na BBC televiziju da pokažu kako su simpatične irske pijandure. Bernard Šo, manje sklon opijanju, opominjao je svoje irske kolege da ne smeju postati dvorske lude za Britance. Njegova opomena je, međutim, zakasnila: Anglo-Irac Oliver Goldsmit igrao je upravo tu ulogu u londonskim književnim krugovima 18. veka.
Zašto nas zasmejava nagli prelazak s uzvišenog na smešno? U svojoj nimalo smešnoj studiji o šalama, Sigmund Frojd je rekao da investiramo veliku količinu nesvesne energije u održavanje svojih plemenitih ideala ili društvenih inhibicija. Kad se oni najednom izduvaju, uštedimo tu energiju i onda je ispuštamo u obliku smeha. Vicevi nas na tren oslobađaju od principa realnosti i dopuštaju nam da se prepustimo principu zadovoljstva. To je jedan od razloga što je seksualnost bogat izvor humora: ona obuhvata i visoka romantična osećanja i niske genitalije. Malo je ljudskih aktivnosti koje su istovremeno tako egzotične i tako banalne. Kako može pitanje ko s kim spava voditi u ubijanje i haos? Ljudska bića su raspeta između tela i duha, i humor nas podseća na tu dvojnost.
Humor često podrazumeva neku vrstu nesklada. Smejemo se kad nam se čini da je nešto neumesno, kad nešto iskoči iz šina ili kad se naruši ravnoteža. To znači da humor dobrim delom proizlazi iz izneverenih očekivanja. Humor šalje odgovor koji nismo predvideli: „Kako zovete onaj nekorisni deo na kraju penisa? Muškarac.“ Ulažemo psihičku energiju da bismo svet održali u stanju reda i predvidljivosti, a iznenadna disonanca nam omogućuje da opustimo nesvesnu napetost koju taj trud povlači. Čak i Čarls Darvin, čovek koji nije sklon kikotanju, smatrao je da smeh proizlazi iz nesklada ili neobjašnjivog. „Morate prestati da masturbirate“, kaže lekar pacijentu. „Zašto?“ pita pacijent. „Zato što pokušavam da vas pregledam“, odgovara iznervirani lekar. Tu imamo iskliznuće iz jednog okvira referencije (masturbacija uopšte) u drugi (masturbacija ovde i sada), što je jedan oblik nepriličnosti.
Brzo iskliznuće značenja ili promena perspektive mogu biti dovoljni za komično dejstvo, kao kad Oskar Vajld kaže: „Neprestano živim u strahu da neću naići ne nerazumevanje“ ili kad Doroti Parker na primedbu da se ljudi jedu zbog gluposti odgovori: „Promenite jedan suglasnik i eto priče o mom životu.“
Parker je primetila i da je prelazak okeana bio „tako buran da u sebi nisam mogla da zadržim ništa osim prvog brodskog oficira“. Dekadentni pesnik s kraja 19. veka Ernest Dauson rekao je jednom da „apsint raspiruje plamen u drolji“ (igra rečima ’tart’ i ’heart’: odsustvo raspiruje plamen srca). Promene jedne ili dve reči u nekoj frazi vode nas u kraljevstvo duhovitosti, kao na primer u Vajldovim rečima: „Današnja omladina nema poštovanja za farbanu kosu (umesto sedu).“ Čak i interpunkcija može da promeni značenje. „The batsman’s Holding, the bowler’s Willey,“ najavio je komentator kriketa; u toj rečenici sve zavisi od zareza. (Značenje sa zarezom: Udarač je Holding, a bacač je Vili; značenje bez zareza: Udarač drži bacačevu pišu.) Seksualne šale su smešne zato što nam omogućuju da na tren obustavimo potiskivanje i prepustimo se onome o čemu se ne govori, a pri tom znamo da to neće proizvesti nikakvu stvarnu štetu.
„Sveo sam ih na deset“, dovikuje Mojsije svom narodu dok silazi s brda Sinaj sa deset zapovesti, „ali preljuba je još među njima.“ Humor se dobrim delom oslanja na zakone i zabrane pošto bez njih ne bi imalo šta da se prekrši, a to je obično prijatno. Skretanje od norme može poprimiti oblik ekscentričnosti, posebno u Engleskoj. Englezi vole ono što nazivaju „karakter“, poput jednog oksfordskog profesora kog sam poznavao i koji je obično nonšalantno stajao u pabu s papagajem na ramenu. (Njegovu nonšalantnost je kvario samo očigledan strah da bi ptica mogla da mu se olakša po ramenu.)
Bakingemska palata verovatno će ukazati poštovanje ljudima koji stavljaju lasice u pantalone ili idu na posao jašući mladunče nosoroga. Više klase su posebno sklone prelaženju granica pošto smatraju da su iznad zakona i konvencija (koje su često sami uspostavili). Kad je policija uhapsila Brajana Hauarda, pripadnika boemskog kruga Ivlina Voa zbog opijanja u jednoj nelegalnoj birtiji u Sohou i kad mu je inspektor zatražio da kaže ime i adresu, on je odgovorio: „Zovem se Brajan Hauard i živim na Berkli Skveru, dok vi, inspektore, po svoj prilici dolazite iz nekog sumornog malog predgrađa.“
Dok se srednje klase strašljivo pridržavaju pravila, više klase potvrđuju svoje privilegije šutirajući konvencije i spajajući sjaj svog statusa s krajnjom nezainteresovanošću za mišljenje drugih. U tom smislu oni imaju nešto zajedničko s kriminalcima, kao što smo se nedavno uverili. Britanci se dive aristokratama koje boli uvo za sve i zato toliko vole drugorazrednog pesnika Lorda Bajrona; ali se dive i namćorima koji ometaju planove vlade za izgradnju novog aerodroma tvrdoglavo odbijajući da prodaju dva jutra svoje zemlje. Individualizam u Sjedinjenim Državama znači smeo preduzetnički duh, a u Britaniji je više stvar idiosinkrazije.
Neobično je što političari ne koriste humor u većoj meri jer nema mnogo delotvornijih sredstava komunikacije. Nema mnogo komičara u politici, mada je Edi Izard ispoljio takve ambicije. Neki političari su ipak komičari, ne u smislu da nadahnjuju smeh već da su njegov predmet. Kir Starmer ne bi bio čak ni pristojan komičarev pomoćnik (u ulozi ozbiljnog partnera koji ovom omogućuje da poentira), a kamoli komičar. Harold Makmilan je bio u stanju da tu i tamo izbaci poneku duhovitost, kao kad je primetio da svako treba da ide u krevet s Trolopom (izgovor je isti, a značenja dva: sa nekim romanom Antonija Trolopa ili sa trollop, lakom ženskom). Oni od nas koji pamte poslanika Denisa Hilija znaju da je on bio dobar za podigne temperaturu na žurci. Boris Džonson je, naprotiv, redak primerak ljudske vrste – suštinski frivolan čovek. Frivolnost je najčešće površna, ali Džonsonova prodire do srži. Njegova površnost je zapravo ono najdublje u njemu.
Šale su političke u smislu da najavljuju alternativni oblik života. Kao umetnost, ali za razliku od kapitalizma, one ne mare za profit i moć. One su ispoljavanje životnosti koje je samo sebi svrha. Tačno je da neke od njih mogu biti funkcionalnije – probijanje leda, ruganje protivniku, vređanje imigranta, pokazivanje da je govornik sjajan tip – ali najbolje šale nemaju veću ulogu od poljupca ili mahanja. One su delić utopije u sve mračnijem svetu.
UnHerd, 28.05.2026.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 29.08.2026.
