Poslednjih decenija prisustvujemo prihvatanju homoseksualnosti kao ključnom pokazatelju modernosti. Bilo je divno gledati promenu stavova uprkos predrasudama, šikaniranju homoseksualaca i zatvaranju njihovih mesta okupljanja. Mnogi heteroseksualci i dalje sebi čestitaju na specijalnoj sposobnosti koja im je omogućila da prihvate postojanje homoseksualaca. To se događa na indvidualnom i nacionalnom nivou. Blagi bože, Irska nisu samo Anđelin pepeo i momačke večeri u Temple Baru: ljudi su glasali za istopolni brak! Padobranom su se spustili u 21. vek preko duginih boja transvestizma i uvažavanja drugog. Irska se suprotstavila svom sve malobrojnijem sveštenstvu i prosto rekla „da“.
U Engleskoj su se crkva i torijevci okilavili od akrobacija u vezi sa istopolnim brakom. Engleska crkva ne može da se modernizuje, jer se plaši svoje pastve u mnogim afričkim zemljama. Kameron je morao da uposli svoje „zadnje klupe“ koje su, kao i mnogi među nama, mislile da gej brak može da dovede do legalizacije zajednica ljudi sa kozama ili svojom braćom. Ali klima se menjala. Pre nekoliko godina me je neko pitao kom najhomoseksualnijem događaju sam prisustvovala. Rekla sam da je to partijska konferencija torijevaca, jer sam prethodnih pet dana provela sa ministrima koji su se preslišavali ko još nije „izašao iz ormana“ i tračarila sa pomoćnim osobljem i delegatima koji su svi bili “autovani”, ponosni i stopostotni torijevci.
Kad je Kameron izjavio: „Ne podržavam homoseksualni brak uprkos tome što sam konzervativac; podržavam ga zato što sam konzervativac“, bio je sasvim u pravu: to je razlog zašto ga ja ne podržavam. Brak je suštinski konzervativna institucija. Ali shvatam da je on mehanizam promene, i ako ljudi žele da stupe u vrlo posedničko stanje serijalne monogamije/monotonije, treba im to omogućiti. Zato rezultati glasanja u Irskoj nisu dirnuli samo najtvrdokornije ljude.
Ali posle žurke dolazi trežnjenje: heteroseksualna podrška gej braku ne košta ništa i, što je još važnije, isto važi i za većinu političara. Možda će vas koštati nekoliko ekstravagantnih svadbenih poklona, ali to je sve. Od kada smo utvrdili da je neko homoseksualac zbog onoga što jeste, a ne zbog onoga što čini, gej identitet je postao najudobnija od svih potrošačkih ludačkih košulja. Gej venčanja su podjednako besmislena kao i sva druga. Ali boriću se za vaše pravo na ceremoniju venčanja i svadbu. I svadbenu tortu.
Posle masovnog glasanja za gej brak u Irskoj, ljudi su počeli da se pitaju: dobro, Irska sada ima gej brak, a kada će legalizovati abortus? Amnesti upravo vodi sjajnu kampanju o tom pitanju, koje nam otkriva poremećaje do kojih je došlo u matrici liberalnog mišljenja. Ispostavilo se da je ljudima lakše da prihvate istopolni brak nego reproduktivna prava žena. I rešenje ovog problema ne ide kao po loju. Isti “kulturni ratovi“ vode se i u Americi, odakle je i potekao ovaj izraz. I tamo se neki republikanski senatori zalažu za istopolni brak, ali su i dalje nepokolebljivi borci protiv abortusa.
To nikako ne znači da žene nemaju abortuse. Kada sam pre trideset godina prvi put došla u Dablin, ženama su ispod stola doturani engleski brojevi telefona. Irska bukvalno izvozi svoje nerešeno pitanje abortusa. Samo što su tada Irkinje u Englesku stizale brodom, a sada, podjednako blede i uplašene – zvanično ih je 4.000 godišnje – letovima Rejanera. Bilo je nekoliko medijski pokrivenih slučajeva, kao što je slučaj Savite Halapanavar, koja je umrla zato što je (kako je Amnestiju rekla Alison Begas iz centra Dublin Well Woman) doktor izjavio da „ne umire dovoljno“ za hitnu intervenciju. Život žene se još uvek smatra manje vrednim od života fetusa, koji ne može da preživi samostalno. Silovanoj četrnaestogodišnjoj devojčici koja abortira još uvek preti mogućnost zatvora.
Nema potrebe da nabrajam sve argumente u prilog ženskoj slobodi izbora. I homoseksualnost je nekada shvatana kao zlo, ali tu su se stvari promenile nabolje. Na ovom mestu sam 1993. godine objavila svoju priču o abortusu. To nije bila ispovest ni priznanje. Bila je to činjenica iz mog života, iz života mnogih žena, i ja zbog nje ne osećam nikakvu krivicu. Tada je bilo potrebno da se to javno kaže. Političari se i dalje, iako većina ljudi podržava pravo žene na izbor, zalažu za postojeće zakone, „savetovanje“ žena i rasprave o dužini trajanja trudnoće u trenutku pobačaja. Kao da ima ikakvog smisla pregovarati o osnovnom pravu žene da kontroliše svoje telo.
To uspeva zato što se abortus predstavlja kao ozbiljno moralno pitanje. Tako je bila predstavljana i homoseksualnost – kao naprosto loša – ali tu je došlo do promene. Ranije je između žena i homoseksualaca postojalo prećutno razumevanje onih koji podjednako stradaju. To zajedništvo je sada razbijeno. Politika identiteta dobija bitke, ali gubi rat.
Liberalni pogled na svet kaže da je homseksualna ljubav divna i da žene imaju pravo na slobodan seks. Brak je sve to povezao u sistem u kojem reproduktivno pravo žene ostaje pretnja tom sistemu. Recimo otvoreno: lakše je prodati veliku istopolnu svadbu, nego olakšanje koje mnoge žene osete posle prekida neželjene trudnoće.
Dakle, pokazatelj modernosti koji nam govori dokle smo stigli kao društvo nije „prihvatanje“ ili “neprihvatanje” homoseksualnosti: taj pokazatelj ostaje autonomija ženskog tela. Kulturni ratovi na tom polju, u Irskoj i u Americi, biće dobijeni kada ljudi na vlasti „prihvate“ da je moja materica samo moja. Ili tvoja.
The Guardian, 10.06.2015.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 23.06.2015.
LGBTQIA+