Gloka kuzdra je šteko budlanula bokru i kurdači bokrića.
U jesen 1925, Lev Vladimirovič Šćerba, tada predavač Uvoda u lingvistiku na Visokoj školi istorije umetnosti, na jednom od svojih predavanja je studentima predložio da se pozabave analizom sledeće rečenice: Gloka kuzdra je šteko budlanula bokru i kurdači bokrića. Ova rečenica je bez kanonskog smisla, no budući da su sačuvane uobičajene forme jezika, iz nje se da razumeti da je neko ili nešto, nekom ili nečemu na neki način nešto uradio ili uradilo i da još nešto radi s detetom ili prosto s mladunčetom iste vrste. Smisao može biti bilo koji: dobra žena je bogato nahranila putnika i ljulja njegovo dete. Ili obratno: zla vučica je jako ugrizla kozu i lovi njeno jare.
Predočavaju nam se sasvim nejasne radnje nekoga čije su osobine takođe sasvim nejasne. I to je baš to čega smo mi danas svedoci. Nekakav višak dobrote, našoj se kuzdri nikako ne da pripisati. Mada me to razdražuje, ja s vremena na vreme pokušavam da nađem neki smisao u kuzdrinim postupcima. I nalazim samo jedan: težnja da se po svaku cenu sačuva status kvo. Kuzdra voli slatko da spava, bogato da jede i još bogatije da se zabavlja. A oni kojima se to ne sviđa, biće budlanjeni i kurdačeni.
Kada sam već kod književnih asocijacija, setih se Dovlatova: „Mi neprestano proklinjemo druga Staljina i, naravno, ima i zašto. No ipak, želeo bih da pitam: a ko je napisao svih onih četiri miliona dostava?“ Kuzdra – to smo svi mi zajedno. Druga je stvar što se naša kuzdra nije odjednom izlegla, nego je polako rasla na plodnom tlu naše ravnodušnosti i zauzetosti drugim stvarima. Jer uvek nam se činilo da na barikade treba da ide neko drugi a ne mi.
Dok danas radim na jednom projektu o istoriji disidentskog pokreta u SSSR, stalno mi se nameću razni zaključci i paralele. Prvo, kuzdra je nešto strašno. Ti sa njom igraš šah, a ona s tobom igru noževima. I kada joj se učini da joj preti opasnost, kuzdra neće poštovati nikakva pravila igre, nikakve zakone i međunarodne sporazume. Onaj ko odluči da pođe protiv nje, mora da računa na to da ulazi u zonu visokog rizika. Kuzdra raspolaže velikim brojem načina za razmnožavanje. Osim prirodnog, još i pomoću štapa i šargarepe, straha i podmićivanja, laskanja i sile, ona kao vampir pretvara druge u sebi slične. Male kuzdre su isto toliko strašne koliko i velike, a pošto znaju da iza njih stoji vlast, u većini slučajeva su čak i strašnije. Osim toga, kuzdrići se žure da što više toga nakuzdre pre nego što ih neko ne odbudlani.
Sve kuzdre, i male i velike, apsolutno su ravnodušne prema pojmovima pristojnosti, časti i dostojanstva. Mada, kada njih neko hoće da povredi, one to odlično razumeju i odmah, preventivno keze zube. Kuzdra ne voli kada se o njoj loše govori. Ona proteže svoje kuzdrene šape u sve strukture društva i sluge zakona umesto da služe zakonu počinju da kuzdre, zaštitnici prava umesto da štite pravo čine to isto, a zakonodavci umesto da donose zakone ne da kuzdre, nego kuzdre bezobzirno. Ministri, gradončelnici, gubernatori, direktori, lekari, oficiri, sekretari, naučni radnici i umetnici, učitelji, novinari, sveštenici, sa svih se odronjava ljudski i iz njega se pomalja nejasan lik kuzdre.
Oni žive sa ženama i muževima koji tu, pred njihovim očima takođe kuzdre jer da nije tako, oni bi već odavno od tih monstruma vrišteći pobegli. Oni se smeše svojoj deci… Prosto je nemoguće da oni ne shvataju da rade protiv savesti. Da, a kome se ne sviđa – i to je ono što suštinski razlikuje 60-e i 70-e godine prošlog veka od današnjih – izvolte napolje. Zemlja je za sve otvorena. I nemojte misliti da smo mi budale koje će slušati vaše priče o patriotizmu. Nema nikakvog patriotizma i to svaka kuzdra pouzdano zna. Postoji zakon „ne pišaj uz vetar“, postoji zatvor i postoji zatvorski prag…
S vremena na vreme kuzdre vole da igraju razne igre kako sa bliskim susedima, to jest s nama, tako i sa bližim i daljim partnerima iz inostranstva. Oni tada govore razne lepe reči i zaključuju svakakve ugovore. Oni se zbližavaju i razilaze, usmeravaju i preusmeravaju tokove novca. Ne-kuzdre ne pripadaju njihovom svetu. Oni im uopšte nisu potrebni. Njihov je zadatak da ne smetaju kuzdrama, da ih ne ometaju čak i u slučaju kada im kuzdre otimaju njihov suvereni prostor.
Kuzdre se staraju da uklone sve negativne informacije o sebi, a kada neka od njih i pored sveg truda procuri u javnost, tada počinju bezočno da lažu. Mi nikada ne možemo biti uvereni da je čovek koga su vezanih ruku izveli pred ministra unutrašnjih poslova stvarno prestupnik. Mi nikada nećemo saznati zašto neko ko proglašava druge za neprijatelje naroda i pri tome navodi nekakve apsurdne cifre, nikada neće odgovarati za klevetu i laž. Mi nikada nećemo moći da sudiju ili oficira policije koji su kršili zakon lišimo mantije ili epoleta. Mi nikada… mi nipošto…
Glavne ne-kuzdre svih vremena zapravo su oni koji su sebi zabranili da se plaše kuzdri i koji su za tu odvažnost bili spremni da se nađu u ludnici, izgnanstvu, logoru ili čak u mrtvačkom sanduku. Sa opšteljudske tačke gledišta, to je zaista čudno: ideje su ideje, a šta je sa nagonom samoodržanja? Pa eto, ništa. No zato se lice u ogledalu ne pretvara u kuzdrenu njušku.
Natela Boltjanskaja, Ежедневный журнал, 21.10.2013.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 28.10.2013.
