Foto: Peščanik
Slučaj Skripalj je ruski patriotizam suočio s jednim od dosada najozbiljnijih izazova. S jedne strane, ruski patriota tvrdo veruje u sveto pravo otadžbinskog mača da kažnjava sve neprijatelje Domovine i smatra svojom „radnom obavezom“ da ovu poruku neprekidno šalje neprijateljskom zapadu. I to čime god: polonijumom, „novičkom“ ili sekirom, kao dobri stari Merkader – svejedno. A s druge strane, on ne može da izađe iz uloge čovečnosti, osobe koja je svetu okrenuta isključivo onom stranom koja zrači sveopštim humanizmom, genijalnošću i ljubavlju prema istini.
Tako me je jedna prijateljica, inače nastavnica stranih jezika, iskreno ubeđivala u to da evropski starosedeoci i danas s ushićenjem (baš tako je rekla – „s ushićenjem“) dočekuju „rusiš turisto“ gotovo uvek pretvarajući taj rencontre maltene u antikapitalističku ili antiameričku manifestaciju. Što se kritika na račun Rusije tiče, to su po njenim rečima očigledno samo klevete zapadnih političara, njihovih lažljivih medija i potkupljenih liberala. Takozvani običan narod o Rusiji misli sve najlepše, želi joj sve najbolje videći u njoj uzvišenu duhovnost suprotstavljenu zapadnom beznađu. (I zato čim se u njihovoj blizini pojavi neki naš русский, oni ga odmah hvataju za ruke i noge i zajedničkim snagama radosno bacaju u vazduh, a celom ulicom se kao iz jednog grla ori „Kaćuša“.)
Iskreno govoreći, ja se s tim fenomenom radosnog bacanja Rusa u vazduh još nikada nisam sretao. Ali ta dvojakost, to jedinstvo suprotnosti da „kokneš“ nekog iz potaje i odmah zatim se pretvaraš u dušebrižnika spremnog da i poslednju koru hleba s nekim deli, to jeste nacionalna crta koja se na zapadu može okvalifikovati kao kognitivna disonanca ili prilično zapuštena psihoza. A nama Rusima to je prosto naš tradicionalni „život sa namigivanjem“, ona sovjetska, a možda čak i dosovjetska dvojakost. Pri čemu se s vrha vlasti to namigivanje ne upućuje samo svojim sugrađanima koji su silom prilika postali članovi tajnog bratstva namiguša, već i sebi samima. A glavni dežurni namigivač je u oba slučaja apsolutno iskren: i kada krvavi teroristički čin agenta uzdiže na pijedestal herojskog podviga, i kada se bori (gotovo uvek samo na rečima) za mir u celom svetu; i kada Lugovoja za njegovo herojsko delo, diverzantsku akciju trovanja čajem, nagrađuje mestom u ruskoj Dumi, i kada se zajedno s njim brani od klevetničke osude zapadnih neprijatelja „ne verujući“ da je русский человек sposoban za tako podao čin.
Osim toga, namigivanje očigledno ne ispunjava samo funkciju za leđima prekrštenih dečijih prstiju čime padaju u vodu svi moralni principi, već ono služi i kao okidač ili tačnije prekidač za preključivanje s jednog programa na drugi. Namignuo je levim okom – naš obaveštajac je heroj. Odmah zatim namignuo je desnim – mi smo za mir u celom svetu.
Međutim, neprestano odricanje od onoga čime bi trebalo da se ponosiš postepeno razjeda kolektivni „ego“ prosečnog ruskog patriote. Uzmimo na primer ovaj poslednji događaj u Solsberiju. Dvojica naših hrabrih sugrađana – dve perjanice našeg patriotizma – doputovali su u Englesku da „novičkom“ malo poprskaju jednog takođe našeg, ali izdajnika i što je još gore, agenta preletača. Istina, nije im do kraja uspelo, no zato su preletača naučili pameti. Potom su ovi naši momci brzo i bez pozdrava otišli. Naravno, za to bi im trebalo medalje na grudi okačiti, ali tim čudnim Englezima se iz nekog razloga ne sviđaju igre s bojnim otrovima na njihovoj teritoriji. Ljute se, mada na kraju krajeva niko važan tu nije stradao.
Tačno je da su malo te tečnosti prsnuli, ali ne na Engleze, već isključivo na bivšeg ruskog tajnog agenta koji je po gotovo svim nama poznatim kriterijumima zapravo neotuđivo vlasništvo Ruske Federacije. A taj nitkov je par dana u komi odležao, potom uzeo otpusnu listu i napustio bolnicu. Ćerka mu je (doduše nešto kraće) takođe bila u komi, da bi potom iz bolnice izašla još lepša, što se dalo videti prilikom njenog poslednjeg intervjua. Tako da postradalih, a još manje poginulih zapravo nema. Osim „mačke, hrčka i neke lokalne narkomanke“ – saopštava nam internet izdanje poslovnih novina Gledište, s opuštajućom intonacijom: „Dragi prijatelji! Čemu tolika galama? Nećemo se valjda zbog neke tamo narkomanke sada svađati“.
Odbrusili su im, nije da nisu. Ali tu se javlja jedan problem. Mučeničke smrti mačke i hrčka su krajnje nekompatibilne s onim drugim važnim elementom uloge koju igra svaki ruski patriota, a to je čovečnost. Posebno sudbina nesrećne mačke. To je ono kritično mesto gde se uključuje mehanizam krize patriotskog „ega“, jer mnogi patrioti u svojim kućama imaju mačke. I kad je već tako, umesto da heroji budu nagrađeni, da njihov trovački vod na sledećoj vojnoj paradi ponosno promaršira Crvenim trgom, sve vezano za slučaj Skripalj samo ističe svu apsurdnost ovog herojstva. Ma kome je potreban taj Skripalj! Da smo hteli mi smo celu Englesku mogli da potrujemo! A ona je – kao što vidite – ostala praktično nedirnuta.
Umesto herojske pompe, mi se od sveta branimo nerazumevanjem: zašto su se zbog jedne takve sitnice svi na nas navrzli? Nerazumevanje izražava i naš zvaničnik u Savetu bezbednosti OUN Nebeznja i glamurozna glasnogovornica MID-a Maša Zaharova. Nerazumevanje iskazuju i kremaljski analitičari i konsultanti, verovatno s bolom u srcu jer im je iz razumljivih razloga uskraćena otvorenost: umesto što se pravdamo i sve negiramo, pravilnije bi bilo reći i naglasiti da Rusija već odavno nije na kolenima i da sada, kada uspravno i čvrsto stoji na svojim nogama ima pravo da prska otrove kud god poželi. I nalevo i nadesno.
Duboko u svesti svakog patriote leži shvatanje da podići se s kolena ne znači prosto stajati uspravno i ne raditi ništa. Rezultat toga mora biti nešto unosno, nešto konkretno i materijalno isplativo. Ili jezgrovitije rečeno, nismo se mi s kolena podigli samo zato da bi narodu penzije ukrali (aluzija autora na nedavnu penzijsku reformu u Rusiji – prim. prev.)
Kriza patriotizma ima i svoje naličje. Propaganda se hvali našim heroizmom, i to je u redu. Ali gde su trofeji? Gde su opljačkani gradovi neprijatelja i silovane strankinje? Gde su zahuktale lokomotive koje vuku vagone s plenom ka našoj metropoli?
U intervjuu listu Slobodna štampa ovu misao je otvoreno i pošteno izrekao patriotski tribun Viktor Alksnis. Nakon uspona sveopšteg optimizma izazvanog pripajanjem Krima, rusko društvo se iz nekog razloga našlo u… zadnjici. (Nije doslovno tako rekao, ali smisao je upravo taj.)
Beše to vreme kada se očigledno očekivalo nešto drugo, nikako „zadnjica“, već nešto mnogo optimističnije. Pripajanje Krima je trebalo da otvori karneval novih pripajanja, prvo Ukrajine, zatim ostalih zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza i sve dalje, do samog Solsberija. Da je Solsberi na vreme bio pripojen Rusiji, Petrov i Bošarov bi danas do mile volje mogli da šetaju njegovim ulicama s „novičkom“ u džepu. Niko im ni reč ne bi rekao. A umesto toga skolile su nas nekakve totalne besmislice. Pripojeni Krim se iz nekog razloga sam otrovao. Penzije su nam ukrali. Rublja strmoglavo pada. Rusija stenje pod sankcijama kojih će očigledno biti sve više. Uskoro će nam se i pravoslavna crkva raspasti. Ako nekoga i budemo prestizali, to svakako neće biti Portugalija (kako je pre 18 godina bilo obećano), već Severna Koreja.
Slikovit prilog krizi ruskog patriotizma ponudio nam je u svom „uradi sam“ video ostvarenju i Sergej Kurginjan. Radi zaštite mentalnog zdravlja naših čitalaca mi ovog ekstravagantnog pozorišnog delatnika i političkog konsultanta izbegavamo da citiramo. Ali mora se priznati da je ovoga puta zaista pogodio. Po principu da i pokvaren sat dva puta dnevno pokazuje tačno vreme. Dakle, Kurginjan je u nekoj obližnjoj trafici kupio dečiji automobilčić i tužno uzdišući pred kamerom više od 40 minuta ga napred-nazad gurao. I dok ga je tako po svom stolu vozao trudeći se da ga dovede od zamišljene tačke A do tačke B, auto se svaki put prevrtao. „Kako ćemo se mi boriti protiv zapada ako imamo automobil koji se prevrće“, pitao je on tragičnim glasom svog patriotskog gledaoca.
Kako…? Pa tako, sve dok nam se i država ne prevrne.
Sergej Mitrofanov, Ежедневный журнал, 11.09.2018.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 17.09.2018.
