Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

U vezi sa beogradskim izborima su otvorena mnoga pitanja, uključujući i ona koja zadiru u same osnove slobodnog izjašnjavanja građana, poput prikupljanja informacija o „sigurnim glasovima“. Njihov politički značaj mnogostruko nadmašuje pitanje ko će imati priliku da organizuje čišćenje snega, otvara FEST, određuje parking zone ili bira čime će se popločati pešačke staze. Možda je to uticalo da se o finansiranju kampanje ovoga puta govori znatno manje nego tokom ranijih izbornih procesa. Određenu medijsku pažnju su dobili jedino napisi o ceni kampanje Dragana Đilasa, sa očigledno preteranom procenom njene vrednosti (10 miliona evra). O kolikom preterivanju je reč svedoči i činjenica da su pre samo godinu dana troškovi kampanje za sve predsedničke kandidate iznosili jedva nešto više od te sume (oko 1,3 milijarde dinara).

Podaci o prihodima i troškovima kampanje još dugo neće biti poznati. Naime, rok koji učesnici na izborima imaju za dostavljanje finansijskih izveštaja Agenciji za borbu protiv korupcije je 30 dana od završetka izbora. Pre toga imaju obavezu da objave (na svom sajtu) samo priloge čija vrednost prevazilazi prosečnu platu u Srbiji. U vezi sa tim valja primetiti da je i za neke viđenije kandidate i liste teško ili nemoguće pronaći zvaničan sajt sa ovakvim podacima.

Za tajnovitost u vezi sa visinom, strukturom i izvorima prihoda i rashoda nema dobrog opravdanja. Naime, sav novac za kampanju se mora prikupiti na poseban račun i svi troškovi se moraju plaćati sa posebnog računa. Svi podaci o prikupljenim i utrošenim sredstvima postaju javni nakon predaje izveštaja. Ako je već tako, nema dobrog razloga da oni ne budu javni i onda kada je potencijalnim biračima to najvažnije: za vreme kampanje. U tom pravcu su išle i preporuke slovenačkog eksperta J. Toplaka iz 2016, koje je Srbija, o trošku EU, dobila kako bi svoj zakon uskladila sa EU standardima. Ne samo da ove preporuke nisu pretočene u zakonske odredbe, već to nije uopšte bilo ni razmatrano, i pored toga što je pridruživanje EU navodno prioritet Srbije. U međuvremenu je, pre dva meseca, istekao još jedan rok iz akcionih planova (za poglavlje 23 pregovora Srbije i EU) da se unapredi Zakon o finansiranju političkih aktivnosti. Prethodni rok (iz nacionalnog akcionog plana za sprovođenje antikorupcijske strategije) istekao je krajem 2014.

Kampanja za gradske izbore će sigurno biti jeftinija od predsedničke kampanje 2017. i one za parlamentarne izbore 2016. Ne samo zbog manjih troškova za putujuće karavane mitingaša, već pre svega zbog toga što je najskuplji deo kampanje – TV oglašavanje – počeo relativno kasno. S druge strane, i pored toga postoji mogućnost da trošak ove kampanje premaši vrednosti prethodnih gradskih izbora. Pre četiri godine je za kampanju na vanrednim izborima u Beogradu bilo prijavljeno 142 miliona troškova (oko 1,2 miliona evra), a 2012. čak 217,8 miliona dinara. Međutim, u oba slučaja praktično isti učesnici uporedo su vodili kampanju i na republičkom i na gradskom nivou i to istim sredstvima (spotovi, bilbordi, mitinzi…). Pošto je trebalo opravdati dobijena budžetska sredstva, koja su bila naročito velika 2012 (zbog istovremenog održavanja predsedničkih izbora), glavni takmaci su imali motiv da što veći deo troškova prikažu u izveštajima za republičke izbore, a u onim za gradske tek koliko moraju.

Na prošlim primerima se vidi da su zakonska rešenja o dodeli budžetskih sredstava najvažniji faktor koji utiče na visinu troškova kampanje, posebno onih koji će biti prijavljeni u zvaničnim izveštajima. Kampanja za gradske izbore 2018. je još jedan dokaz da finansiranje izbornih kampanja nije uređeno na logičan i primeren način.

Iz budžeta Grada Beograda je za finansiranje ovogodišnje izborne kampanje izdvojeno ukupno 37.430.444 dinara (317.173 evra). S druge strane, prema parametrima iz člana 20. st. 1. Zakona o finansiranju političkih aktivnosti (0,07% poreskih prihoda), trebalo je izdvojiti 40.078.449 dinara (339.611 evra), odosno, oko 7% više nego što je trenutno predviđeno aktuelnom Odlukom o budžetu Grada. Za toliko će ujedno biti oštećeni učesnici na izborima. Zanimljivo je da do sada nije bilo vidljivih reakcija zbog ovog zakidanja, koje nije zanemarljivo. To može biti dobra ilustracija (bez)značajnosti ovih budžetskih dotacija za ozbiljnije predstavljanje izbornih lista i najavljenih gradonačelničkih kandidata.

Deo ovog novca se deli na jednake delove svim učesnicima u kampanji koji polože izborno jemstvo. Gradska izborna komisija je proglasila čak 24 izborne liste, što znači da će svaka od njih dobiti 311.920 dinara, odnosno oko 2.643 evra. Ovaj vid budžetske podrške može biti dovoljan za štampanje reklamnog materijala (leci) koje bi potom delili volonteri, postavljanje 5-10 bilborda tokom završnih nedelja kampanje ili oglašavanje manjeg obima na internetu. S druge strane, ko god je pripremao i plaćao oglase na TV stanicama, organizovao skupove sa većim brojem građana ili postavio bilborde morao se osloniti na značajna sredstva iz drugih izvora. To mogu biti donacije fizičkih ili pravnih lica (957.860 dinara po jednoj osobi ili 9,5 miliona dinara od jedne firme) ili prenos sredstava sa stalnog računa političke stranke.

Na osnovu izbornog uspeha, to jest broja osvojenih odborničkih mesta – stranke, koalicije i grupe građana će dobiti još po 272.221 dinara (2.307 evra) za svaki dobijeni mandat, ali će i u tom slučaju inicijalno finansiranje morati da obezbede iz drugih izvora. To znači da će lista koja pređe cenzus i osvoji 6 mandata u beogradskoj skupštini po oba osnova dobiti 1.945.249 dinara (16.483 evra) kao naknadu troškova za finansiranje svoje kampanje.

Jedina dobra posledica aktuelnih zakonskih rešenja o finansiranju kampanje iz budžeta grada jeste to što je izborna kampanja nešto jeftinija. Ali to još više ističe prednost izbornih lista koje imaju pristup drugim javnim resursima i veću podršku u medijima u odnosu na političku konkurenciju. Naime, izmene Zakona o finansiranju političkih aktivnosti s kraja 2014, koje nisu izvršene u skladu sa antikorupcijskom strategijom, bitno su povećale nejednakost između (velikih) parlamentarnih stranaka i svih ostalih, a naročito vanparlamentarne opozicije.

Zahvaljujući tim izmenama, stranke kojima ostane „višak“ novca od budžetskih dotacija za finansiranje redovnog rada, na osnovu velikog broja narodnih poslanika u republičkoj skupštini mogu bez ikakvog ograničenja da taj novac usmere u izbornu kampanju, i to ne samo za republičke izbore, već i za izbore u nekoj lokalnoj samoupravi. Usled toga se novac poreskih obveznika troši suprotno svojoj inicijalnoj nameni, a pritom se ugrožava i ravnopravnost učesnika na izborima. Drugi nerešeni problem sa još ozbiljnijim posledicama jeste „funkcionerska kampanja“, odnosno aktivnosti republičkih ili gradskih funkcionera, koje se navodno vrše kao deo njihovog dodatnog posla, a u stvari ne bi bile obavljane na takav način ili u takvom obimu da nije bilo lokalnih izbora.

„Funkcionerska kampanja“ omogućava besplatnu i daleko vredniju reklamu listama koje imaju tu mogućnost. Njeni efekti su vidljivi u udarnim delovima informativnog programa, koji su znatno gledaniji od reklamnih blokova. Kolika je snaga ovog vida kampanje pokazuje i to da na prethodnim beogradskim izborima (2014), tadašnji nadmoćni pobednik (lista SNS) nije utrošila ni dinara za reklamiranje svojih kandidata na nivou grada, već se isključivo oslonila na prenošenje neprestanih aktivnosti gradskih funkcionera i članova vlade Srbije. Ovi problemi nisu rešeni i pored preporuka posmatračke misije OEBS/ODIHR, za koje je Evropska komisija jasno stavila do znanja da ih smatra standardom koji Srbija treba da dostigne u oblasti političkih kriterijuma.

Autor je programski direktor Transparentnosti Srbija.

Peščanik.net, 28.02.2018.