Na sajtu Vlade Srbije sigurno nisu objavljeni svi dokumenti koji se tiču rekonstrukcije novosadske železničke stanice. Kada je reč o finansijskom aranžmanu, lako je moguće da ključne informacije (zašto je plaćeno baš 16 miliona evra) ne postoje u bilo kom Vladinom dokumentu, a ne samo da nisu objavljene.
Objavljivanje ograničeno u najavi
Državni organi, a pre svih Ministarstvo građevinarstva, infrastrukture i saobraćaja, odbijali su tokom 40 dana od tragedije u Novom Sadu zahteve novinara, organizacija i pojedinaca da dostave ugovore, projekte i informacije o nadzoru nad rekonstrukcijom železničke stanice, pozivajući se na zaštitu krivičnog postupka. Vlada Srbije, čijem je predsedniku, Milošu Vučeviću, 11.12.2024. ujutro bilo „čudno“ i „nerazumljivo“ to što studenti traže da se objavi dokumentacija i izričito tvrdio da je dokumenta „uzelo tužilaštvo“, već sledećeg jutra, a nakon „molbe“ predsednika Vučića, donosi odluku o objavljivanju dokumenata.
Međutim, već iz same formulacije Vladine odluke se može naslutiti nepotpunost dokumentacije.Naime, Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture je naloženo da učini javno dostupnim sva dokumenta koja tom ministarstvu „stoje na raspolaganju“ i koja se „tiču mogućeg izvršenja krivičnog dela usled obrušavanja nadstrešnice na staničnoj zgradi u Novom Sadu, dana 1. novembra 2024. godine“. Drugim rečima, najavljeno je da neće biti objavljena ona dokumenta koja iz bilo kog razloga ovo ministarstvo ne poseduje (mada bi možda trebalo da ih ima), kao ni ona za koja ministarstvo ne smatra da stoje u vezi sa mogućim izvršenjem krivičnih dela. Ako stavimo po strani nespornu mogućnost da je nešto namerno zagubljeno ili naknadno izmenjeno tokom ovog dugog perioda, moglo bi se pretpostaviti da je kriterijum za selekciju dokumenata koji će biti objavljeni bilo šta je tužilaštvo tražilo/uzelo, odnosno da su na sajtu Vlade objavljene kopije samo onih dokumenata koje se nalaze i kod Višeg javnog tužioca u Novom Sadu.
Ne mogu da pretpostavim da li među onom što je objavljeno nedostaje nešto što bi moglo da bude bitno za ocenu ispravnosti projektovanja, građenja ili nadzora stanične zgrade. Međutim, već na prvi pogled je očigledno da se u odabranim dokumentima nalazi vrlo malo informacija o finansijskom aranžmanukod izvođenja ovih radova. Dakle, ako tužilaštvo od Ministarstva nije ni tražilo te podatke, onda bi se sa velikom dozom sigurnosti moglo zaključiti da ono nije ni razmatralo mogućnost vođenja finansijske istrage ili istrage o korupciji.
Glavni ugovor i njegovi aneksi
Među 195 dokumenata na sajtu Vlade Srbije upadljivo nedostaje ugovor koji su Vlada Srbije i Infrastrukture železnice Srbije zaključile sa konzorcijumom „Joint Venture of China Railway International Co.Ltd & China Communications Construction Company Ltd“ 28.5.2018. za celokupne radove od Novog Sada do Kelebije. Kao što je Transparentnost Srbija ukazala nakon neosnovanih tvrdnji o tome da se dokumenti ne mogu objavljivati bez saglasnosti kineske strane, ovaj ugovor to ne predviđa. Ministarstvo građevinarstva je u maju 2021. dostavilo Transparentnosti ugovor za ovaj i brojne druge projekte, ali je potom promenilo svoju praksu.
Na sajtu Vlade sada je objavljen Aneks broj 4 tog ugovora, iz kojeg se može videti da je dogovoreno povećanje cene zbog dodatnih radova, ali ne i aneksi od broja jedan do tri. Kako su novinari sabrali, ukupno povećanje prvobitne cene kroz anekse 2-4 iznosi 87 miliona dolara. Među dodatnim radovima se ne može prepoznati ništa što se tiče novosadske železničke stanice, ali je dokument zanimljiv jer otkriva da su kroz ovaj aneks „provučeni“ i dodatni poslovi koji se tiču ranije odrađenih deonica (u Sremu) kao i novih planova u vezi sa „EXPO 2027“ – npr. „izrada projektno-tehničke dokumentacije za prugu od Zemun Polja preko Aerodroma do tzv. Nacionalnog stadiona“.
Aneks broj 1. bi trebalo da sadrži cene koje su 25.6.2021. godine (iz dokumentacije je vidljivo da je tada zaključen) ugovorene za pojedine delove posla, uključujući i rekonstrukciju stanične zgrade u Novom Sadu. Sličan dokument je Transparentnost Srbija dobila za ugovor koji se odnosio na deonicu pruge i druge radove na sremskoj deonici pruge i on izgleda ovako. Može se pretpostaviti da jednu od stavki u tom aneksu predstavlja i 15 miliona i 658 hiljada evra (odnosno, ta suma u dolarima). Vučić je 5.11.2024. govorio da je upravo toliko plaćeno za rekonstrukciju stanične zgrade u Novom Sadu, a slično je na svečanom otvaranju u julu 2024, nešto manje precizno (16 miliona), saopštio i Vesić.
Iako Vlada nije objavila ugovor i aneks, nema posebnog razloga da se sumnja da su ovom prilikom Vučić i Vesić rekli istinu. Po svoj prilici je toliko Vlada obećala Kinezima za ovaj posao u leto 2021. i toliko im je isplatila tri godine kasnije. Ne znaju se neke druge stvari o kojima niko od državnih funkcionera nije govorio – kome je taj novac otišao, jer su stranicu u stvari gradili domaći podizvođači, kao i to koliko je čitav posao u stvari vredeo.
Međunarodni sporazum kao način da se izbegne tender i izgovori o tajnosti
Kao navodna prepreka za objavljivanje informacija i pre nego što je stanica otvorena pominjano je „odsustvo saglasnosti kineske ugovorne strane“, u odgovoru koji su novinari Portala „021.rs“ dobili od Ministarstva u januaru 2024. Zatim su nešto slično u „Ćirilici“ od 4.11.2024. utvrdili Vučić i njegov domaćin Marić, prebacivši odgovornost za sve na Dinkića i Nikezića, jer je sporazum o saradnji Srbije i NR Kine zaključen još 2009.
Ali, da krenemo od početka. Okud to da se ovako velika javna nabavka radova ugovara bez Zakona o javnim nabavkama i da bilo ko može da pomisli da postoji neki osnov za tajnost?
Vlada Srbije je 28. maja 2018, bez nadmetanja, posao modernizacije pruge od Novog Sada do Kelebije poverila konzorcijumu dve firme iz NR Kine za 1.162.810.000 dolara. Pre toga, sa istim konzorcijumom je bio zaključen ugovor za deonicu od Beograda do Stare Pazove za preko 350 miliona dolara. Kao pravni osnov da se ovi poslovi dodele bez nadmetanja iskorišćen je međudržavni sporazum iz 2009, kao i zakoni kroz koje je Skupština odobrila kreditne aranžmane za pojedine projekte. S druge strane, ni osnovni Sporazum, kao ni jedan od tri njegova aneksa (iz 2012. za „Pupinov most“, iz 2013, koji je precizirao pravila o nabavkama i iz 2017. koji je proširio oblast primene i izuzimanje od poreskih i carinskih dažbina na uvoz vozova) ne sadrže odredbu o tajnosti ili poverljivosti ugovora.
Dok javnost makar načelno nije isključena, konkurencija kod nabavke glavnog izvođača, jeste. Tako se, u članu 2. Sporazuma predviđa da će se saradnja odvijati kroz „razvoj i implementaciju infrastrukturnih projekata“, „nabavku ili kupovnu mašina opreme i materijala“, „tehničku pomoć eksperata“ i drugo. U članu 5. Sporazuma predviđa da ugovori, programi i projekti sačinjeni u skladu sa Sporazumom „ne podležu obavezi raspisivanja javnog nadmetanja za obavljanje poslova investicionih radova i isporuku roba i usluga, osim ako nije drugačije određeno u komercijalnom ugovoru“.
Ova formulacija u međudržavnom sporazumu poslužila je kao pravni osnov da se kod izbora kineskog konzorcijuma za ovaj, kao i za mnoge druge projekte, ne primeni domaći Zakon o javnim nabavkama. Da je primenjen taj zakon, možda bi za izvođače bile izabrane iste firme, baš kao što je jedna kineska kompanija, koja kod nas uveliko gradi na osnovu direktnog dogovora, pre nekoliko godina na tenderu dobila veliki posao izgradnje „Pelješkog mosta“. Očigledno, nije stvar do Kineza, nego do nas.
Uloga podizvođača
Iako je nosilac posla kineski konzorcijum, samim ugovorom (član 16) je predviđeno angažovanje podizvođača. Ugovoreno je da najmanje 46% vrednosti radova, dobara i usluga bude iz Srbije ili drugih zemalja osim Kine.
Ni na izbor podizvođača se ne primenjuje srpski Zakon o javnim nabavkama. Prema Sporazumu (član 5.4.) „izbor najpovoljnijeg podizvođača i isporučioca dobara i usluga, sa sedištem u zemlji u kojoj se izvodi infrastrukturni projekat vrši se u skladu sa procedurom utvrđenom u komercijalnom ugovoru o izvođenju projekta“. Prema ugovoru, podizvođače bira kineski konzorcijum, posle objavljivanja javnog poziva za nadmetanje, pri čemu „ne sme da ograničava konkurenciju“ i „mora da obezbedi da izbor bude izvršen javno i transparentno“. MGSI i Infrastrukture železnice daju saglasnost za angažovanje podizvođača. S druge strane, izvođač (kineski konzorcijum) je odgovoran za eventualno neizvršenje obaveza podizvođača.
Pošto je primena Zakona o javnim nabavkama isključena, sve ovo zvuči kao „bolje nego ništa“. Ako nema nadmetanja po pravilima, makar je trebalo da postoji javni poziv, pa bi mogli da se jave razne srpske firme koje ga pronađu; ako nema unapred postavljenih kriterijuma, barem bi Ministarstvo i „Infrastrukture železnice“ mogle da prigovore ako se Kinezima javi neka problematična firma. Međutim, za sada je potpuno nejasno da li su i na koji način poštovane obaveze o izboru podizvođača, jer javni pozive i informacije o izboru podizvođača nismo pronašli na sajtovima članica kineskog konzorcijuma, MGSI i Infrastruktura Železnice.
U danima nakon tragedije, naročito kroz izjave inženjera Đajića, javnost je dobila priliku da sazna za neke od angažovanih podizvođača, nakon čega su neke od tih firmi opozicioni političari doveli u vezi sa vlastima. Iz dokumenata koji su objavljeni na sajtu Vlade, konačno je postao poznat makar spisak od 16 angažovanih podizvođača,1 koji do tada nisu bili vidljivi ni u jednom dokumentu. I dalje nije poznato šta su sve bili zadaci pojedinih firmi, niti na koji način su izabrane.
Zbog toga je i dalje aktuelan veći deo zahteva za pristup informacijama koji je Transparentnost Srbija podnela Ministarstvu građevinarstva saobraćaja i infrastrukture, a koji je to Ministarstvo odbilo pozivajući se na navodno ugrožavanje istrage. Tražili smo kopije ugovora kojima su ugovoreni svi radovi izvedeni na Železničkoj stanici u Novom Sadu, kao i informacije o tome na koji način i prema kojoj proceduri su odabrani podizvođači. Odbijanje ovog zahteva zbog navodnog ugrožavanja krivičnog postupka je naročito neosnovano u situaciji kada se taj postupak, prema do sada objavljenim informacijama, uopšte ne vodi zbog eventualnog kršenja propisa pri ugovaranju posla, već samo u vezi sa propustima u projektovanju, izvođenju radova i nadzoru.
Zašto bi podizvođači i način njihovog odabira mogli biti bitni? Ako je za rekonstrukciju plaćeno više nego što je ona vredela, podizvođači su u tome ili bili saučesnici ili o tome mogu da svedoče.
Koja je prava cena?
Jedan od načina da službenici koji se bave javnim nabavkama u Srbiji „nadrljaju“ jeste da kada im Državna revizorska institucija dođe u posetu nemaju dokaze o tome kako su ispitali tržište pre raspisivanja javne nabavke i kako su procenili njenu vrednost. I tako za nabavke jedan, dva ili pet miliona dinara. Kada Vlada ugovara poslove vredne milijarde evra kroz direktne sporazume, takva dužnost nije jasno propisana. Ako službenik za javne nabavke napravi propust prilikom procene vrednosti „obične“ javne nabavke postoji hipotetički2 mogućnost da se stvar popravi naknadno i da tržišno nadmetanje pokaže da je prava cena niža od procenjene. Kada se izvođač dogovori pod okriljem međudržavnog sporazuma proces utvrđivanja cene odvija se bez obaveze da o tome ostane trag, a svakako bez uvida javnosti. Ako i dođe do nekih korekcija, reč je o tome da cena dodatno raste.
Ishod je da građani, ni pre ni posle objavljivanja 195 dokumenata nemaju na raspolaganju ni jednu informaciju o tome na osnovu čega su predstavnici države Srbije zaključili da je cena koju će platiti za radove biti realna.U stvari, jedini objavljeni podatak ukazuje da je plaćeno daleko više nego što su radovi vredeli. Nova ekonomija je još 22.11.2024. objavila da su, prema predračunu CIP iz 2020, projektovani radovi na staničnoj zgradi vredeli oko tri miliona evra, oko pet puta manje nego što su plaćeni. Dokument koji je Vlada objavila, iz aprila 2021, „Projekat arhitekture rekonstrukcije, dogradnje i adaptacije stanične zgrade u Železničkoj stanici Novi Sad“ sadrži sličan proračun troškova (349.908.804,56 dinara bez PDV). Moguće je, naravno, da ovaj predračun nije u svemu verno odslikao vrednost radova, kao i to da je u međuvremenu došlo do poskupljenja nekih troškova. Na kraju, cena koja je plaćena sadrži i legitimnu dobit kineskih firmi koje su angažovale srpske podizvođače. S druge strane, ostaje činjenica da je Vlada Srbije, i pored toga što je imala ovaj proračun na raspolaganju, pristala da se obaveže da će platiti pet puta više. Ostaje pitanje na osnovu kojih drugih proračuna je to učinjeno.
Uz sve to, logično se nameće i pitanje zbog čega je uopšte bio potreban kineski posrednik za rekonstrukciju stanične zgrade u Novom Sadu. Ako izgradnja veoma brze pruge za naše uslove podrazumeva korišćenje tehnologija sa kojima domaće firme nisu imale dovoljno ranijeg iskustva, što bi možda moglo opravdati ulazak u partnerstvo sa državom koja tom tehnologijom raspolaže, to svakako nije slučaj sa rekonstrukcijom zgrada. Pri tom, po svemu sudeći, ovaj posao nisu ni radile kineske firme, već je ušao u onih 46% sprskog udela. Jedino logično objašnjenje jeste da je po sredi bila namera da se plati više nego što bi inače moralo i da se pri tom izbegne tender za izvođače radova.
Ovo nije jedini
Kao što smrt ispod novosadske nadstrešnice otvara pitanje sigurnosti brojnih drugih objekata koji su već izgrađeni ili koji se tek grade, isto tako ovo nije jedini infrastrukturni projekat za koji su podaci skriveni. To se najbolje može videti kroz kontrast između praznine Vladine stranice „ekonomski ugovori i sporazumi“ i šarenila sličica kroz koje ista ta Vlada promoviše svoj nepostojeći program „Skok u budućnost-Srbija 2027“, ili kroz poređenje foto-albuma „100 dana MGSI“ ex-ministra Vesića sa stranicom tog ministarstva o projektima koja nije ažurirana tri i po godine.
Zbog toga, ni zahtevi za transparentnost ugovora, dokumenata i ugovaranja nikako ne trebalo da se ograniče samo na ovaj jedan slučaj.
Peščanik.net, 16.12.2024.
NADSTREŠNICA________________
- Na primer, ovde.
- Hipotetička, zato što je u praksi verovatniji scenario dogovor između potencijalnih konkurenata.
