Možda smo se previše navikli na fenomen Ćacilenda. Međutim, potrebno je uporno podsećati da je reč o potpuno nenormalnom mestu. Policajci čuvaju osobe koje bi instinktivno legitimisali u svakoj drugoj situaciji. Štaviše, policijsko vozilo ne može da uđe u kamp dok ljudi pretećeg i agresivnog držanja ne podignu rampu. Sve je potpuno naopako, i to baš u meri u kojoj je jedna stranka sebi potčinila sve organe i institucije države Srbije. U pitanju je jedno otkačeno mesto, ali ipak ono je itekako stvarno, opipljivo i pre svega vrlo opasno. Tragično je što reč ćacilend jednim delom odgovara duhu vremena i van Srbije. Nije nemoguće zamisliti scenario u kome se koncept Ćacilenda dopadne predsedniku Donaldu Trampu ili Benjaminu Netanjahuu.
O ovom kampu su se više puta oglašavali predstavnici vlasti i delovi pobunjenog društva. Čule su se razne ideje o smislu i svrsi ovog mesta. Mnogo toga je još uvek obavijeno tajnovitošću. Međutim, ponešto insajderskih svedočenja ipak je došlo do medija. Čuven je ispad Čedomira Jovanovića u programu uživo o događajima 15. marta. Neka je bar nešto od onog što je tada rečeno tačno, saznali smo puno. Prepričava se i nedavno obraćanje kriminalca u bekstvu Nikole Mirića. Ovo što su rekli on i Čedomir Jovanović ne mora nužno da bude istinito, ali se u mnogo čemu poklapa i dopunjuje. Svakako je veoma zanimljivo. Jednog dana biće lako sve to sravniti i proveriti. Prosto, učesnika ima dovoljno, i previše, pa sve tragove neće biti moguće sakriti.
Ipak, u sadašnjem trenutku možemo da se oslonimo i na opažanje golim okom. Najpre, osim ljudi koje vidimo, koji dolaze i odlaze, za koje znamo ili još ne znamo ko su, tu su i fortifikacije. Ćacilend je vrlo pažljivo utvrđen i ništa nije prepušteno slučaju. „Pod rečju fortifikacija podrazumeva se nauka o utvrđivanju, tj. nauka i veština upotrebe svih mogućih sredstava od svakog materijala, da bi se branilac privremeno zaklonio od prvih udaraca napadačevih, dok ne dobije vremena da i on zamahne i udari. Fortifikacija nema za cilj da sama za sebe, trpeći, dobije borbu.“ Ovo je definicija stara 100 godina, ali još uvek valjana jer se ništa bitnije nije promenilo. Način na koji se neko ukopava otkriva štošta o tome kako on razmišlja i šta namerava.
Neko je vrlo sistematično pristupio utvrđivanju Ćacilenda. Postoji šablon i ništa nije urađeno proizvoljno. Ograda Ćacilenda nije nastala spontano, poput nekakvih ustaničkih barikada kako je to bio slučaj puno puta u prošlosti. Nisu čuvari Ćacilenda doneli daske i madrace iz okolnih stanova, pa sklepali nešto na brzinu. Ne. Neko je propisao koliko metalnih a koliko plastičnih barikada. Neko je morao da odluči da li da spomenik Ivi Andriću bude sa jedne ili sa druge strane ograde. Dok se Ćacilend prostirao i van granica Pionirskog parka, cisterna gradskih službi blokirala je glavni ulaz iz pravca Trga Nikole Pašića. Vozač ove cisterne bio je zadužen ne samo da pomera vozilo prema potrebi, već i da odgovara na uvrede vozača koji bi se usudili da nešto dobace čuvarima kampa. Sve je podsećalo na scenu iz Pobesnelog Maksa 2. Tvrđava nema vrata, ali tu ulogu sada je dobila velika cisterna. Svaki ulaz u nekadašnji veliki Ćacilend bio je jednoobrazan. Svuda se nalazio istovetan broj barijera, raspoređenih na isti način. Ponovo se neko zabunio, neki veteran iz ’90-ih pomislio da je na nekakvom bojnom polju, a ne u centru svog glavnog grada.
Danas postoje dve ograde oko Ćacilenda. Najpre tu je zid od manjih metalnih ograda. One su povezane žicom, pa ih nije moguće odneti jednu po jednu. Zatim sledi zid od plastičnih prepreka. Međuprostor između dve ograde je mali, tako da eventualni napadači, ukoliko bi savladali prvu ogradu, ne bi mogli da se presaberu pre napada na sledeći niz, onaj od plastičnih barijera. Iako je reč o pomagalu iz domena građevinsko-putarskih radova ovde je uloga ovog predmeta sasvim promenjena. Ove barijere se takođe mogu povezati između sebe, pa su idealne za pravljenje ograde tj. zida. Ove plastične horizontalne barijere nisu osmišljene za rat, već za usmeravanje saobraćaja na putevima. Kako je reč o predmetu koji treba da stoji na otvorenom one su izdržljive, otporne na sve vremenske uslove. Štaviše, mogu se napuniti vodom ili peskom, pa postaju još stabilnije. Kao i metalna ograda i ove plastične barijere postale su jedan od zaštitnih znakova naprednjačke Srbije. Ograda jeste simbol represije, zabrane i neslobode. Plastične, crvene i bele barijere imaju još jedno značenje. One su postale jedan od simbola srpskog investitorskog urbanizma. Okupirani Stari tramvajski most bio je baš njima ograđen kada je prekinut saobraćaj na mostu i Beograđanima oduzet ovaj deo grada.
U slobodnoj prodaji jedna plastična barijera košta oko 100 evra. U Ćaciledu su desetine, možda i stotine. Time dolazimo do cene koju Ćacilend ispostavlja nekom nepoznatom upravniku svakog dana. Ako je verovati Nikoli Miriću, svota za jurišnike Ćacilenda nije mala na dnevnom nivou. Ona se isplaćuje u kešu, ali i putem kompenzacija koje se očekuju u budućnosti. Neko vodi računa da je redovnom sastavu Ćacilenda toplo, ili da im nije prevruće, prosto da im ničega ne nedostaje. Sada su tu i prave čuvarske kućice. Sve to košta, a nijedna kasa nije neiscrpna.
Građani koji nisu ništa znali o mehanici saznali su da postoji tovarna mast. Njena glavna karakteristika jeste da se sporije suši. Metalna ograda Ćacilenda je premazana ovom mašću. Ograda tako ostaje lepljiva danima pre nego je neophodno da se sloj osveži novim nanosom. Sistematičnost je ponovo došla do izražaja. Nema aljkavosti. Nije namazan samo jedan deo ograde, već je neko naredio da se stotine metara ograde ravnomerno i redovno premazuju ovom mašću. Sećamo se svi scene gde uvaženi profesor Miodrag Zec pokušava da ispita ovaj neobični zabranjeni grad. Dobronamerni policajci upozorili su ga da će se zamazati, ali prekasno. Oni su tvrdili i da ne znaju ko premazuje ogradu. Ova srednjevekovna metoda odbrane, poput vrućeg ulja koje se posipa na napadače, svedoči o grčevitosti sa kojom neko namerava da brani Ćacilend tj. vlast. Šta reći o traktorima od 15. marta? Nadrealizam na svom vrhuncu.
U isto vreme Ćacilend je i pokazatelj svega onoga što treba da se menja u Srbiji. Miris devedesetih je jako prisutan oko i unutar Ćacilenda. Ljudi koji su defilovali kroz ovaj kamp kao da su izašli iz nekakve zamišljene knjige „Srbija. Nasilje 91-99. Ko je ko?“. Ćacilend je tačka okupljanja svega i svačega. Tu su i ljudi koji verovatno zaista veruju da brane državu od nekakvih stranih plaćenika. Međutim, zamena uloge između policije i kriminalaca ovde je poprimila neverovatne razmere. Ćacilend se nekako iznenada napuni svaki put kada je u Beogradu protest. Ljudi ne izviru iz zemlje, ali je očigledno da puno njih pripada podzemlju. Oni vole da sebe zovu Obilićima, a one koji se bune protiv vlasti ustašama. Pa ipak, jasno je da ovi Obilići rade za visoke dnevnice, da nemaju ideale, već da pre liče na najobičnije plaćenike. Policija je uvek udaljena nekih 5-6 koraka od opasnih mladića i nikada nećete videti da uniformisana policija sa njima ćaska niti da se meša sa njima. Očigledno je da policajci vrlo dobro znaju da je kriminal lepljiv baš kao tovarna mast.
Ćacilend je pre svega izraz panike koja je zahvatila vlast i koja je ne pušta. U isto vreme način planirane odbrane ovog mesta govori i o tome kako neko namerava da brani svoju vlast. Sistematski i do krajnjih granica. Međutim, u isto vreme apsurd Ćacilenda je prosto prevelik. Postojanje ovakvog mesta, i to ovoliko dugo, predstavlja izuzetno sramoćenje vlasti, a posebno Aleksandra Vučića. Pristajanjem da se okruži ovakvom naseobinom on sebe ispisuje iz reda bilo kakvih prosvećenih vladara Srbije. Kilometri puteva, roboti i leteći automobili. Zaista sjajno zvuči, ali kakav to političar ima opkope i palisade ispred svog predsedništva u 2026. godini? Zašto bi neko upadao u Predsedništvo? Zahtev pobunjenih građana je jedan čovek – jedan glas i, naravno, pošteno brojanje. Vrlo jednostavno. Ako se neko bavi politikom on izađe na fer izbore, pa prihvati odluku kakva bila. Ne krije se iza plastičnih PVC prepreka, jeftinih imitacija vojničkih šatora i ljudi o kojima pristojan svet čita samo u crnoj hronici. Mnoge tvrđave niko u istoriji nije nikada ni napao. One su prosto postale prevaziđene. Tako će biti i sa Ćacilendom. Pumpanjem će biti ispumpan vazduh iz ovog neobičnog naselja. Gradske službe, kao što su ga montirale, tako će ga i razmontirati.
Autor je saradnik Instituta za savremenu istoriju.
Peščanik.net, 09.07.2026.
