Nikada nije pristojno likovati nad onima koji su poraženi i na zemlji, međutim, slučaj (sada već odlazećeg) ministra Svetozara Čiplića zaslužuje kraći osvrt na postignute rezultate rada i ministra i njegovog kabineta u poslednje tri godine. Inspirisan poslednjom ostavkom u ministarstvu (ostavku podneo Petar Antić zbog „neprofesionalnosti, nerada, nepotizma i nesavesnog rukovođenja finansijama ministra Čiplića“) pokušaću da napravim kratak pregled najvećih promašaja bivšeg sudije Čiplića.
Naime, Ministarstvo za ljudska i manjinska prava ne spada u grupu ministarstava koja su vladajućim partijskim predatorima posebno zanimljiva, pa je otud na to mesto imenovan gospodin Čiplić, bivši sudija (kažu da su ga kolege iz DS vijale po hodnicima kako bi se ovaj prihvatio tako bedne pozicije u vladi) koji pre stupanja na dužnost nije imao posebno profesionalno iskustvo vezano za polje ljudskih i manjinskih prava. Dobro, nije red suditi bivšem sudiji Čipliću samo na osnovu radne biografije, već treba suditi postignutim rezultatima. Na početku mandata ministar je okupio nekoliko očito kvalifikovanih ljudi, i to na mestima državnih sekretara i pomoćnika, te je u prvoj godini rada, to ministarstvo (zahvaljujući timu oko ministra) postiglo nekolicinu pristojnih rezultata. Problemi koji su u međuvremenu nastali u ministarstvu posledica su narušenih međuljudskih odnosa, odnosno totalitarnosti ministra u radu i odnosu prema zaposlenima. Takođe, kada partije usled potpune nezainteresovanosti za polje ljudskih i manjinskih prava, postave za ministra čoveka koji je takođe nezainteresovan za tu temu, dobijamo rezultat kakav trenutno imamo. Za potrebe ovog teksta navešću nekoliko primera koji verno demonstriraju (ne)sposobnost ministra i njegovog užeg kabineta.
1. Nacionalni saveti nacionalnih manjina
Jedan od dva najveća izazova koje je ministarstvo imalo u ovom mandatu (prvi je bio Zakon o zabrani diskriminacije) jeste bilo konstituisanje nacionalnih saveta za manjine. Nakon što je zakon o savetima nacionalnih manjina usvojen, došli su na red izbori za nacionalne savete (održani u junu 2010. godine). I mada je organizacija izbora za nacionalne savete bila očajna, i taj se posao nekako priveo kraju. Problem sa nacionalnim savetom bošnjačke zajednice nastao je onog tenutka kada je izbore za nacionalne savete dobila grupa aktera okupljenih oko muftije Zukorlića. Ministar Čiplić je zbog potreba mira i sloge u redovima vladajuće koalicije brutalno opstruirao formiranje nacionalnog saveta Bošnjaka, onemogućivši da Bošnjaci (sa sve muftijom) prostom većinom konstituišu svoj savet. Drugim rečima, da se Ugljanin i Ljajić ne bi bunili (zarad mira u kući, vladajućoj kući) ministar Čiplić je spram Bošnjaka upotrebio mehanizam diskriminacije i odlučio da samo u slučaju ove nacionalne manjine opšta pravila ne važe, te da se njihov savet može konstituisati isključivo uz pomoć dve trećine izabranih članova nacionalnog saveta. Ovo pravilo nije važilo ni za jednu drugu manjinu u Srbiji, već samo za onu iz Sandžaka. Ovom odlukom ministar Čiplić doveo je Sandžak na ivicu ozbiljnih sukoba. Ovaj problem ni do danas nije rešen i najverovatnije ćemo biti svedoci postojanja dva saveta u Sandžaku, jednog državnog i drugog većinskog, što neodoljivo podseća na već oproban recept Srbije u rešavanju pitanja manjina. Takav jedan kulinarski pristup sastoji se iz agresiranja i udaljavanja predstavnika manjina iz državnih institucija, što nas je više puta dovelo u sukob sa ljudima koji su sa nama tokom većeg dela 20. veka živeli u miru. A kada se ljudima smuči ponašanje države i kada se dignu na pobunu, onda su naravno krivi „fanatici“, poput muftije Zukorlića.
2. Slučaj Marka Karadžića
Bivši državni sekretar Marko Karadžić podneo je ostavku u septembru 2010. godine nakon nekoliko meseci pravog mobinga kojem je bio izložen od strane nekih kolega i samog ministra. Naime, Marko Karadžić pokazao se kao nepodoban kadar jer je u svakom trenutku imao jasan stav po pitanju ljudskih i manjinskih prava, koji je rado delio sa medijima. Karadžić je u svojstvu državnog sekretara skrenuo na sebe pažnju svojim izjavama o Srebrenici, „paradi ponosa“ i sličnim temema koji izazivaju duboku bol i poricanje kod svakog nacionalno svesnog građanina Srbije. Zbog toga mu je prećeno, obijan mu je stan, a podrška ministra Čiplića, blago rečeno, je izostala. Da budemo iskreni, država je svom državnom sekretaru ponudila pištolj (pravi pištolj, sa mecima i mogućnošću obuke) za samoodbranu, ali se Karadžić nije video u ulozi Eliota Nesa ljudskih prava, pa je ponudu ljubazno odbio.
Karadžić se takođe pokazao kao jedan od retkih državnih činovnika koji je čvrsto stao u odbranu Zakona o zabrani diskriminacije (u trenutku kada su popovi odlučivali o njegovoj sudbini), mada je to bio posao predlagača zakona, g. Čiplića i cele Vlade. Međutim vremenom se pokazalo da u zemlji u kojoj je svaka institucija one man show takav pristup radu nije poželjan; što je ministar Čiplić bivšem državnom sekretaru sasvim jasno stavio do znanja. Naime, ministar je otišao tako daleko da je bivšem državnom sekretaru u jednom trenutku uskratio čak i upotrebu službenog telefona(!). Ali od ove banalnosti mnogo je važnija činjenica da Marko Karadžić prosto nije hteo da pristane na to da prima platu i da ćuti, odnosno, što je najvažnije – da se ne meša u svoj posao. Pored Marka Karadžića, sasvim tiho, iz ministarstva je otišla i državna sekretarka Aniko Muškinja Hajnrih u oktobru 2010.
3. Stavka „razno“
Spisak Čiplićevih grehova je poduži i ne može ga podneti jedan tekst. Treba pomenuti još i to da je za svoga mandata ministar ukinuo Jugoslovene kao nacionalnu manjinu. Naime, ministar je legalistički zaključio da Jugosloveni ne mogu biti priznata manjina jer nemaju jezik, pismo i književnost. Ispada da Jugoslavija nije imala pisce poput Krleže, Kiša ili Andrića, ispada da nasleđe Jugoslavije nisu desetine hiljada ljudi iz mešovitih brakova koji sebe doživljavaju kao Jugoslovene… Šta je dalje bilo? Ministar je svojom instrukcijom za formiranje biračkih spiskova (za izbore za nacionalne savete) omogućio teška kršenja ljudskih prava (zloupotrebu podataka o ličnosti, jer su birače umela prijavljivati i treća lica, mimo njihove volje). Jedan od posebno velikih propusta ministarstva bilo je odsustvo adekvatne reakcije tokom divljanja domorodaca u selu Jabuka protiv romske zajednice u tom malom mestu. Da podsetim, u junu prošle godine više stotina razjarenih građana tražilo je pravdu za ubistvo jednog šesnaestogodišnjaka u stilu linč mase. Divljanje je trajalo pet dana, Rome je čuvala žandarmerija u punoj ratnoj opremi, a gospodin Čiplić jednostavno nije adekvatno reagovao ili se (daleko bilo) lično pojavio u selu koje je od Beograda udaljeno trideset minuta vožnje.
Kada je već reč o Romima, ministar Čiplić nije se angažovao ni po pitanju visokog obrazovanja Roma, odnosno po pitanju pozitivne diskriminacije (afirmativnih mera). Romi, kao ubedljivo najugroženija manjina u Srbiji, moraju imati pristup univerzitetima kroz jednu vrstu zakonske protekcije, koja je u sličnim primerima opšte poznata praksa u celom svetu. Za tri godine mandata ministar Čiplić učinio je jako malo kako bi pozitivna diskriminacija zaživela u praksi. Zapravo, tek će od ovog meseca Romi imati pristup besplatnom visokom obrazovanju (i to zahvaljujući ministarstvu prosvete), ali se sa tim procesom potpuno nepotrebno kasnilo nekoliko godina.
I na kraju, ministru se može zameriti da je zanemario preporuke i kritike Rodoljuba Šabića, i da je ignorisao postojanje formacijski srodnih institucija i kolega – zaštitnika građana i poverenice za ravnopravnost.
Ovo je bio kratak pregled – spisak svih promašaja samo jednog ministra u vladi Mirka Cvetkovića. Ali ovde nije reč samo o Čipliću. Čiplić je samo slika i prilika jedne bizarne političke nomenklature, koja je očito u stanju da se svojih partijskih vojnika drži do poslednjeg trenutka, a da li je njihovo ime Tomica ili Svetozar, sasvim je svejedno.
Peščanik.net, 03.02.2011.
