Lepota tolerancije, blagosti, oprosta i nesebičnog davanja – sve ono što je stolećima spiritualna transverzala na srpskom mentalnom autoputu – zapljusnula nas je ovih dana kolektivnom smirenošću životne sreće što imamo čast i privilegiju da o našoj svetloj i izvesno nenadjebivoj budućnosti odluke donose oni najumniji, najmudriji, najiskusniji, vizionarski obdareni istančanim osećajem za svekoliku vaseljensku pravdu čiju luč ponosito drže visoko da mrak ne zavlada Planetom! Pod takvom količinom nesebične ljubavi koju Država Srbija bratski želi da podeli sa čitavim svetom – sve izgleda lepše i radosnije, naročito u ovom dvanaestom mesecu, kad nam se namestilo sve što se namestiti moglo: i Sveti Nikola, i takozvani katolički Božić, i takozvana imperijalistička Nova Godina, i tobožnji završetak pregovora o Kosovu, i eventualno zakazivanje predsedničkih izbora, a možda za srpsku dušu nešto atraktivnije – ponoćna mobilizacija čitavog stanovništva, kolektivni odlazak na tzv. granicu sa Kosovom, prekid diplomatskih odnosa sa onim delom čovečanstva koji se usudi da prizna nezavisnost Svete Srpske Zemlje, masovne demonstracije u stalnom uličnom zasedanju ili, why not, laka ratna dejstva u legitimnoj obrani međunarodnog prava!
Smešteni između hedonističkog shopping-čekića i kosovskog vatrenog nakovnja, građani Koštunistana ovih dana imaju ambivalentnu komercijalnu dilemu: da li da se alkoholno obeznane dok se još seksualno može – ili da kod kuće peglaju uniformu, inhalirajući poruke za delove patriotske moždane kore koju u premijerskom rovu čuvaju dr Kalašnjikov i njegovi pravoslavni jastrebovi glede sve izvesnije izvesnosti da će za xxx-dana Kosovo postati međunarodno priznata država; odmah po okončanju fijasko-pregovora u kojima je srpska strana poslednjim atomima manične depresije posezala za kvantnim formulama Olandskih ostrva, Južnog Tirola, Hong Konga, King Konga, Frankeštajna ili Plana Z-4 (ćirilicom: tri-četiri) ne bi li nekako-bilo kako-svakako privolela zajebane Albance da pristanu da im Vojislav Koštunica zauvek bude državotvorni Rugova, na miroljubivi sto političkih argumenata bačene su prve novogodišnje prskalice.
Blagougodno paleći štapine dinamita kojima je labavo privezao glavu, oglasio se episkop raško-prizrenski Artemije praktičnim, domaćinskim savetima, s religioznom dozom neodoljivog krstaškog šarma: “Organizovati masovne demonstracije u Beogradu i drugim gradovima za očuvanje Kosova u granicama Srbije, da se pokaže da to nije stvar jednog vladike ili jednog političara nego da je to stvar čitavoga naroda, pa onda, recimo, bolje je zatvoriti granicu, administrativnu liniju, probe radi, pre proglašenja, pa onda, zašto da ne, jedna privremena mobilizacija od tri dana svih, recimo, vojnih obveznika u cilju provere, spremnosti, hitnosti i tako dalje, nikome ne objavljujemo rat ali pokazujemo da nas ima“.
Ovaj jebački egzibicionizam („ne objavljujemo rat ali pokazujemo da nas ima“) samo je crkveni falisifikat one slavne ideje Nebojše FMP Čovića od pre pola godine: da se, kad osetimo da će Albanci proglasiti nezvisnost, sedam miliona Srba pojavi na „granici“ sa Kosovom i tamo ostane taman onoliko – valjda pevajući Cecine pesme – dok svaki Albanac ne poklekne u svojoj krhkoj, tobožnjoj folk nezavisnosti na provereno čistoj srpskoj zemlji u čijoj hemiji, sem mošti Cara Lazara, nalazimo i zaleđene spermatozoide Slobodana Miloševića, ali i fotografiju Koštunice Voje s kalašnjikovim u ruci, valjda će on prvi, razume se, sledeći Artemijevu kletvu, pokazati „da nas ima“.
Kad se, u novogodišnjem fake-raspoloženju, pogrešno učinilo da je Artemije mantijaški izuzetak, ispostavilo se da je on, zapravo, razorio branu – i da smrad kanalizacije zasipa Srbiju svežom količinom fekalija svaki put kad se javnosti obrati lični Koštuničin savetnik, legendarni Aleksandar Simić; isti onaj koji je Crnu Goru nazvao „krimogenom državom“, isti onaj koji se hvali kako na pregovorima o Kosovu Albance zove „Šiptarima“, isti onaj koji je obavljao najprljavije poslove tokom kampanje oko dvodnevne krađe glasanja za Ustav – isprsio se u ime Svog Idola da preko državne televizije građanima pošalje šarmantnu novogodišnju poruku: „Srbija je imala negativno iskustvo iz nekih oružanih sukoba građanskog rata na prostoru bivše Jugoslavije i to je razlog što je pojačana mudrost i pojačana opreznost, ali svakako se državni interesi brane i ratom. Kad neko ne poštuje Savet bezbednosti, koji je jedini dužan da reaguje u momentu kada neko preti agresijom i ratom, pogotovo ako neko ne poštuje glavu sedam Povelje UN i rezoliciju koja je po njoj usvojena, onda državi ne preostaje ništa drugo da uradi”.
Čim ovog Poremećenog Simića pod hitno, lekovima, prevedemo na DSS-jezik, znači da Koštunica najozbiljnije razmišlja da je rat moguća opcija, da mu se kvazidiplomatsko mirotvorstvo – čak ni po cenu da Srbija prekine sve veze sa svetom – čini previše blago i božićno kičerski; ne samo zbog činjenice da Koštunica nije ukorio Simića (verovatno ga je celivao) već zbog činjenice da u Koštuničinoj Vladi postoji realni Stream koji u Ratnim Okolnostima savršeno funkcioniše. Videlo se to pre nekoliko dana kad je u nekakvom Aranđelovcu javnu tribinu trebalo da ima radio emisija „Peščanik“ sa svojim gostima (Svetlana Lukić, Teofil Pančić, Vesna Rakić Vodinelić, Miljenko Dereta, Mirko Đorđević, Petar Luković); nekoliko stotina četolikih, šubarsko-koljačkih pristalica Vojislava Šešelja, Velimira Ilića i, naravno, Vojislava Koštunice uspeli su da stopiraju tribinu i da, trijumfalno, razviju svoje zastave i ponosno pokažu Putinove-kolor slike; koštunjava policija – u ulozi kino razvodnika – uspešno je obavila evakuaciju izdajnika: svi živi, zdravi, nepovređeni, šta – bre – još hoćete? I to u trenutku dok nam besramno otimaju Kosovo?
Ovu rečenicu – pamtite – slušaćemo mesecima i godinama.
Pod plaštom otetog Kosova, moguće u uniformi, u bekstvu, u inozemstvu – ako nam ne zatvore granice, u vanrednom stanju, u ratnom stanju, u novogodišnjem kosovskom stanju gde će, verovatno, Aleksandar Simić biti zadužen za Novogodišnji TV program, Srbija čeka 2008. godinu, raspolućena između onog što Jeste (nezavisno Kosovo) i onog što objektivno Nije (never Serbia).
A, jebiga, ni rat nije loše rešenje.
Davno se nismo bombardovali, klali, likvidirali, pucali jedni u druge, granatirali, minobacački uzdisali, veselo likovali nad silovanim maloletnicima, dizali bilo šta u vazduh, uništavali, gazili preko leševa, držali po logorima, etnički i četnički čistili, malo ih terali po minskim poljima, gađali ih dinamitom, gazili tenkovima, jebali im nanu naninu…Lepo je iz slavne haške prošlosti uzeti ono najbolje: Artemije i Simić – zaštitnici Srpskog Blood Brenda!
Uz poruku: Happy War Christmas!
Feral Tribun, 04.12.2007.
Peščanik.net, 04.12.2007.
