sneško belić

Foto: Predrag Trokicić

Tokom svoje posete Beogradu, slovenački predsednik Borut Pahor mogao je da zaključi da je aktuelni režim potpuno zadovoljan svojim radom i da ga ne zanima nikakva kritika iznutra, a kako stvari stoje, ni ona spolja. Možda bi to i prošlo da jedan deo demokratske opozicije nije proglasio simbolični bojkot svečane sednice skupštine Srbije, uručivši prethodno, uz izvinjenje, predsedniku Slovenije materijal o dramatičnoj ugroženosti demokratije u Srbiji: podatke o napadima na novinare i političke protivnike, o stanju u medijima, kao i fotografije sa protesta. Solidarnom bojkotu pridružili su se poslanici Demokratske stranke, Dveri, Narodne stranke, Socijaldemokratske stranke, Stranke moderne Srbije, Dosta je bilo, poslanik Nove stranke i samostalni poslanici. U parlamentu su ostali predstavnici režimskih stranaka i njihovih satelita: SRS, LDP, LSV i SDA Sulejmana Ugljanina. Kao glavni kritičari bojkota pred kamerama su nastupili glasnogovornici obeju skupina i to, u ime režima – poslanik Aleksandar Martinović, a ispred satelita – Čedomir Jovanović. Svaki od njih dvojice je u skladu sa sopstvenim intelektualnim i političkim kapacitetom pokušao da objasni zašto je bojkot bio pogrešna stvar. Prvi je koristio paradigmatični neoradikalski diskurs, a drugi neoliberalne fraze. Gledano sa strane, Martinovićeve i Jovanovićeve teze deluju razumno i logično, međutim kada se postave u odgovarajući kontekst, ispostavljaju se kao političko buncanje bez razuma i smisla.

Glavna teza poslanika Martinovića, kako se moglo i očekivati od jednog doktora prava, bila je zasnovana na „besprizornom korišćenju skupštinske menze“, kao i na konobarsko-kondukterskoj analizi, ko je šta pojeo i popio, te kolike je putne troškove naplatio. Kao predstavnik vlasti i stručnjak za „političku filozofiju i pravoslavnu teoriju“, Martinović je obračunao koliko je ćevapa i pljeskavica pojedeno u skupštinskom restoranu, kao i pun iznos putnih troškova predstavnika opozicije koji su bojkotovali svečanu sednicu. Takođe, njegova analiza nije mogla da prođe bez šešeljevskog izračunavanja koeficijenta „gojenja pojedinih poslanika opozicije“. Tu je najgore prošao Đorđe Vukadinović, za koga je poslanik Martinović radikalsko-nutricionističkom metodom izračunao da se „ugojio 10 do 15 kilograma otkako je postao poslanik“. „Zamislite kad ovo rade kad su u opoziciiji, šta bi radili kad dođu na vlast!“, upozorio je dr Martinović. I zaista, ovako dekontekstualizovana, Martinovićeva pravoslavno-pravna analiza jedenja i trošenja deluje prilično ubedljivo. Nema sumnje da je on heroj kod jednog dela naprednjačke populacije u Srbiji, koja reaguje na šešeljevski diskurs o hrani koja se „jede o narodnom trošku“. Martinovićeva analiza ima svoju ciljnu publiku i ta publika je zapljeskala pred malim ekranima, dajući podršku vređanju i omalovažavanju svakog drugačijeg političkog ponašanja od Vučićevog.

Drugi heroj dana bio je poslanik Čedomir Jovanović, koji je po ko zna koji put izrekao hvalospev Srpskoj naprednoj stranci i Aleksandru Vučiću, a posredno i samom sebi, ustvrdivši kako Vučić „govori ono što je LDP govorio pre pet odnosno deset godina“. Njegova glavna teza bila je da ne pristaje na „ideologiju nacionalizma i izolacije od sveta“, što je tobože uputio „vladajućoj eliti, kolegama iz opozicije, ali pre svega građanima željnim slobode i normalnog života“. Onda je zadao smrtonosni kroše opoziciji u bojkotu, potcrtavši da „nema lepe budućnosti za Srbiju u kojoj se organizuje doček za Putina, a bojkotuje Pahor“. Poslanik Jovanović je, reklo bi se, svojom briljantnom analizom postao heroj jednog dela glasačkog tela, doduše nevelikog, kome je bio neophodan ovaj smeli iskorak iz smrtonosnog zagrljaja konteksta. Šta u stvari znače reči poslanika Jovanovića, ovako posložene na skupštinskom pladnju? On je bojkot svečane sednice, na kojoj se obratio predsednik Pahor, uporedio sa Miloševićevim pozivom na bojkot slovenačke robe s kraja osamdesetih godina. Time je poslanik Jovanović napravio diskurzivno-demagoški bypass, potpuno analogan sa Martinovićevom ćevap-teorijom, koji predstavlja glavnu stilsku figuru političke retorike za pravdanje devastacije demokratskih institucija u Srbiji. Kako to izgleda u praksi, pokazao je upravo poslanik Jovanović time što je, brišući kontekst, doveo u blizinu dva iskaza koji naizgled proizvode nespornu istinu. Najbolji primer je izveden preko suprotstavljanja Putina i Pahora, kao političkih simbola Istoka i Zapada, pri čemu se on, odnosno LDP, a podrazumeva se i Vučić koji govori isto što i on, opredeljuje za EU, odnosno za Pahora, jer u suportnom „nema lepe budućnosti za Srbiju“. Dekontekstualizovano, odlično zvuči, međutim kada se ovi iskazi vrate u kontekst, dolazi se do šire slike u kojoj Vučić sa svojom strankom organizuje ekstatičan doček Putina, koristeći sve to za promociju svoje stranke. Iako poslanik Jovanović to vrlo dobro zna, on ovaj prekor upućuje opoziciji, opominjući ih kao da su oni dočekivali Putina, a da on i Vučić, eto, čekaju Pahora, boreći se protiv neuporedivo snažnijeg političkog protivnika koji zagovara azijatsku despotiju u Srbiji, od čega su jedina brana još samo njih dvojica – Jovanović i Vučić. Međutim, realna slika Jovanovićevih ambicija je upravo ona koja je osvanula u medijima. Na njoj su Čedomir Jovanović i Vojislav Šešelj, kao dvojica izraubovanih političara, sa praznim stolicama u pozadini. Glavno pitanje glasi kako je Jovanović od političara kome se strašno žurilo tako brzo postao penzioner, koji još samo sa Šešeljem može da nađe zajednički jezik u skupštinskoj sali?

I na kraju ostaje predsednik Borut Pahor, koji je na svečanoj sednici pokušao da poslanicima režima i njegovim satelitima vrati ono što su davno izgubili: kontekst njihovog političkog rada. Martinoviću malo širi vidik od menze, Jovanoviću daleko ozbiljniji challenge od ledenog, a Vučiću jasnu poruku iz EU – rešavanje problema između Beograda i Prištine je pitanje svih pitanja, kao i trajno održavanje mira u regionu, koje je sastavni deo tog procesa. Međutim, od Vučića je dobio odgovor da su takse krive za sve, od Martinovića da se enormno pojelo u menzi a od Jovanovića da on neće dozvoliti bojkot slovenačke robe. Na putu za Ljubljanu, u rukama mu je ostao samo materijal koji je dobio od predstavnika opozicije, koji bi možda mogao da mu vrati makar deo izgubljenog konteksta za realno sagledavanje Vučićevog režima.

Peščanik.net, 30.01.2019.

The following two tabs change content below.
Saša Ilić

Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Saša Ilić

Saša Ilić (Svi tekstovi)