Mada je rano za generalnu procenu, takozvani opšti utisak je da je poseta Dmitrija Medvedeva, predsednika Ruske Federacije, Beogradu – imala pretežno politički značaj, mada su javna očekivanja bila pre svega ekonomska.
Grubo rečeno, ovde se raspirivala priča da Rusi dolaze da ekonomski spasu Srbiju od posledica svetske krize, jer donose kredite u visini od milijardu dolara. Ovo poslednje je, navodno, tačno, ali se ispostavilo da ni posle višemesečnih pregovora u pripremi ove posete, „struktura“ te kreditne podrške nije precizirana, te da je reč o kreditima planiranim za narednu deceniju.
Jedino što je rečeno konkretnije to je da će Srbija dobiti državni finansijski kredit Rusije za pokriće budžetskog deficita od 200 miliona dolara i da će Gasprom odobriti novostvorenom preduzeću za gazdovanje gasnim skladištem u Banatskom Dvoru (robni) kredit od 25 miliona dolara. Mi, naravno, zasad ne znamo da li je do smanjenja obećanog kredita za budžetski deficit od najavljenih 350 miliona dolara, na spomenutih 200 miliona, došlo zbog toga što naš premijer Cvetković procenjuje da mu više i nije potrebno (to jest, više ne može da se uklopi u projekciju sporazuma sa MMF-om) ili zato što bi veći kredit podrazumevao neke ustupke koji ne odgovaraju ili srpskoj ili ruskoj strani. Uostalom, problem trenutne „uopštenosti“ preostalih oko 800 miliona dolara dugoročnijih kredita (govori se da će oni biti uloženi u transportni sistem i infrastrukturu) izgleda da je sličan problemu sa „kineskim mostom“.
Naime, ruska strana je otvoreno najavila da bi radove koji bi se finansirali tim kreditima morale da izvode, uglavnom, ruske firme. Takva uslovljavanja dužnici obično ne vole, jer je ekonomska istorija pokazala da su to obično najskuplje plaćeni radovi. Još je stara Kraljevina Srbija u aferi o „topovskom pitanju“ početkom 20. veka odbijala kredite za željeznicu u kojima su uslovljene nabavke iz industrija zemalja kreditora, pošto je, kako je tada pisao dr Miodrag Nedeljković, „u ovakvom slučaju, vezivanja zajmova za porudžbine, neizbežna opasnost da se cena zajma maskira, prevaljujući njegovu glavnu skupoću na cene nabavke“. Srpskom građevinarstvu (uostalom, kao i ruskom i kineskom) potrebni su veliki poslovi u Sočiju, na izgradnji objekata za zimsku olimpijadu zakazanu za 2014. godinu, ali je veliko pitanje mogu li oni tamo dobiti onaj obim i cenu poslova, koji od država kreditora mogu dobiti ruski i kineski graditelji u Beogradu.
Zašto razglabamo ovo pitanje, uprkos oskudici relevantnih i preciznih informacija o tome o čemu se doista razgovaralo u rusko-srpskom komitetu za međudržavnu saradnju (koji predvode dva ministra policajca)? Zato što se razvoj srpsko-ruskih ekonomskih odnosa ne može obezbediti samo na političkim, nego pre svega na jasnim ekonomskim osnovima – ukoliko se doista želi dugovečnost tih odnosa. U karikaturi, Srbija se stalno sa ruske strane hvali kao budući „energetski čvor“ kontinentalnog ili regionalnog značaja, ali se ne vidi jasno šta ona od toga ekonomski može imati ako sa tim čvorom budu gazdovale ruske državne firme ili mešovite firme sa većinskim ruskim učešćem i sedištem van Srbije.
Zanimljivo je primetiti da je predsednik Medvedev u javnim govorima u Beogradu praktično samo jednom spomenuo Južni tok, što je, takođe, jedan od znakova da je ovaj projekat na dugom štapu – ako ikad postane nešto više od propagandne fatamorgane. Ovaj utisak, da je projekat južnog kontinentalnog gasovoda daleko od realnosti, ne umanjuje, već upravo uvećava okolnost da je potpisan protokol o osnivanju preduzeća za njegovu izgradnju i eksploataciju na teritoriji Srbije – jer, uvek je najlakše otkloniti sve sukobe interesa u projektima koji su stvar „svetlije budućnosti“, nego kod onih u kojima pare treba danas da se okrenu.
Evo, u tom pravcu, samo jednog prozaičnog primera. Naime, nedavno je naša štampa zabeležila izjavu Vladimira Koldina, direktora Jugorosgaza, koji investira u gasifikaciju centralne Srbije (gde je posle 14 godina od početka projekta dogurao do Leskovca, a i dalje planira da izgradi spojku Niš – Dimitrovgrad), u kojoj on kaže da je razočaran činjenicom da su ove godine stekli samo dvadesetak novih mušterija, uprkos olakšicama koje daju novim potrošačima koji se priključuju na mrežu. Problem je, naravno, u tome što cena gasa u Srbiji tokom cele ove godine praktično „stoji“ na onih previsokih 500-600 dolara za 1.000 kubika, dakle, stoji na ceni iz vremena kada su i cene nafte bile astronomske. U međuvremenu, cene energenata su na svetskom tržištu prepolovljene. Prema tome, nije zapravo dovoljno i nije najvažnije da energije bude, kako to govore političari i geostratezi, po bilo kojoj ceni, već po onoj koja je konkurentna na nekom prostoru i koja je u nekakvoj vezi sa širim tržištem, odnosno onim svetskim, gde su na obe strane (i na strani ponude, i na strani tražnje) veliki igrači.
Uzgred, utisak je, takođe, da je predsednik Medvedev posle posete Beogradu stekao simpatije i naše „kvalifikovane javnosti“, pre svega nepretencioznošću, širinom pogleda i otvorenošću. Kada je, na primer, u Skupštini Srbije podržao „evropski put Srbije“, on je u tom kontekstu spomenuo da je aplikacija najviših tehnologija problem i Srbije i Rusije i da one na tom planu treba da razvijaju saradnju. Pa, hajdemo onda u Evropu po te tehnologije, da pomognemo ne samo sebi.
Danas, 21.10.2009.
Peščanik.net, 22.10.2009.
