Fotografije čitalaca, Rade Vilimonović

Fotografije čitalaca, Rade Vilimonović

Obamina doktrina se svodi na pouku „Ne čini gluposti“. Kako ih, gluposti, izbeći? Jedan način je da se ne teži onome što se ne može postići. Drugi je da se ne računa previše na saveznike, jer oni mogu da imaju drugačije interese. Sila, naučio je Obama, može koliko može, ali ne više od toga, dok su zajednički interesi zbir pojedinačnih interesa, a ne neka nezavisna i viša vrednost. Prvi nauk proizlazi iz istorije američkih spoljnih angažovanja, kako ih vidi Obama, i on se njime rukovodi u svom delanju od početka rata u Siriji, a drugi je iskustveno potvrđen na primeru libijske intervencije, a na drugi način razočaravajućim ishodom arapskog proleća. Dodatno, snaga tribalizma u arapskom svetu, koju on krivi za anarhiju i autoritarizam u tom delu sveta, može se ograničiti porastom preduzetništva i modernizujućim uticajem globalizacije, koje on vidi u Aziji. Najveću pretnju svetskom poretku on vidi u mogućnosti neuspeha Kine, dok ne strepi od uspeha ruske politike ili, bolje rečeno, od njenog predvidivog neuspeha.

Obama je hladnokrvan, ili što bi rekli kritičari mek i slab. Možda bi bilo zanimljivo razumeti Obaminu doktrinu upravo preko nekih od skorašnjih kritika.

Posle briselskih bombi, preostali republikanski kandidati na unutarstranačkim izborima za kandidata za predsednika SAD i njihovi podržavaoci i simpatizeri su kritikovali Obamu zato što je na Kubi otišao da gleda bejzbol, a potom u Argentini nije odbio da igra tango na zvaničnoj večeri. Šta je trebalo da uradi? Da se odmah vrati kući, sazove nacionalni savet i demonstrira silu i odlučnost. Kako?

Jedan predlog je da se odmah zatvore granice za sve muslimane i da se domaći muslimani podvrgnu neprestanom nadzoru. To je predlog koji potpada pod prvi nauk o onome šta ne treba činiti: jer kako će se time pomoći Evropi? Ako je to cilj. Dodatan je problem što bi trebalo identifikovati muslimane, a potom bi trebalo objasniti kako bi nadzor nad svim muslimanima u Americi bio izveden? Šef policije u Njujorku je odmah izjavio da bi to bilo nemoguće, jer bi trebalo nadzirati i muslimane policajce. Uz to, predsednik SAD nema nikakve nadležnosti u tome. Guverner Ohaja, Kejsik, koji se još uvek nada da bi mogao da bude republikanski kandidat za predsednika, rutinski se solidarisao sa predlogom o tome da je predsednik trebalo odmah da se vrati i da zaseda i planira, ali je u istom dahu odbacio predloge da se totalitarističkim metodama mogu rešiti terorističke pretnje. Cilj je, uključujući i cilj antiterorističke politike, da se obezbedi normalan život, da ljudi gledaju bejzbol ili čak fudbalske utakmice, i da se provode, recimo igrajući tango, što je Obama i uradio.

Drugi predlog je da se odmah pobedi Islamska država, recimo tako kako je intervenisano u Avganistanu i Iraku. Kako je jasno da to nisu baš primeri nedvosmislenih uspeha, Obama se kritikuje zato što je povukao vojsku iz tih zemalja i prepustio ih teroristima Islamske države. Što bi značilo da bi SAD trebalo da okupira veći deo Bliskog istoka. To je implikacija, ali ne i ono što se zapravo predlaže (tu je taj problem da se žele premise, a ne i sve što iz njih sledi, što je jedan način da se vide ograničenja upotrebe sile). Koliko bi okupacija i eventualno kolonijalna vlast bili uspešni može da se raspravlja, ali to niko ne predlaže, jer je svima jasno da za to Amerika nije osposobljena, ni vojno niti politički. Tako da taj predlog takođe potpada pod prvi nauk o nečinjenju neizvodivog.

Treći predlog je: sve sravniti sa zemljom. Makijaveli je to koristio kao argumentum ad absurdum: ako se želi vladati u potpunom i trajnom miru, valja naprosto sve pobiti. Ili se poneti kao Kajzer Soze: ubiti sve do zadnjeg kolena, a i komšije i sve druge bližnje i daleke, i sve spaliti. Blaža verzija toga, da ne pominjemo autore, da se ubije svo muško stanovništvo, sve što može ili će moći da nosi oružje – u današnje vreme emancipacije žena više nije dovoljna. Ovo nije samo neefikasno, osim ako se ne predlaže da se sa zemljom sravne čitavi kvartovi u velikim evropskim gradovima, već neće obezbediti ni mnogo saveznika, što je primer drugog nauka.

Uopšte, Obama misli da bi trebalo razmotriti šta savezništvo znači i koliko koga tačno obavezuje? Tome ga uči iskustvo intervencije u Libiji. Savezničke obaveze su nalagale američku podršku pre svega evropskim, francusko-britanskim zapravo, interesima, ali su troškovi posle same intervencije, Obama ceni, uglavnom pali na Ameriku. Slično „švercovanje“ Obama vidi i na primeru Saudijska Arabije. Zašto je savezništvo sa ovom poslednjom zemljom bolje od sporazuma sa Iranom? Uopšte, zašto je potrebno toliko veliko angažovanje Amerike na Bliskom istoku? Jednom kada se normalizuju odnosi sa Iranom i uspostavi kontrola nad Islamskom državom, sva se savezništva mogu rukovoditi zajedničkim interesima, onima koja proističu iz interesa svakog saveznika pojedinačno.

Šta to znači u Evropi? U odgovoru na to pitanje valja poći od transatlantskih i transpacifičkih trgovačkih sporazuma za koje se Obama zalagao i zalaže. Naime, on veruje u trgovinu i preduzetništvo kao pacifikujuće snage. Po tome on sledi raniju američku politiku oslanjanja na slobodnu trgovinu kao sredstvo globalne stabilnosti i modernizacije. Uopšte, on Aziju, kao uostalom i Evropu, vidi kao područja trgovačkih država. Ukoliko Kina uspe da se u potpunosti transformiše u takvu državu, to će značajno doprineti globalnoj stabilnosti. Isto važi i za Rusiju, gde je verovatnoća takvog ishoda zapravo mnogo veća. Uz normalizaciju odnosa sa Kubom, veoma se smanjuju problemi odnosa sa Latinskom Amerikom. U tom kontekstu valja videti i sporazum sa Iranom. Trgovina, a ne sila, pacifikuje i stabilizuje svet.

Sve u svemu, Obama veruje u policijske metode, gde spada i upotreba dronova, kada je reč o suzbijanju terorizma, i više veruje u trgovačke sporazume nego u vojna savezništva. Jer se, hladnokrvno gledano, silom ne može postići sve, pa možda ni mnogo.

Peščanik.net, 30.03.2016.