Sa najvećom snagom volje, hrišćanskim milosrđem i dubokim duševnim mirom odoleću šejtanovoj kušnji da udarim u utrljavanje na temu „jesmo li vam lepo govorili; godinama vas upozoravamo; vama govoriti; slepci politički; dok izvukoše međeda na krušku iščupaše mu uši; šta treba da se desi da se probudite; eto vidite; o vašoj guzici je reč, a ne srpsko-vaskolikoj“; i tako dalje, razumete već.

Uzor mi je u tom suzdržavanju bio onaj dečko policajac koji je na ulici prevaspitavao onog jednog nesrećnika, ali samo verbalno, sa mnogo „biiipova“ koje su brižne televizije puštale na najzanimljivijim mestima, licemerno zabrinute za javni moral. Na svu sreću, ima necenzurisana verzija na internetu. Posle mu je Ivica Dačić, vazda zabrinut za sopstveni imidž, čestitao na uzdržanosti i pravilnoj primeni sredstava prinude. Očekujem da će u Pravilnik o primeni sredstava prinude MUP ubuduće biti uključena i upotreba ironije, cinizma i sarkazma, kao u onom jednom davnom „Letećem cirkusu Montija Pajtona“.

To smo, dakle, obavili. A onda se isti taj cirkus preselio u Đenovu, na zaprepašćenje kolega karabinjera koji su se od toga još davno odvikli. Srbski vitez, onaj tetovirani međed, uhvaćen je kako se krije u prtljažniku autobusa. Ima tu neke pravde; Bojana Lekić lepo je primetila da „orlovi“ sa utakmice odlaze kao popišane kokoške; kakav fudbal – takvi navijači.

Posle ovog desanta na nesrećnu Đenovu UEFA će „žestoko uzvratiti“; odgovor će, što bi rekao uobičajeno nepromišljeni Homen biti „jeziv“. Jadna vađenja tipa „mrze nas jer smo Srbi; za sve su krivi Italijani, lepo smo im rekli“ itd. neće pomoći. Štogod ih snađe – zaslužili su i gore. Sada je svima jasno da je fudbal u Srba postao oblik organizovanog kriminala, da su ga preuzele zločinačke organizacije i prateće političke stranke, uz sasluživanje Crkve i njenih laičkih infrastruktura tipa „Obraza“ i ostalih neonacista.

Dolazimo tako, uzročno-posledično, do „institucija sistema“, je li, koje sada treba da „rade svoj posao“, kako glasi ritualno pravdanje naše političke klase. Moji drugovi policajci, oni koji piju batine, satima nabrajaju koga su sve posle prepoznali na TV snimcima od 10. oktobra, ali i na snimcima skupština fudbalskih klubova. Tamo, naime, sede ti isti koje su hapsili nekoliko puta, uredno krivično i prekršajno prijavili i šta? Ništa. Pozdravio vas onaj Basarin debeli vuk. Pre neki dan pričam s ljudima i šta čujem? Neki pametnjaković iz tužilaštva tuži one od 10. oktobra po članu 244 (a): nasilničko ponašanje na sportskim priredbama. Kakva je to sportska priredba bila kod Hrama, na Slaviji, na Terazijama i u Kolarčevoj? Bilo je, doduše, prodavnica sportske opreme, ali to je drugo. Kada i ako dođe do suda, advokati će lepo pitati: kakva je to sportska priredba bila u Beogradu 10. oktobra? Takmičenje u bacanju cigle u dalj, na kome su – kaže mi jedan moj drugar iz Interventne – postignuti značajni rezultati? Otvoreno prvenstvo u ultimate fightu? Advokati se vesele i usput još i pljuju po Slobodanu Homenu jer da krši „pretpostavku nevinosti“ njihovih nedužnih klijenata, „naše dece“ i jaganjaca Božjih, kad preti „jezivim“ posledicama, „vršeći tako pritisak na pravosuđe“. To isto pravosuđe, kako znamo, uporno je „našu decu“ osuđivalo uslovno na kazne manje od zakonskog minimuma – kad su uopšte i stigli do suda. Posle ispadne da se onaj neki Kimi detonira na RTS ravnopravno sa nekim ozbiljnim ljudima, onaj isti koji je pred sudom zbog pretnji smrću Brankici Stanković. Na pitanje: odakle novci za veselu „našu decu“ (500 evra po detetu za Đenovu, na primer), odgovora još nema, a tu leži suština stvari – neko tu bandu finansira uporno i od početka.

Pravdanja nasilja u Skupštini Srbije bila su dirljiva: kao kad silovatelj na sudu iskreno objašnjava da je oštećena strana nosila minisuknju i da je – očigledno – sama tražila i šta sad? Moj omiljeni lik Markićević (NS) čak je otvoreno zapretio nasilnim rušenjem ustavnog poretka – čim ih se skupi dovoljno na ulici, to jest. Otprilike: kako ste vi mogli 5. oktobra, tako ćemo i mi kad nam dođe; politika je svedena na ulični građanski rat, pa ko će koga i čija nana crnu vunu prede.

U očekivanju sudbine Sodome i Gomore, neizbežnoga dana kada će Srbija biti potopljena „ognjem i sumporom“, kako nam proriče Amfilohije Radović, a neće se naći nijedan pravedni Lot – osim uličnih nasilnika – ostaje nam da maštamo. Već vidim okrečenu sojku-sponzorušu sa pupkom, pirsingom, u helankama i s dekolteom, na srebrnim visokim štiklama, kako posrće na Terazijama ruku punih patika i parfema iz polupanih butika u Knez Mihajlovoj: sumpor i oganj plave grešni i razvratni Beograd, a ona ne može da odoli radoznalosti, osvrće se da vidi šta je s pederima i lezbačama i – pretvara se u stub od soli na štiklama.

 
Danas, 17.10.2010.

Peščanik.net, 18.10.2010.