U prvom dijelu intervjua za Dane, Predrag Koraksić Corax objašnjava kada je i zašto počeo da crta političke karikature, govori o svojim učiteljima, o porodici i ocu koga su 1941. četnici ubili u selu Brajići kraj Čačka
Velika izložba političkih karikatura Umjetnost u mračnim vremenima, nedavno organizovana u Sarajevu, Zagrebu i Beogradu, prikazala je više od stotinu radova najznačajnijih karikaturista sa prostora bivše Jugoslavije. Pored Jetona Mikulovcija, Jugoslava Vlahovića, Midhata Ajanovića Ajana, publika je mogla da vidi i crteže vodećeg srpskog karikaturiste Predraga Koraksića Coraxa, nastale u periodu od 1990. do 2001.
“Predrag Koraksić uvijek se, izričito, bavi srpskom stranom stvari. To znači, i srpskom stranom rata…”, objasnio je Miljenko Jergović. “Corax crta za Srbe i u tom svakodnevnom ceremonijalu autorefleksije on za svoju publiku čini ono što je Nijemcima učinio Thomas Mann. Nevoljan, prezren i doživotno prognan, Mann je svoje zemljake spašavao od Hitlera, tvrdoglavo odbijajući da progovori o odgovornosti drugih i da Nijemce takvim govorom utješi. Narod ne zaslužuje utjehu. Utješeni narod pretvara se u rulju, u hordu ubojica ili, barem, u bojnu domoljuba koji čekićaju po ćirilici, uvijek spremnih da ukažu na tuđi fašizam. A fašizam je, zna Koraksić, znao je i Mann, uvijek i samo naš fašizam”.
Na početku razgovora, Predrag Koraksić kaže da bi, da je kojim slučajem pitan, uporedo sa Umjetnošću u mračnim vremenima, priredio izložbu na kojoj bi izložio radove i nekih drugih autora.
“Napravio bih izložbu sličnu onoj kakva je bila otvorena u Beogradu, pre nekih desetak godina: izbor karikatura nemačkih autora koji su podržavali zločinačku politiku Adolfa Hitlera”, kaže Predrag Koraksić. “Zašto bih to činio? Zato što verujem da bi građane postjugoslovenskih društava bilo dobro podsetiti na autore koji su se, tokom poslednje dve i po decenije, otvoreno stavili na stranu balkanskih diktatora i ratnih vođa; koji su udarali u ‘patriotske’ bubnjeve rušitelja Jugoslavije, pre svih Slobodana Miloševića i Franje Tuđmana; koji su u svojim crtežima ismejavali žrtve tih bolesnih politika… Ovako, na izložbi o kojoj govorim, posetilac je bio u prilici da pogleda samo radove onih karikaturista koji su bili kritički nastrojeni prema sredinama i režimima u kojima su stvarali. Doduše, primetio sam da su se neki od njih bavili i tuđim, ne samo problemima koji su opterećivali društva iz kojih su dolazili. Što, lično, nikada nisam činio.”
Zašto?
Zato što sam verovao da je moja dužnost da se bavim vlastitim zlom. Tih sam godina crtao nekako iz stomaka, bez razmišljanja o posledicama: kao i za disanjem, imao sam potrebu da pokušam da se na svoj način – karikaturama bez naslova, bez teksta, ali sa veoma prepoznatljivim glavnim junacima – suprotstavim nadolazećim ludostima. Zbog takvog pristupa, platio sam visoku cenu.
Kajete se?
Ne. Da se kajem, ne bih i danas radio isto.
Kada ste počeli da crtate političke karikature? Osamdesetih, u Večernjim novostima?
Krajem osamdesetih. U to vreme imao sam utisak da Večernje novosti uređuje Vojislav Šešelj. Formalno, urednik je bio Rade Brajović, a gotovo cela redakcija zaluđena miloševićevsko-šešeljevskim zlom. Bilo je jasno da u takvoj sredini ne mogu dugo opstati, pa sam, nakon brojnih sukoba i natezanja, početkom devedesetih dobio otkaz i prešao u nedeljnik Vreme, gde sam i penzionisan. Ipak, u Večernjim novostima počeo sam da crtam političke karikature. Ovim drugim, “normalnim” karikaturama bavim se veoma dugo: početkom pedesetih godina XX veka, od sedmog razreda gimnazije.
Šta ste crtali u vrijeme Titove Jugoslavije?
Bavio sam se takozvanim – nemilim pojavama.
Šta su “nemile pojave”?
“Žigosanje ljudskih mana”, kao i “negativnih pojava u našem društvu”. Naravno, ni jedno od tih “žigosanja” nije imalo konkretnu adresu. Ipak, u Jugoslaviji je tih godina bilo karikaturista poput Pjera Križanića, Zuke Džumhura, Ivana Lučeva ili Sabahudina Hodžića koji su crtali i likove iz našeg političkog života. Čak i Tita! Doduše, Rusi su tu vrstu karikature nazivali družeski šarž, što znači drugarski, prijateljski crtež.
Moj profesor Ivan Lučev jedne je zime, kada su u Beogradu novčano kažnjavani svi oni koji bi ispred svojih kuća ili radnji zaboravljali da očiste sneg, nacrtao predsednika Skupštine Jugoslavije Mošu Pijade: Pijade izlazi iz zgrade Parlamenta zatrpane gomilom snega, dok ga milicioner legitimiše i piše mu prekršajnu prijavu.
Gdje je objavljena ta karikatura?
U Ježu… Inače, Ivan Lučev bio je profesor na beogradskoj Likovnoj akademiji, predavao Večernji akt. Kao polaznik Ježove škole karikature, imao sam čast da prisustvujem tim Lučevljevim kasnim noćnim predavanjima. Terazije broj 27… Tu sam mnogo toga naučio.
Šta ste naučili od profesora Ivana Lučeva?
Naučio sam da crtam četkicom, što je u mom poslu retkost. Doduše, i Duško Jovanović crtao je četkicom koja je, inače, veoma zanimljiv instrument.
U kom smislu?
Četkicom možete da izvučete izuzetno tanku liniju; pritisnete li, ta linija automatski postaje znatno deblja. Dakle, ako je spretan i ako za to “ima ruku”, crtač na ovaj način dobija mogućnost variranja… Za razliku od pera, četkica nema oslonac; ostaje je u vazduhu i, kada povuče, čovek ima utisak da blago miluje hartiju. Tako ja crtam. Kasnije crtež ubacim u kompjuter i kolorišem.
I, kako doživljavate to što ste uradili? Šta je zapravo karikatura?
Karikatura ne bi trebalo da bude uvreda, ali bi šamar; mora da ima žaoku, da bude ironična, ali nikada ne sme bilo koga da ponizi. O tome uvek vodim računa… Svoje junake posmatram kroz ključaonicu i pokušavam da na što jednostavniji način, sa što manje linija, prikažem ono što vidim. Zato je moj crtež tako sveden, a ta karikatura tako ubojita… Dok radim, trudim se da napravim nešto što će budućem posmatraču, takozvanom malom čoveku pomoći da se oseti nadmoćno u odnosu na one koje crtam, a koji, nažalost, odlučuju o našim sudbinama. U tom smislu, možda bi moje karikature valjalo tumačiti i kao neku vrstu lične osvete u ime svih onih koji, zahvaljujući mojim junacima, žive životom nedostojnim čoveka.
Pitala sam Vas o karikaturama u vrijeme socijalističke Jugoslavije…
Ah, da… Povodom neke od proslava godišnjica Ježa, u Palati Albanija je, sećam se, održana velika izložba karikatura. Mogla je biti…
Eh … Tito se te godine vratio sa tromesečnog putovanja Galebom po Africi.
1961?
Verovatno… Tim povodom Sabahudin Hodžić nacrtao je karikaturu na kojoj ljutita Jovanka Broz stoji na kapiji držeći oklagiju u ruci.
“Gde si bio tri meseca?!” – pita.
Naravno, Tito je otvorio izložbu, bio počasni gost kome je, na odlasku, kao poklon, uručena upravo karikatura Sabahudina Hodžića.
I, kako je Tito reagovao?
Smejao se.
Je li na izložbi bilo i Vaših radova?
Jeste. Imao sam dva rada. Ne mogu se setiti šta sam tačno crtao, ali siguran sam da je bila reč o onim karikaturama bez adrese o kojim sam vam već govorio… U to vreme radio sam za Jež…
A studije?
Arhitekturu sam upisao ranije, 1953. I odmah dobio nadimak – Tempera. Naime, za razliku od ostalih studenata, crtao sam bojama koje sam nekako uspevao da nabavim na Likovnoj akademiji, gde sam, inače, tih godina visio. Nećete verovati, ali i danas, kada se na sada već retkim proslavama sretnemo mi brucoši iz ’53, neretko čujem: gde si, bre, Tempera?! I to me vrati… Lepo je… Te 1953, u onom velikom amfiteatru beogradskog Elektrotehničkog fakulteta, bilo nas je pet stotina brucoša; danas – jedva petnaestak.
Upisavši treću godinu arhitekture, zaposlio sam se u sindikalnom listu Rad, čiji je glavni urednik bio Crnogorac Danilo Knežević. Sjajan čovek…
Tu sam ostao nekih pet, šest godina, nakon čega sam prešao kod Slobodana Glumca u Večernje novosti. I tako narednih dvadeset i pet godina.
Koliko su novine u socijalističkoj Jugoslaviji bile kontrolisane? Šta se moglo objaviti?
Kao i jugoslovensko društvo, i štampa je prolazila kroz različite faze. U jednom periodu, Jež je, recimo, doživio pravu ekspanziju, imao preko pet stotina hiljada tiraža. Nakon Rezolucije Informbiroa 1948, Jež se dosta bavio temom jugoslovenskog sukoba sa Staljinom. Moja prva karikatura takođe je bila tome posvećena.
Šta ste nacrtali?
Početkom pedesetih, u Bugarskoj je bio uhapšen ministar i visoki funkcioner KP-a Bugarske – čini mi se da se zvao Trajče Kostov – o čemu je pisala jugoslovenska štampa. Ispod crteža skupljenog čoveka koji sedi u zatvorskoj ćeliji, napisao sam: Bugarski ministar postavljen na novi položaj.
U Politici je tih godina objavljena čuvena karikatura Zuke Džumhura na kojoj Karla Marksa, dok sjedi za pisaćim stolom, sa fotografije na zidu strogo posmatra Josif Visarionovič Staljin.
Da, da, tačno; to je ta čuvena karikatura Zuke Džumhura… Početkom sedamdesetih, u vreme hrvatskog mas-poka, Jež je pravio štoseve na račun tamošnjih političkih turbulencija: u jednom od brojeva, objavili smo karikaturu na kojoj Savka Dabčevič Kučar i Miko Tripalo sede za stolom pokrivenim kockastim stoljnjakom, što je bila asocijacija na šahovnicu. Odmah nas je napao hrvatski Vjesnik u srijedu, čuveni VUS, kome smo odgovorili već u narednom broju Ježa.
Odgovor je sročio Brana Crnčević?
Tako je. VUSrali smo se od straha, pisalo je na naslovnoj strani. U Ježu su tih godina radili Vladimir Bulatović Vib, Brana Crnčević…
Uporedo sa Ježom, u Beogradu je izlazio Čik…
U kome su glavne zvijezde bili Ljubiša Kozomora i Matija Bećković?
Bio je to čuveni tandem… Bećković je u Čiku, u rubrici Pisma čitalaca, jednom objavio tekst u kome je predložio da se penzionerima, u periodu od tri do pet popodne, kada se radni ljudi vraćaju sa posla, zabrani korišćenje javnog prevoza. Ne mogu da vam opišem kakav lom je taj tekst izazvao! Mesecima su penzioneri pisali pisma i proteste redakciji, zahtevali da se objavi puno ime i prezime drznika kome je tako nešto palo na pamet… Cela Jugoslavija se valjala od smeha!
Posle Titove smrti 1980, kod nas su počele da izlaze i neke, uslovno rečeno, slobodnije novine.
Koje, na primjer?
Demokratija danas, koju je osnovao Zoran Gavrliović, Ekonomska politika, pa Borba Stanislava Staše Marinkovića… Osnivač Borbe bila je Savezna vlada na čijem čelu se nalazio premijer Ante Marković. U atmosferi zatrovanoj zaglušujućom bukom nacionalističkih ratnih truba, prijalo mi je da radim u novinama koje su bile orijentisane i reformski i antiratno i jugoslovenski. U tom smislu, Borba je zaista bila moj prirodan izbor. Tim pre što sam, iako Srbin, i odrastao i bio vaspitavan u jugoslovenskom duhu. Moja mati bila je Bosanka iz Fojnice, njen otac Splićanin, prabaka po majci Italijanka; otac Srbin, Šumadinac, deda po ocu prešao Albaniju… Cela porodica mog oca bila je u partizanima. I majka je bila član pokreta. Ipak, uvek smo slavili slavu, pravoslavni i katolički Božić i Uskrs. Ko je hteo, išao je i u crkvu. Ja nisam. Ateista sam.
“Slavimo sve, ali slavimo i brojeve” – govorila je moja baka.
Kakve brojeve?
Dan Republike, 29. novembar, zatim 1. maj.
Pre Drugog svetskog rata, deda po majci bio je šef poreske uprave grada Beograda. Stanovali su na Dorćolu, u Dobračinoj ulici imali veliki, lep stan koji je, zajedno sa kućom u kojoj se nalazio, uništen prilikom bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. Deda i baba ubrzo su se preselili u Zemun, koji je u to vreme bio deo Nezavisne države Hrvatske. Deda je bio Hrvat, Dalmatinac, pa ga nisu dirali. U dedinu kuću smo brat i ja došli krajem 1941, neposredno nakon što su četnici streljali mog oca. Imao sam osam godina…
Gdje su ga strijeljali?
U selu Brajići u blizini Čačka. Kao oficir Jugoslovenske kraljevske vojske, otac je zarobljen u aprilu 1941. Ipak, nekako je uspeo da pobegne i da se prebaci u Čačak, gde se pridružio partizanima. Bio je najbolji drug Ratka Mitrovića, narodnog heroja. Imate onu čuvenu fotografiju na kojoj Mitrović govori na antifašističkom zboru u Čačku, dok pored njega, u partizanskoj uniformi, stoji moj otac… Nakon Prve neprijateljske ofanzive i pada Užičke republike, otac se, preplivavši hladnu Moravu, vratio u čačansko selo Gornja Gorevnica, gde smo živeli majka, moj mlađi brat i ja. Pre rata, bio je učitelj, pa smo se često selili… Sa dijagnozom teške upale pluća, otac je odmah prebačen u seosku partizansku bolnicu i imenovan za njenog privremenog komesara. Istovremeno, u selu je bio smešten i četnički štab. Govorim, dakle, o vremenu uoči definitivnog prekida pregovora Draže Mihailovića i Tita…
Novembar 1941, kada četnici ulaze u savez sa Nijemcima?
Tako je. Odmah nakon formalizovanja tog saveza, partizansku bolnicu u kojoj je ležao i moj otac najpre su mitraljirale nemačke Štuke, a onda je opkolili četnici koji su streljali svih dvadesetak teških ranjenika. Ostale, među kojima i mog oca, zarobili su i odveli u selo Brajić, u štab Draže Mihailovića.
Kao osmogodišnji dečak, taj sam događaj posmatrao sa obližnjeg brdašca na kome se nalazila naša kuća.
Vidjeli ste da je među zarobljenicima i Vaš otac?
Nisam ga video… U selu Brajići četnici su streljali sve zarobljene partizane. Mom ocu su prethodno bili odsekli četiri prsta. Nekim čudom, uspeo je da preživi streljanje i da, onako krvav i ranjen, dopuže do seoskog potoka, gde ga je, sišavši po vodu, ugledala žena jednog od Dražinih četnika. Otrčala je kući, javila mužu i ovi su… Tu, na tom potoku, četnici su dotukli mog oca.
Šta se u međuvremenu dogodilo sa Vama, sa majkom i bratom?
Kao partizanska, cela naša porodica nalazila se na četničkoj poternici. I nas su imali nameru da pobiju. I decu… Dva ili tri dana nakon pogibije oca, u našu je kuću dotrčao seljak.
“Četnička trojka sprema se da vas zakolje”, rekao je mojoj majci. “Kupi decu i beži!” Sutradan smo pobegli.
Gdje?
U Čačak, a onda u Beograd. Brata i mene u Beograd je prebacila seljanka koja je čačanski sir i kajmak svake nedelje nosila i prodavala na beogradskoj pijaci. Mog četvorogodišnjeg brata i mene vozom je odvela kod prijatelja našeg ujaka, advokata Uskokovića, odakle smo ubrzo prešli u Zemun, kod babe i dede. Gundulićeva 28A.
A majka?
I majka se ilegalno prebacila u Beograd, a onda nekim čamcem u Zemun, gde se prijavila pod svojim devojačkim prezimenom – Božić. Vodili smo se kao njena vanbračna deca. U dedinoj kući nam se uskoro pridružila i tetka, rođena sestra moje majke, koja je, sa svoje četvoro dece, stigla iz Podgorice. Bila je udata za Velimira Terzića.
Za generala Velimira Terzića, jednog od vođa crnogorskog antifašističkog Trinaestojulskog ustanka?
Za tog. General Terzić je u to vreme bio u partizanima, dok se tetka, baš kao i moja majka, čim je stigla, prijavila pod svojim devojačkim prezimenom. Kako bi prehranile mnogobrojnu familiju, mati i teka radile su na vršalici kod nekih Rašula u Batajnici. Za žito i za brašno. U međuvremenu, četnici su pokrenuli potragu za mojom majkom: javili su Gestapou koji je jednoga dana došao u dedinu kuću i uhapsio je. Izvršili su pretres, ispitivali nas…
I Vas?
I mene. Iako sam bio bolestan, imao neki proces na plućima. Jedva sam preživeo.
Bez obzira na to što u kući nisu pronašli ništa od materijala koji su tražili – mati je bila oprezna – gestapoovci su tog dana odveli moju majku.
Gledao sam je kako odlazi… Deda je onda išao u Beograd, molio da je puste, objašnjavao da ona nije ta koju traže, da se preziva Božić. Nije uspelo. Nemci su bili odlučili da sačekaju tog četnika iz Čačka koji bi ju identifikovao. A to čekanje je bilo… Strašno! Srećom, pošto se ovaj nije pojavljivao, mati je konačno puštena. Čim je stigla, pokupila nas je, pa smo iz Zemuna, zajedno sa tetkom i njenom decom, pobegli u Batajnicu, gde smo se sklonili kod prijatelja mog dede, čuvenog doktora sa još čuvenijim prezimenom: Pavelić. Kada je i tu postalo opasno, prešli smo u Ugrinovce, gde smo dočekali oslobođenje. Ni sam ne znam kako smo ostali živi…
Znali ste da Vam je otac mrtav?
Saznao sam posle rata, rekao mi je muž moje tetke, general Terzić. Mati je o tome dugo ćutala.
BH Dani, 12.09.2014.
Peščanik.net, 11.09.2014.
Srodni linkovi:
