Dragoljub Mićunović – intervju

Foto: Ivana Karić

Foto: Ivana Karić

U prvom dijelu intervjua za Avangardu, penzionisani profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, prvi predsjednik obnovljene Demokratske stranke i jedan od vođa beogradskih studentskih demonstracija 1968. Dragoljub Mićunović objašnjava zašto su studenti 2. juna 1968. započeli demonstracije: “Povod je bio banalan: studenti su iz Studentskog grada došli ispred zgrade Radničkog univerziteta da gledaju probu zabavne revije ’Karavan prijateljstva’. Pošto je padala kiša, predstava je preseljena u zatvorenu salu, ali studentima nije dozvoljeno da joj prisustvuju. Tu je sevnula prva varnica: sukobili su se studenti i brigadiri, nakon čega je počela sve žešća tuča sa milicijom. Kod nadvožnjaka na Novom Beogradu milicija je nemilice krenula da tuče ne samo studente, nego i profesore koji su kasnije stigli”; ko je sve te noći dobio batine od narodne milicije: “Batine su dobili i pojedini partijski i državni funkcioneri. Najpre Miloš Minić, tadašnji predsednik Skupštine Srbije. Sećam se i da je Petra Stambolića, u to vreme šefa srpskih komunista, neko vukao za kravatu. Među okupljenima su se te večeri našli i predsednik Vlade Srbije Dragi Stamenković, gradonačelnik Beograda Branko Pešić, Veljko Vlahović…”; da li je Dobrica Ćosić stajao iza studentskih demonstracija 1968: “Dobrica Ćosić nije imao nikakvu ulogu u pripremi i toku studentskih demonstracija 1968. Moglo bi se čak reći da je bio donekle razočaran onim što se događalo u Kapetan Mišinom zdanju, i to upravo zbog činjenice da nacionalno pitanje na tim protestima uopšte nije bilo dominantno. Upravo zato Ćosić u sve to nije ni hteo da se meša”.

Prije ravno pola vijeka, 2. juna 1968, u Jugoslaviji su započeli prvi masovni protesti nakon 1945. godine, koji su, kako je ocijenila beogradska istoričarka Latinka Perović, podijelili vladajuću elitu. Latinka Perović, koja je u to vrijeme bila član Izvršnog komiteta CK SK Srbije, tvrdi da je “ideološka matrica i glavnih nosilaca sistema i njihovih kritičara bila – ista”.

Tadašnji asistent na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Dragoljub Mićunović, u vrijeme takozvanih lipanskih gibanja imao je 38 godina. Pola stoljeća kasnije, u razgovoru za Avangardu, profesor Mićunović prisjeća se okolnosti koje su dovele do velike studentske pobune ne samo u Beogradu, nego i u cijeloj Jugoslaviji.

“Te 1968. godine ceo svet je praktično goreo: demonstracije su potresale celu planetu. U Americi se, na primer, nisu smirivali veliki protesti protiv rata u Vijetnamu; u aprilu ’68. u Nemačkoj je, tokom studentskih demonstracija, pucano na Rudi Dučkea, vođu nemačkih studenata. Dučke nije ubijen, ali je teško povređen. U maju iste godine na ulice Pariza svakodnevno se slivala reka studenata, koja je ponavljala – ’budimo realni, tražimo nemoguće’. Pariškim studentima ubrzo su se priključili radnici, pa je predsednik Francuske Šarl de Gol bio prinuđen da pozove specijalne policijske snage iz Alžira kako bi smirio demonstrante”, kaže profesor Dragoljub Mićunović.

U kojoj mjeri je pobuna jugoslovenskih studenata imala sličnosti sa studentskim protestima širom Evrope? Da li je istina da su, za razliku od svojih evropskih kolega, jugoslovenski student, u stvari, tražili “više komunizma”, odnosno “povratak na izvore socijalističke revolucije”?

Nije istina. Naprosto, reč je o kleveti koju su uporno proturale tadašnje jugoslovenske, pre svega srpske vlasti. Optuženi od Tita da su liberali, članovi srpskog rukovodstva pokušavali su da sličnim izmišljotinama prikriju i opravdaju nasilje koje je primenjeno nad studentima juna 1968. Skandalozno je to što su predstavnici jedine dozvoljene partije, Saveza komunista Jugoslavije (SKJ), koji su upravljali svime, koji su zabranjivali knjige i pozorišne predstave, koji su cenzurisali štampu, što su, dakle, takvi ljudi studente kasnije optuživali za dogmatizam i za “višak komunizma”.

Profesore, o studentskim demonstracijama 1968. pričali su mi sami učesnici: Ljubiša Ristić, Lazar Stojanović, Borka Pavićević, moj profesor Aleksandar Ilić… Upravo su oni – jedni s odobravanjem, drugi negodujući – pominjali “povratak na izvore socijalističke revolucije” kao jedan od tada postavljenih studentskih zahtjeva.

Prirodno je da je svako od ljudi koje ste naveli imao svoje viđenje tih događaja. Uostalom, kasnije su se našli na različitim stranama.

Evo, i vi u knjizi “Život u nevremenu” pišete da ste se 3. juna 1968. obratili studentima, kritikujući “laž, policijsku brutalnost, okoštalu birokratiju i crvenu buržuaziju”.

Naravno. Svi smo tražili ukidanje privilegija “crvenoj buržuaziji” koja je stanovala na Dedinju, letovala na Brionima, a hranila se po diplomatskim magacinima. Borili smo se, dakle, protiv privilegija nove klase, iz čega se ne može zaključiti da tražimo “više komunizma” ili, pak, nekakav “povratak izvornim principima socijalizma”, ne. Ljudi protiv kojih smo se bunili živeli su u nekom svom komunizmu; zato smo ih i nazivali crvenom buržuazijom. Koja je, naravno, uzurpatorska. Ne može neko ko kritikuje bogataše biti diskvalifikovan kao komunista. Pa, borba protiv bogatih…

A ne protiv privredne reforme iz 1965, tog “najdalekosežnijeg reformskog zahvata u jednoj zemlji realnog socijalizma”?

Ma, kakva privredna reforma? Njihova privredna reforma propala je sama od sebe.

“Mi smo uništili privrednu reformu”, kaže Mihajlo Marković.

Profesor Sveta Stojanović je to objasnio u filmu Želimira Žilnika “Lipanjska gibanja“. “Nije istina”, kaže Sveta, “da je u ovoj zemlji nacionalno osnovni problem. Ono što ljude muči je socijalna situacija. U vreme njihove reforme 200.000 ljudi ostalo je bez posla, mladi se nisu zapošljavali, imali smo jeftinu radnu snagu, spoljne investiture i – životarili”.

Zbog insistiranja na rešavanju socijalnog pitanja i pokretanja važnih društvenih tema, studentske demonstracije ubrzo su dobile najširu podršku građana. Tražili smo humanije društvo, ne komunizam. Naš stav je bio čisto humanistički.

Kako to da radnici nisu podržali studente? Rekli ste da su se radnici u Francuskoj pridružili francuskim studentima.

Ovdašnja vlast namerno je podigla zid između radnika i studenata. Kako? Kontrolisana štampa je, na primer, u to vreme studente prikazivala kao razularenu bandu, čime je pokušala da ih izoluje, odnosno da spreči radnike da im se pridruže. Uprkos tome, deo radnika je učestvovao na našim tribinama u dvorištu Kapetan Mišinog zdanja.

Neki profesori beogradskog univerziteta, mislim na praxisovce, zahtijevali su povratak “integralnom samoupravljanju”? Što to tačno znači?

“Integralno samoupravljanje” je teza profesora Mihaila Markovića. Ipak, da biste shvatili šta ta sintagma tačno znači, neophodno je objasniti koje ideje su u to vreme mogle da prođu, a koje nisu. Moralo se dovijati, biti lukaviji od vlasti… Samoupravljanje je u Jugoslaviji bilo farsa; princip koji je možda funkcionisao na nivou fabrike, u smislu da su radnici mogli da glasaju kome da dodele stan ili nešto sitno. O ostalim pitanjima odlučivala je jedina postojeća partija na čijem je čelu bio čovek koji je donosio odluke o svemu. Integralno samoupravljanje je, dakle, bio indirektni zahtev za punom demokratijom.

Što je podrazumijevala ta puna demokratizacija?

Razbijanje partijskog koncepta, što je kao ideja pomenuto na nekom kongresu, ali i ostalo dosta nerazrađeno.

Tadašnje rukovodstvo SK Srbije tražilo je da Beogradski univerzitet dobije ime po Josipu Brozu Titu. Kako bismo izbegli skandal, profesor Ljuba Tadić predložio je da Univerzitet dobije ime, ne po polupismenom doživotnom predsedniku SFRJ, nego po Karlu Marksu.

Tako smo dobili Crveni univerzitet “Karl Marks”?

Da, da, Karl Marks. Predlog profesora Tadića sam pročitao studentima i tražio od njih da glasaju.

Što su studenti još tražili? Kako su uopšte počele demonstracije?

Povod je bio banalan: studenti su iz Studentskog grada došli ispred zgrade Radničkog univerziteta da gledaju probu zabavne revije “Karavan prijateljstva”. Pošto je padala kiša, predstava je preseljena u zatvorenu salu, ali studentima nije dozvoljeno da joj prisustvuju. Tu je sevnula prva varnica: sukobili su se studenti i brigadiri, nakon čega su počeli sve žešći sukobi sa milicijom, koja je kod nadvožnjaka na Novom Beogradu nemilice krenula da tuče ne samo studente, nego i profesore koji su kasnije stigli. Doduše, batine su dobili i pojedini partijski i državni funkcioneri.

Ko?

Miloš Minić, tadašnji predsednik Skupštine Srbije, na primer. Sećam se i da je Petra Stambolića, u to vreme šefa srpskih komunista, neko vukao za kravatu. Među okupljenima su se te večeri našli i predsednik Vlade Srbije Dragi Stamenković, gradonačelnik Beograda Branko Pešić, Veljko Vlahović…

Otkuda oni tu?

Saznavši šta se dogodilo, dojurili su na Novi Beograd, pokušavajući da spreče krvoproliće. Međutim, bilo je jasno da i miliciji i studentima pomoć neprekidno pristiže. To je trajalo celu noć. U jednom momentu, milicija je čak uletela u studentski dom, počela da pretresa sobe, da privodi i da tuče studente. U Studentskom gradu je u to vreme stanovalo 10.000 studenata. Što ih je milicija više tukla, to je kod njih izazivalo veći bes. Na kraju, ogorčeni postupcima milicije, studenti su odlučili da iz Studentskog grada krenu ka Skupštini SFRJ, kako bi Vladi i Skupštini predali svoj protest zbog policijske torture.

Kako ste vi saznali šta se događa na Novom Beogradu?

Rekao mi je Đorđije Vuković, tadašnji urednik Studenta, kada sam tog 3. juna ujutro svratio do redakcije da mu odnesem tekst. Čim sam čuo šta se dogodilo prethodne noći, seo sam u auto i otišao na Novi Beograd. Prethodno sam profesora Ljubu Tadića (otac Borisa Tadića; prim. T.N.) obavestio o sukobu studenata i milicije, i on je, zajedno sa manjom grupom profesora Univerziteta, stigao na Novi Beograd. Sukobi nisu prestajali i sećam se da sam u jednom momentu krajičkom oka video kako policajac udara profesora Tadića koji je bezuspešno pokušavao da odbrani neku našu studentkinju.

Jesu li i vas udarali?

Trčao sam da pomognem Vladi Mijanoviću…

Vladi “Revoluciji”? Je li Mijanović bio vaš student?

Jeste. Vlada je u to vreme bio student treće godine Filozofskog fakulteta. Pokušavajući da mu pomognem, da ga odbranim, dobio sam nekoliko pendreka po leđima.

U knjizi “Život i politika” Draža Marković podsjeća da je 29. maja 1968. održana sednica CK SK Srbije na kojoj je Dobrica Ćosić, u svom sada već čuvenom govoru, kritikovao srpsku vlast zbog toga što, navodno, ne posvećuje dovoljno pažnje nacionalnom pitanju. Ćosić u svojim dnevnicima kaže da je za taj govor dobio podršku srpske inteligencije, uključujući profesore Praxis grupe.

Dobro, i?

Draža Marković dalje tvrdi da je planirano da jedan od profesora Praxis grupe – mislim na Ljubu Tadića – tog 29. maja 1968. izvede studente u Pionirski park, dakle, ispred Skupštine SFRJ u kojoj govori Ćosić i da tako krenu studentske demonstracije.

Dobrica Ćosić nije imao nikakvu ulogu u pripremi i toku studentskih demonstracija 1968. Moglo bi se čak reći da je bio donekle razočaran u ono što se događalo u Kapetan Mišinom zdanju, i to upravo zbog činjenice da nacionalno pitanje na tim protestima uopšte nije bilo dominantno. Zato Ćosić u sve to nije ni hteo da se meša.

Ćosić se formalno nije miješao ni u pisanje Memoranduma, pa…

Pustite Memorandum. Draža Marković izmišlja; fabulira kao i obično… Pre bih rekao da je tu bila reč o klasičnom partijskom obračunu, u kojem Marković odgovornost za studentske demonstracije prebacuje Dobrici Ćosiću, sa čime, ponavljam, Dobrica nije imao veze.

Ipak, da li je istina da ste uoči studentskih demonstracija 1968, zajedno sa još nekoliko profesora Beogradskog univerziteta, uglavnom praxisovaca koji su kasnije stali na stranu studenata, posjetili Dobricu Ćosića u njegovoj kući u Grockoj?

Jeste, tačno je, pa šta?

Razgovarali ste o političkoj situaciji u Jugoslaviji?

Ne sećam se o čemu smo tačno razgovarali. Sećam se samo da nas je Dobrica pozvao da nam pokaže tu svoju vikendicu u Grockoj. Mislim da smo u Grocku otišli negde u aprilu, kada još niko nije ni slutio šta će se, mesec dana kasnije, dogoditi na Beogradskom univerzitetu. U to vreme Ćosić se bavio Kosovom: razmišljao je kako da se taj problem reši, imao neke predloge, a jedna od ideja je, koliko se sećam, bila podela… Kod njega u Grockoj smo, dakle, razgovarali nekoliko sati i…

Uzgred, nakon tog govora održanog na sednici CK SK Srbije, Dobricu su svi bojkotovali. Svi. Pošto smo i mi profesori često bili napadani od istog CK, Ćosić se povremeno družio i sa nama. Iako smo, razume se, Ćosić i mi imali dosta različite stavove o mnogim stvarima: njegov koncept bio je više nacionalan, naš više liberalan i podrazumevao je reformu celog društva.

Sve u svemu, uticaj i status Dobrice Ćosića unutar partije te 1968. bio je ozbiljno poljuljan. Ćosić više nije bio član CK; dve godine pre događaja o kojim govorimo pao je Aleksandar Ranković; četiri godine ranije stradao je Krcun Penezić, koji je Ćosiću, baš kao i Ranković, bio prijatelj i poznanik. Najzad, Tito Ćosića više nije pozivao…

Dobrica Ćosić formalno napušta partiju tek 1972, dakle, četiri godine nakon tog svog govora na sjednici CK SK Srbije.

Pre toga postaje disident.

Kakav disident?

Disident je čovek koji odstupa od generalne linije sistema kojem pripada. Ćosić je kritikovao Tita i partiju, pao u nemilost CK…

U kakvu nemilost? Da li je, kao Milovan Đilas ili Aleksandar Solženjicin, Dobrica Ćosić otišao u zatvor ili u Srpsku književnu zadrugu i u svoju vilu na Dedinju? Kakav disident, profesore?

Tačno je, Dobrica nije išao u zatvor, ali je pokušavao da se sa jedne strane suprotstavlja Titovoj pojačanoj vlasti, trudeći se da, ipak, ne pretera, da ne pređe granicu; istovremeno, uvek je znao da može da računa na zaštitu partijskog aparata, svojih bivših partijskih kolega i prijatelja.

Ali, kada već razgovaramo o tome koliko su studentske demonstracije u Beogradu imale u sebi nacionalnog, ispričaću vam epizodu sa protesta. Naime, jednog dana se, među piscima, umetnicima, istaknutim intelektualcima koji su nas podržali, u Kapetan Mišinom zdanju pojavio i Borislav Mihajlović Mihiz. Želeo je da se obrati studentima, da ih javno podrži, pa me je zamolio da mu dam reč. Međutim, čim sam ga najavio, među demonstrantima se osetilo negodovanje, krenuli su zvižduci.

“Ne treba nam podrška nacionalista”, čuli su se povici iz mase.

Kazao sam da je mesto na kojem se nalazimo otvorena tribina i, pozivajući se na demokratsku tradiciju, Mihizu prepustio mikrofon. Na kraju je sve dobro prošlo.

Ne zaboravite i da je jedna parola koja se mogla čuti tokom studentskih demonstracija bila: “Beograd-Zagreb”.

U emisji Duške Jurišić na Federalnoj televiziji profesor Zdravko Grebo je, govoreći o studentskim demonstracijama u Sarajevu 1968, kazao da je Milorad Ekmečić, u svom govoru održanom na sarajevskom Filozofskom fakultetu, takođe osudio nacionalizam, što danas djeluje…

U celoj Jugoslaviji je bilo tako. Nacionalizam je došao kasnije, kasnije se razbuktao. U Zagrebu su, na primer, Dušan Bilandžić, Marko Veselica, Šime Đodan, beogradske studentske demonstracije nazvali – četničkim. Iza toga je, verovali li ne, stajao Draža Marković, koji je tvrdio da studenti u Beogradu nose kokarde. Zahvaljujući vezama srpske i hrvatske tajne i javne policije, ta je laž bila puštena, pa je na kraju delegacija studenata Filozofskog fakulteta u Beogradu, koju je predvodio naš student Frane Cetinić, otišla u Zagreb kako bi svojim hrvatskim kolegama objasnila šta se, u stvari, događa kod nas u Beogradu. Tokom tih sedam dana dolazili su nam studenti iz Zagreba, Skoplja, Ljubljane, Podgorice, Sarajeva… Od svi smo dobili podršku.

Niste mi rekli kako ste se tada sa Novog Beograda probili do Filozofskog fakulteta?

Milicija nije uspela da nas spreči da dođemo u centar grada i da se zabarikadiramo u Kapetan Mišinom zdanju, gde je nastavljen protest. Ubrzo smo organizovali glasanje, na kojem sam izabran za predsednika Akcione konferencije protesta.

Kao nekadašnji zatočenik na Golom otoku, niste se plašili, ne samo da podržite, nego i da predvodite studentske demonstracije?

Jesam, plašio sam se, ali sam ipak rešio da se pridružim svojim studentima. Znao sam da mi je UDB-a bila ozvučila i stan i kola, da su slušali i pratili sve što radim.

Naravno, nedugo nakon što su demonstracije završene, pozvan sam na razgovor u policiju. Protiv mene se, očito, spremao veliki proces. U to vreme je, u okviru beogradske UDB-e, Crnogorac Vukašin Maraš bio zadužen za Beogradski univerzitet. Maraš je lično posvedočio da nije istina ono što je pisalo u optužnici protiv mene.

Šta je pisalo?

Pisalo je da imam tajnu organizaciju, da spremamo oružanu pobunu protiv države, da pripremamo atentate, da širimo neprijateljsku propagandu, i sl. Maraš je kazao da to nije istina, da je reč o nameštaljci srpske policije, na čijem se čelu u to vreme nalazio Slavko Zečević.

Tokom saslušanja, policijski inspektor pitao me je kako sam se, kao golootočanin, uopšte usudio da predvodim studente Beogradskog univerziteta.

Baš zbog toga, odgovorio sam. Bio sam žrtva batinanja na Golom otoku i veoma dobro znam kako izgleda atakovati na ljudsko dostojanstvo… Ako ste želeli da vas poštuju, trebalo je da izaberete drugu profesiju. Lično, prezirem to čime se bavite i dok god budem živ, biću vam protivnik.

Gospodin koji me je tada saslušavao kasnije je postavljen za jugoslovenskog konzula u Čikagu. Početkom devedesetih, kada se vratio u Jugoslaviju, u Beogradu je sa suprugom otvorio antikvarnicu, u koju sam jednom, tražeći neke knjige, slučajno ušao.

Jeste li mu nešto rekli?

Ništa. Iako je prošlo toliko godina, videlo se da mu je bilo veoma neprijatno kada me je ugledao.

Što se sve događalo u Kapetan Mišinom zdanju? Kako ste se organizovali?

Nekoliko momaka je odnekud donelo nekakvu burad, preko koje smo, u nameri da napravimo binu, stavili daske. Ubrzo su na taj način sklepanoj pozornici počeli da se smenjuju govornici. Pošto je dvorište bilo pretesno za sve – ne zaboravite da je Beogradski univerzitet imao oko pedeset hiljada studenata – neke od njih sam zamolio da odu na svoje fakultete, da ih okupiraju i da nastave protest. Studenti arhitekture otišle su na Arhitektonski fakultet, medicinari na Medicinski, studenti umetničkih akademija na svoje, dok smo mi sa Filozofskog, posebno oni sa Grupe za filozofiju i sociologiju, ostali u dvorištu u Kapetan Mišinom zdanju. Ceo plato, ali i sve učinice bile su prepune. Tako zabarikadirani uspešno smo se odupirali neprekidnim pokušajima milicije da prodre u dvorište Rektorata.

Tada sam napravio prvu grešku…

***

U drugom dijelu intervjua za Avangardu Dragoljub Mićunović govori o dramatičnim okolnostima susreta sa tadašnjim predsjednikom Skupštine Srbije Milošem Minićem: “Vlast se, uprkos sili koju je imala u svojim rukama, plašila ozbiljnijeg sukoba studenata i milicije… Miniću sam odmah rekao da smo naoružani, misleći na šipke i lance koje smo prethodno pronašli u podrumu fakulteta. Očito, Miloš Minić je moje reči pogrešno protumačio: pomislio je, naime, da smo stvarno naoružani. Uspaničen, rekao mi da će me pozvati sutra, čim obavi neke razgovore. ’Samo da ne dođe do krvoprolića’, ponavljao je”; ko je sve podržao studente te 1968: “Podršku su nam dale sve naučne institucije, kulturne zajednice, svi univerziteti, kao i ogroman broj javnih ličnosti – profesora, pisaca, glumaca… Stevo Žigon je, na primer, doživeo ovacije govoreći monolog Robespijera iz Bihnerovog komada ’Dantonova smrt’, koji se igrao u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Mikrofon sam predavao Ljubi Tadiću, Miri Stupici, Dušici Žegarac, Gidri Bojaniću…. Vasko Popa nas je, sećam se, obilazio svakog dana. Kao i pesnik Duško Radović. ’Nemci su u ovoj zemlji pre četvrt veka u Kragujevcu ubili veliki broj đaka. Vas ovde ima pedeset puta više i, ako je neko nameran da obori kragujevački rekord, večeras mu se pruža prilika’, rekao je studentima Duško Radović”; zašto je Tito na kraju podržao studente: “Titu nije odgovarao haos u Beogradu, budući da je tih dana u posetu Jugoslaviji dolazio predsednik Indije. Naravno, Tito je, kao i obično, pred visokim gostom hteo da se prikaže u najboljem svetlu, odnosno da demonstrira da je u Jugoslaviji sve u redu… Kada je tog 9. juna 1968. Tito rekao da su studenti u pravu, u dvorištu Filozofskog fakulteta nije se čuo ni aplauz, ali ni zvižduk. Ništa. Mrtva tišina.”

U noći između 3. i 4. juna 1968, dok ste, zajedno sa studentima, u Kapetan Mišinom zdanju odolijevali napadima policije, napravili ste, kažete, prvu grešku. Koju?

Negde oko ponoći sam studentima rekao da se mirno raziđu i da sutra ujutro nastavljamo sa demonstracijama. Ubrzo, dvorište se ispraznilo – ostalo je svega dvestotinjak upornih i borbenih studenata.

Vi ste ostali sa njima?

Ostao sam, naravno. Deluje neverovatno, ali tih desetak dana gotovo da nisam spavao. Plašeći se provokacija, eventualne podmetačine koja bi mogla da kompromituje ceo protest, do kraja nisam napuštao Kapetan Mišino zdanje.

Situacija je postajala sve opasnija: policija je kroz prozore i preko krova počinjala da ubacuje suzavac u dvorište Kapetan Mišinog zdanja; istovremeno, pokušavali su da sruše barikade i prodru u dvorište. Ipak, nismo gubili borbenost: od klupa i stolica koje smo pokupili iz svih učionica ojačali smo barikade, nadajući se da ćemo do jutra, dok nam ne stigne pojačanje, uspeti da izađemo na kraj sa podivljalom milicijom. Pored toga, iz podruma smo izvukli nekakve lance i šipke koje smo tamo pronašli; to je bilo jedino “naoružanje” koje smo posedovali.

U međuvremenu, vlast nam je isključila struju, telefone… Ipak, negde oko tri sata ujutro, iznenada je zazvonio telefon. Miloš Minić je tražio da dođem da razgovaram sa njim. Pristao sam, shvativši da sam tog trenutka napravio i drugu grešku.

Zašto?

Zato što sam, ne razmišljajući o tome da sam im, onako sam, postao laka meta, pristao da izađem iz Kapetan Mišinog zdanja. Da su hteli, mogli su da me uhapse i… Ko zna šta je sve moglo da se dogodi.

Zašto vas je pozvao tadašnji predsjednik Skupštine Srbije? O čemu je sa vama želio da razgovara?

Prvo, vlast se, uprkos sili koju je imala u svojim rukama, suočila sa ozbljnim problemom: nisu znali šta studenti spremaju; plašili su se sukoba studenata i milicije. Miniću sam odmah rekao da smo naoružani, misleći na šipke i lance koje smo pronašli u podrumu fakulteta. Očito, Miloš Minić je moje reči pogrešno protumačio: naime, pomislio je da smo stvarno naoružani. Uspaničen, rekao mi da će me pozvati sutra, čim obavi neke razgovore. “Samo da ne dođe do krvoprolića”, ponavljao je.

Dvadeset godina kasnije, profesor predvojničke obuke na Filozofskom fakultetu u Beogradu slučajno mi je ispričao da su se te 1968. na poslednjem spratu Rektorata nalazili sanduci sa dvestotinjak pušaka, koje su korišćene za studentske vežbe. Miloš Minić i rukovodstvo Srbije uplašili su se da su studenti pronašli puške i da bi, u sukobu sa milicijom, zaista moglo doći do ozbiljnog krvoprolića. Naravno, niko od nas demonstranata u tom momentu nije ni sanjao da su nam puške tu, ispred nosa.

Da li je, nakon vašeg razgovora sa Milošem Minićem, represija policije prestala?

Donekle je oslabila.

Tito u to vrijeme nije bio u Beogradu, već na Brionima?

Tako je. Sa Briona se, svedočio je kasnije njegov šef kabineta Vladimir Popović …

Popović je prije toga bio jugoslovenski ambasador u Moskvi, u Vašingtonu i u Pekingu.

To je istina. Uglavnom, Vlado Popović je govorio da se Tito sa Briona podsmevao strahu Edvarda Kardelja i Petra Stambolića, koji su, očito, bili zabrinuti zbog onoga što se tog juna događalo u Beogradu.

Miloš Minić mi se, kao što je obećao, javio sutradan i, nakon razgovora sa Titom, studentima poručio da se smire i da ostanu gde su. U međuvremenu, studenti su od ranog jutra pristizali u dvorište Filozofskog fakulteta.

Podršku smo dobijali sa svih strana, što je bilo očekivano. Jer, kada su građani čuli i videli da njihovu decu tuče “narodna milicija”, okupili su se na Trgu republike i odlučili da nas podrže.

Ko vas je još podržao?

Sve naučne institucije, kulturne zajednice, svi univerziteti, kao i ogroman broj javnih ličnosti – profesora, pisaca, glumaca… Vuk Stambolović je pevao našu himnu: “Leva, leva”, dok je pesnik Milovan Vitezović govorio pesmu “Moj tata birokrata”. Stevo Žigon je doživeo ovacije govoreći monolog Robespijera iz Buhnerovog komada “Dantonova smrt”, koji se igrao u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Mikrofon sam predavao Ljubi Tadiću, Miri Stupici, Dušici Žegarac, Gidri Bojaniću…. Dolazili su i pisci. Vasko Popa nas je, sećam se, obilazio svakog dana. Kao i pesnik Duško Radović. “Nemci su u ovoj zemlji pre četvrt veka u Kragujevcu ubili veliki broj đaka. Vas ovde ima pedeset puta više i, ako je neko nameran da obori kragujevački rekord, večeras mu se pruža prilika”, rekao je studentima Duško Radović. Nije bilo pozorišta u Beogradu koje naše letke sa bine nije bacalo u publiku. Sa scene beogradskog Ateljea 212, to je svake večeri radio glumac Zoran Ramilović.

Odakle vam leci?

Imali smo šapirograf. Laza Stojanović i Ljubiša Ristić našli su kasnije nekakav džip, vozili se okolo i naše letke delili prolaznicima.

Pomenuli ste i profesore Beogradskog univerziteta…

Da, Mihajlo Marković, Zagorka Golubović, Sveta Stojanović, Miladin Životić, Ljuba Tadić… Branili smo se od nasilja.

Kako?

Javnošću. Shvatili smo da se UDB-a najviše plaši javnosti. U dvorištu Kapetan Mišinog zdanja svakodnevno smo se igrali i takozvane neposredne demokratije: sve odluke donošene su javnim glasanjem. Pored toga, organizovali smo zbor, na kojem smo čitali vesti, predlagali šta da se radi, koje korake da preduzimamo… Nakon zbora, u učionicama su se održavali konventi, na kojima smo otvarali sva pitanja, imali žive, zanimljive diskusije. Sećam se da nam je sedmog ili osmog dana demonstracija iznenada u posetu stigao Stevan Doronjski, u to vreme sekretar Izvršnog komiteta Centralnog komiteta Srbije.

Kakva je to funkcija?

Doronjski je u to vreme, praktično, bio drugi čovek srpske Partije. Imao sam utisak da se Doronjski više plašio Tita nego nas. “Ovo mora da prestane”, rekao mi je odlučno. Zašto?, pitao sam ga, Ko to traži? “Tito”, uzvratio je. “Tito traži da odmah prekinete demonstracije”. U redu, kazao sam, Evo vam mikrofon, pa im sami to saopštite.”

I?

Naravno da se nije usudio, plašeći se da ga studenti ne izvižde.

Kako je uopšte došlo do toga da Tito 9. juna podrži studente?

Titu nije odgovarao haos u Beogradu, budući da je tih dana u posetu Jugoslaviji dolazio predsednik Indije. Naravno, Tito je, kao i obično, pred visokim gostom hteo da se prikaže u najboljem svetlu, odnosno da demonstrira da je u Jugoslaviji sve u redu. U međuvremenu, rukovodstvo Partije pozvalo je na razgovor neke od profesora Beogradskog univerziteta.

Koga?

Prvo, ideja Edvarda Kardelja bila je da Partija udari na “meki trbuh” pokreta, tj. na Univerzitetski savet; zato je krenulo pojedinačno ubeđivanje profesora da se demonstracije zaustave. Ne zaboravite, pritom, da je Univerzitetski savet, odmah nakon batinanja studenata kod Beogradskog nadvožnjaka 2. juna 1968. proglasio generalni štrajk. Sada se to moralo slomiti. Kako? “Prijateljskim ubeđivanjem”. Tako je profesora Mihaila Markovića na razgovor pozvao Petar Stambolić, sa kojim se poznavao iz rata; Miladina Životića Draža Marković, sa čijom je sestrom Miladin bio prijatelj; Ljubu Tadića Nijaz Dizdarević, Ljubin ratni i školski drug; sa Svetom Stojanovićem razgovarao je Mijalko Todorović, čiji je rođak išao sa Svetom u školu; sa Zagom Golubović njen bivši muž, gradonačelnik Beograda Branko Pešić…

Ko je vas pozvao?

Predlog je bio da mene na razgovor pozove Veljko Mićunović…

Po “crnogorskoj liniji” ili…? Veljko Mićunović je bio jugoslovenski ambasador u Moskvi i u Vašingtonu; autor čuvenih “Moskovskih godina”.

Veljko je taj predlog odbio, svestan da ta vrsta ubeđivanja ne bi imala efekta. Sve u svemu, profesori koje sam pomenuo nisu pristali da utiču na studente da prekinu demonstracije, ali je, zahvaljujući pritisku Doronjskog, Univerzitetski savet na kraju ipak doneo odluku da se formulišu neki zahtevi, da se usvoje četiri tačke i da se štrajk na Beogradskom univerzitetu prekine.

Šta je konkretno dogovoreno? O koje četiri tačke je riječ?

Prvo, zahtevalo se otklanjanje socijalnih nejednakosti u društvu; drugo, smanjenje nezaposlenosti; treće, suzbijanje jakih birokratskih tendencija; četvrto, menjanje stanja na Univerzitetu, povećavanje samoupravne uloge studenata u upravljanju. To su bile njihove četiri tačke.

Studenti su prihvatili predlog?

Na sastanku Akcionog odbora tražio sam da se predloženim tačkama dodaju još dve: prvo, da niko ne može odgovarati za svoje učešće u protestu, što je bilo ključno za sve demonstrante; drugo, da sva tri ministra policije – gradski, republički i savezni – podnesu ostavke zbog batinanja i neprimerene upotrebe sile tokom studentskih demonstracija. Naravno, bilo nam je jasno da te dve tačke, posebno ovu poslednju, Tito neće prihvatiti. Jer, kako bi pristao na to da razvali svoje službe?

Ipak, dve tačke koje sam predložio ponovo su zapalile Univerzitet i svi fakulteti koji su prethodno bili doneli odluku da okončaju štrajk, do uveče u devet sati stali su iza dva dodatna studentska zahteva. Shvativši da je đavo odneo šalu, Tito je odlučio da smiri situaciju, da pacifikuje studente, da imenuje kolovođe i odredi žrtvenog jaraca. Istovremeno, želeći da nam pokaže da sve odluke donosi sam, Tito je izašao i dosta demagoški rekao da je devedeset procenata studenata u pravu. “Ako treba, ja mogu i da odem”, dodao je. Tito to više nikada nije ponovio. Nikada. Iako je studentskim demonstracijama 1968. bio ozbiljno politički uzdrman, Tita je ubrzo u život povratila sovjetska intervencija u Čehoslovačkoj.

Sovjetski tenkovi upali su u Prag 21. avgusta 1968.

Tako je. Taj upad Varšavskog pakta u Čehoslovačku Tito je iskoristio da u Jugoslaviji uvede poluvanredno stanje.

Šta to znači?

Neformalno, zabranjena su sva okupljanja, što znači da studentske demonstracije nisu mogle biti nastavljene u septembru 1968. kako je bilo planirano.

Kako su studenti reagovali na Titov govor 9. juna?

U dvorištu Filozofskog fakulteta nije se čuo ni aplauz, ali ni zvižduk. Ništa. Mrtva tišina. Nikome, dakle, nije bilo jasno šta će se dalje događati.

Vi niste igrali u čuvenom Kozaračkom kolu ispred Pravnog fakulteta, kojim su studenti pokazali reakciju na Titov govor?

Mi sa Filozofskog fakulteta u tome nismo učestvovali, sa tim nismo imali nikakve veze. Umesto toga, deo nas je nastavio sa protestima još dvadesetak dana. Istina, ne tim intenzitetom, ali…

Krajem juna te godine, Tito je na zatvorenom sastanku Kongresa sindikata u Beograda oštro kritikovao studentske demonstracije. Što se dogodilo u tih petnaestak dana? Odakle ta promjena? 

Tito je morao da umiri svoje nahuškane pse; zato je krenuo da “odvaja žito od kukolja”. Filozofski fakultet, posebno Katedra za filozofiju i sociologiju, uskoro su postale glavne mete Titove osvete. Na kraju, napravljena je lista od nas osam profesora (Mihailo Marković, Zagorka Golubović, Dragoljub Mićunović, Miladin Životić, Ljubomir Tadić, Svetozar Stojanović, Nebojša Popov i Trivo Inđić; op. T.N.), koji smo, nekoliko godina kasnije, izbačeni sa Filozofskog fakulteta.

Januara 1975?

Tako je. Odluka je donešena u decembru 1974, ali smo januara 1975. zvanično udaljeni sa nastave. Nekima od nas je rešenje o otkazu uručeno tek 1981.

Šta je prethodilo uklanjanju sa nastave?

Najpre je UDB-a noću upala na Filozofski fakultet, pajserima obila naše kabinete i uzela sve što je tamo našla. U svom kabinetu sam imao nekoliko slika – jedna je bila Peđe Milosavljevića, sa kojim sam bio prijatelj – zatim neke časopise koji mi je poklonio Đorđije Vuković, rukopis udžbenika Istorije socijalnih teorija… Sve je nestalo. Nakon što su opustošili kabinete, UDB-a se spustila do administracije i uzela naše dosijee. Od tog trenutka, na Filozofskom fakultetu ne postoji papir koji dokazuje da sam od 1960. do 1975. predavao na Beogradskom univerzitetu. Kada sam podneo zahtev za penziju, nikakvog podatka, nikakvog dokumenta nije bilo. Te mi je godine pojela UDB-a.

Koliko vam je ukupno godina pojela UDB-a?

Najpre dve godine na Golom otoku, zatim sedam na fakultetu… Devet, dakle. Nije malo, je l’ da?

Po vašem sudu, što su glavne tekovine studentske pobune 1968?

Pre svega pravo na pobunu. Od trenutka kada je Tito prihvatio zahtev studenata da, zbog učešća u demonstracijama niko neće biti kažnjen, u Jugoslaviji ste mogli da se pobunite a da ne snosite posledice. Pored toga, do kraja osamdesetih, tj. do početka vladavine Slobodana Miloševića, kod nas se više nije posezalo za masovnim prebijanjem građana koji protestuju.

Osim na Kosovu, gdje je srpska policija nad Albancima vršila konstantan teror.

Da, ali je to nasilje imalo “nacionalno pokriće”. Naime, ono se pravdalo “odbranom države” i slično. Na Kosovu su topovima pucali na kuće civila, rađene su zaista grozne stvari…

Ali, kada me pitate o tekovinama ‘68, nakon studentske pobune, dotadašnji Dom UDB-e u Beogradu pretvoren je u Studentski kulturni centar (SKC), koji i danas stoji kao nekakav perverzan spomenik Titove vlasti studentskom protestu 1968.

Šta su bile posledice studentske pobune ‘68?

Pre svega, sužavanje autonomije Univerziteta. Uprkos svemu, činjenica je da je Univerzitet na neki način zaplašen i mnogi su, nakon ’68, postali dosta obazriviji. Što je ostavljalo lošu sliku. Beogradski univerzitet se nikada od tog straha nije oporavio. Loša posledica ’68. je i to što su službe dobile veća ovlašćenja, što se  jugoslovensko društvo vratilo nekoliko godina unazad, u vreme Brozove “blagotvorne diktature”.

Kako to da su mnogi šezdesetosmaši krajem osamdestih i počekom devedesetih godina postali tako žestoki nacionalisti?

Ko? Ko je postao nacinalista?

Mihajlo Marković, na primjer, koji je bio potpredsjednik Socijalističke partije Srbije Slobodana Miloševića i koji je toj stranci pisao program. Ili, recimo, profesor Ljuba Tadić, otac predsjednika Borisa Tadića.

Šta je radio Ljuba Tadić?

Što je radio? Bio je, na primjer, član Senata Republike Srpske, potpisnik deklaracije za obustavu postupka Haškog tribunala protiv Radovana Karadžića… Najzad, zašto je, sredinom devedesetih, profesor Tadić kritikovao Slobodana Miloševića – zbog toga što je Milošević izgubio ratove, ili zato što ih je započeo?

Čekajte, čekajte… Hajde da pogledamo Ljubine knjige, ovde su, na polici… Šta je on to govorio. Dobro, on je malo osetljiv na Bosnu i Hercegovinu, tamo je živeo…

“Osetljiv” je na BiH, “osetljiv” i na Crnu Goru u kojoj je rođen…

Evo, Tadićeva knjiga “Kriza i veliki srpski hegemonizam”… U redu, tačno je da su Dobrica Ćosić i ta situacija oko SANU donekle uticali na profesora Tadića, ali nije to baš sve, znate… I profesori Filozofskog fakulteta, i studenti su, nakon pobune 1968, imali dosta problema. Jelka Imširević, Vada Mijanović, Milan Nikolić su suđeni i hapšeni, odvođeni su na robiju. Pored studenata, stradala je i filozofija.

Kako?

Nakon 1968. je umesto sociologije u program uveden – marksizam.

U poređenju sa tim godinama, kako vam danas izgleda Filozofski fakultet? Studenti se odavno ne bune…

Ovih dana bi trebalo da održim predavanje na Filozofskom fakultetu, koji će uskoro obeležiti 180 godina postojanja. Planiram da kažem da je, zasluženo ili ne, tom fakultetu pripala velika slava: kao jedina takva institucija u Istočnoj Evropi, beogradski Filozofski fakultet pokazao je nepodeljenu solidarnost sa nama profesorima koje je jugoslovenski diktator kaznio i ostavio bez posla.

A Institut za društvenu teoriju i filozofiju? Tamo ste svi kasnije radili.

Kada? Nakon koliko vremena? Šest godina nismo imali posla, snalazili smo se kako smo znali i umeli. Nije to išlo baš tako… Ipak, važno je još jednom podvući da su se profesori Filozofskog fakulteta solidarisali sa nama, što je zaista bila svetla tačka te kuće. Mislim da se to mora negovati, posebno ako se zna da je upravo na Filozofskom fakultetu 1968. ponovo ustoličeno pravo na pobunu.

Kako to izgleda danas, zašto nema pobune? Nije nikakav tajna da je naše obrazovanje loše; loš je profesorski kadar; studenti su nezainteresovani… Kakvi profesori, takvi i đaci, je li. A znate li kako je to nekada bilo? Na časovima se debatovalo o najvažnijim pitanjima društva, diskutovalo se o svemu. Prštalo je na sve strane. A danas?… Vidite i sami.

Avangarda, 31.05.2018.

Avangarda, 05.06.2018.

Peščanik.net, 06.062018.

DRAGOLJUB MIĆUNOVIĆ NA PEŠČANIKU