Lucidni Poljak Andžej Stasjuk u svom se novom romanu Dojczland – već sam je naslov zgodna kombinacija izvornog nemačkog imena i poljske transkripcije – pozabavio istorijom i naročito savremenošću nemačko-poljskih odnosa, iza kojih zapravo izviruje jedna šira slika. Na jednoj su strani evropski zapadnjaci – i Nemci kao njihova paradigma: rad, red, disciplina, čvrstina, odsustvo smisla za humor kao jedne stvari ionako posve detinjaste i nepraktične – a na drugoj evropski Istočnjaci, mahom Sloveni, raspusni i “duševni”, impulsivni i poslovično “akontrolabilni”. Narator će, elem, lepo zaključiti u čemu je suština tog trajnog spora: Nemačka bi bila sjajna zemlja da nije tako nezgodno napučena baš Nemcima; bilo bi odlično kad bi se oni svi jednostavno sklonili nekuda, i onda, hm, odatle povremeno slali novčane doznake!
Jer Nemac, bože moj, ume s parama: vredno ih stiče, a pažljivo troši. A kad Nemac (“Švabo”) nešto napravi, to vala traje! Sledeći tu logiku, trebalo bi da znači i da je Nemac nekako najsolidniji investitor na razbarušenom Evroistoku. Pa sad, radilo se tu o proizvodnji čarapa, bitumena, ili možda novina, sasvim svejedno.
Ima već blizu decenije otkad je veliki nemački koncern VAC (WAZ, Westdeutsche Allgemaine Zeitung) ušao na velika vrata u (jugo)istočnu Evropu, što pokupovavši već postojeće novine, što poosnivavši – sa lokalnim partnerima – neke posve nove. Na Balkanu se VAC, čini se, najviše razmahao, a među ruševinama SFRJ neke od njegovih važnih akvizicija su Globus i Jutarnji list (sa domicilnim EPH), Politika, Dnevnik, Vijesti. Princip je svugde bio manje-više isti: vlasništvo negde u odnosu pola-pola, a odgovornosti i (pri)nadležnosti zanimljivo podeljene: lokalni partneri imaju poslednju reč u svim uređivačkim – i s njima povezanim kadrovskim – pitanjima, a Nemci u onim poslovnim. Ne izgleda li to kao čista Liberalna Utopija, i to sa specifičnim “regionalnim” touchom: “mi”, ovdašnji, pravimo novine po svom nahođenju – što znači da one suštinski ostaju “naše”, a ne “švapske”, a to lokalnoj publici kanda čini bitnu razliku – a Nemac tu služi tome, baš kao u Stasjukovom romanu, da što više vremena bude negde daleko i “šalje novčane doznake”… Uostalom, što bi tog našeg mitskog Nemca uopšte zanimao neki naš Marko ili Janko? Njemu je, brate, do profita (kojem, šta da se radi, prethodi svakovrsno ulaganje), i to mu je to, pare su pare i one baš nikada ne smrde. A mi, ovdašnji? E, mi tu ipak imamo i neke suptilnije interese…
Ovako postavljeni odnosi razbijaju dva velika straha i tabua, i to jedan “levi” (klasni) i jedan “desni” (nacionalni). Onaj “levi” tabu je uplitanje u uređivačku politiku od vlasnika, dakle od kapitala, što nekako nikako ne izgleda lepo; “desni” tabu je užas pred tim da nama-koji-smo-naši tamo neki Stranac uređuje novine, jer to znači da nas zapravo “duhovno podjarmljuje”, da atakuje na naš jedinstveni Nacionalni Identitet… Kažem, VAC-formula, ovako kako je zamišljena i proklamovana, delovala je kao prilično inteligentno smišljen način da vuk bude prilično sit, a ovce prilično na broju. Dežurni skeptik bi to rekao nešto drugačije: ta formula isuviše dobro zvuči da bi bila ostvariva, naročito svugde, i naročito na duži rok.
I stvarno, ne lezi vraže, izgleda da onaj stasjukovski Nemac-sa-doznakama više nije baš sasvim zadovoljan kako ova podela uloga funkcioniše. Nedavno je predsednik koncerna WAZ Bodo Hombah izjavio da će ovaj gigant ubuduće “bolje kontrolisati medije čiji je vlasnik ili suvlasnik u zemljama na istoku i jugoistoku Evrope”. A zašto? Evo objašnjenja: “Dosadašnja politika firme, prema kojoj smo se mi brinuli samo o izdavačkim pitanjima, a bavljenje sadržajima prepuštali u potpunosti uredništvima tih listova neće moći da bude nastavljena zbog loših iskustava koja smo imali”. Hombah naglašava da WAZ “ne želi da se meša u politiku drugih zemalja, već da obezbedi da se poštuju standardi novinarskog kvaliteta i istinitosti u izveštavanju”. Neposredan povod svemu ovome bio je slučaj dvaju bugarskih listova kojima je nemački koncern suvlasnik, a koji su poveli pravu nacionalističku hajku na istoričarku umetnosti Marinu Balevu, zbog nekih njenih, štono bi se reklo, “nepatriotskih” interpretacija izvesnih događaja iz bugarske prošlosti. Hm, iako ne čitam bugarske novine ovo mi odnekud zvuči neobično poznato… Kako god bilo, WAZ je zbog ovoga kritikovan u samoj Nemačkoj, i to – koliko se da razabrati – u smislu da na jugoistoku Evrope ne drži dosledno do profesionalnih, pa bogme i civilizacijskih standarda do kojih mora držati u svom izveštavanju na nemačkom jeziku.
Da li je ovo kraj jedne tranzicione romanse, na “klasnom” i “nacionalnom” planu? I ako jeste, “ko je kriv”? Razume se da je jedna Velika Strana Firma po defaultu viđena za negativca: tu su i novac, i moć, i najmoćnija evropska ekonomska imperija iza tebe, i još šta god hoćeš, a sve to obično poseduju oni na koje smo navikli da budu “loši momci”. Na drugoj smo strani mi, siroti balkanski autsajderi, poštene i čedne novinarske duše kojima je stalo samo do toga da radimo svoj posao, te uzgred, doduše, i da tu i tamo pomalo “doprinesemo nacionalnom interesu”. Šta ćeš, valja se, ruka ruci, nismo Nemci niti Turci. A “Nemac” će za sve to lepo da nam iskešira izvesne doznake. Šta ima veze, ako se ljudi masovno prime na našu rodoljubnu žvaku, to će mu se ionako vratiti s kamatama, i onda niko dont vori, nego svi bi hepi. Osim ponekog Izdajnika i Izroda kojeg smo serijski zapljuvali i razmazali do neprepoznatljivosti, ali takvi bolje i ne zaslužuju.
Priča o komplikovanom i kontroverznom “dijalektičkom” odnosu slobode i odgovornosti večna je, nikada do kraja neispričljiva ljudska priča. Primenjena ne teren savremenih medija, ona postaje teško razmrsivo klupko, u kojem se isprepleteni džilitaju i mnogi koji jedno misle, drugo govore, a treće rade. Nego, zamislite – tek igre, šale i komike radi – da VAC krene da “plevi” po svom srpskom posedu na onaj “bugarski” način?! Ala bi se tu svačega našlo… Ali, nema brige za rodoljupce, oni će radije suvim zlatom (koje je, da se razumemo, “narod pozlatio”, bez da ga se nešto pitalo!) otkupiti Nemčev udeo nego što će dopustiti tako nešto: jeste, zgodne su njegove “doznake”, ali šta je to prema neuporedivom užitku zagušljive, autoreferencijalne samobivstvene samobitnosti, u kojoj je vrhovno božanstvo jedan Kolektivni Etnonarcis, bezumno zaljubljen u prizore iz zrcala, netrpeljiv prema svakome ko bi ga, makar i sasvim obazrivo, podsetio da ljubav ume da bude prilično slepa?!
Peščani sprud
Peščanik.net, 25.11.2007.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Teofil Pančić (see all)
- Rat drugim sredstvima - 07/12/2022
- Media and the past that is not passing - 27/12/2019
- Mediji i prošlost koja ne prolazi - 27/12/2019