Esej napisan u leto i jesen 1940, neposredno posle nemačke okupacije Francuske, objavljen u dva nastavka pod anagramskim pseudonimom Emile Novis u marsejskom mesečniku Cahiers du Sud za decembar 1940. i januar 1941. Na engleski ga je 1945. prevela Mary McCarthy za njujorški magazin Politics. Na naš jezik su ga do sada prevodili Kosta Došen 1988. za Književnu reč i Ivana Velimirac 2008. za Polja.
Pravi junak, prava tema, pravo središte Ilijade je sila. Sila kojom upravljaju ljudi, sila koja potčinjava ljude, sila pred kojom živo ljudsko meso uzmiče. Ilijada nam uvek pokazuje kako se ljudska duša menja kad je u dodiru sa silom: zaslepljena silom kojom uobražava da raspolaže, izobličena od pritiska sile kojoj se pokorava. Oni koji su sanjali o tome da će napredak zauvek prognati silu u prošlost mogli su u Ilijadi videti dokument o jednom davnom vremenu; onima pak koji umeju da prepoznaju silu u središtu cele ljudske istorije, danas kao i nekad, taj spev izgleda kao najlepše, najčistije ogledalo.
Sila je ono što svakog ko joj je potčinjen pretvara u stvar. Kad se koristi do krajnjih granica, ona najdoslovnije pretvara čoveka u stvar, to jest u leš. Neko je bio ovde, a časak kasnije više nema nikog. Tu sliku nam Ilijada neprestano predočava:
… konji tropotaše s kolima praznim,
sami bez svojih vozara nezazornih, koji po zemlji
ležahu jastrebu mnogo prijatniji nego li ženi.1
Junak je stvar koju dvokolice vuku za sobom po prašini:
… a mrka se kosa
razveže njemu, a glava prahovita cela mu beše
prelepa nekad, a tada Div je dušmanima dade
nek je u njegovoj dragoj u očinskoj nagrde zemlji.
Gorčinu te slike gutamo čistu, nerazblaženu utešnom fikcijom, bez ikakve nade u besmrtnost, bez ikakvog izanđalog oreola slave ili otadžbine.
… duša mu ostavi ude i brzo odlete Aidu
svoju oplakujućʼ sudbu i ostavivʼ snagu i mladost.
Zbog bolnog kontrasta, još potresnije je iznenadno, trenutno oživljavanje – narednog trena izbrisano – jednog drugog sveta, dalekog, krhkog i dirljivog sveta mira i porodice, sveta u kom je svaki čovek ono najvažnije ljudima s kojima živi.
U kući ona svoje lepokose dvorkinje zovne
neka tronožac velji stave kraj ognja da Hektora čeka
topla za kupanje voda sa bojišta kada se vrati.
Luda, ne znade da ga, od kupala vrlo daleko,
Ahilejevom rukom sovooka svlada Atena.
Zaista je bio daleko od tople kupke, jadni čovek. I ne samo on. Bezmalo cela Ilijada se događa daleko od tople kupke. Bezmalo ceo ljudski život uvek prolazi daleko od tople kupke.
Ovde vidimo silu u njenom najelementarnijem, najsirovijem obliku. Koliko je složenija u svojim postupcima, koliko neobičnija po svojim posledicama ona druga sila, sila koja ne ubija – to jest, još ne ubija. Izvesno će ubiti, ili će možda ubiti, ili će se samo nadnositi nad bićem koje u svakom trenutku može da ubije. U svakom slučaju, ona pretvara čoveka u kamen. Iz njene moći da ljude pretvori u stvari ubijajući ih proističe jedna druga moć, jednako strašna ali na drukčiji način, moć da čoveka pretvori u stvar i kad ga ostavi u životu. On je živ, ima dušu; a ipak je stvar. Stvar koja ima dušu neobično je biće; to je čudno stanje za dušu. Ko će znati šta joj je sve potrebno da bi se iz časa u čas prilagođavala tom stanju grčeći se i uvijajući? Duša nije stvorena da živi u nekoj stvari. A kad je na to naterana, svaki njen delić trpi nasilje.
Razoružan i go čovek u koga je upereno koplje postaje leš pre nego što ga ono dotakne. On još jedan tren nešto mota po glavi, pokušava nešto da uradi, nada se:
Tako razmišljaše stojećʼ, alʼ bliže priđe Likaon
smeten i kolena hte mu dotaći, jer željaše vrlo
da se nemiloj smrti i Keri ukloni crnoj…
A on molećʼ ga jednom za kolena prihvati rukom,
drugom za oštro se maši za koplje i ne hte ga pustitiʼ.
Uskoro shvata da se oružje neće okrenuti na drugu stranu i, još dišući, postaje obična materija koja još misli, ali više ne može da misli:
Blistavi Prijamov sin Ahileju zboraše tako
ne bi lʼ mu ganuo srce, alʼ nemili odgovor čuje…
Reče, a onog srce zabole i udi mu klonu,
Ispusti koplje, sedne i ruke raširi obe.
Potom oštri potegne mač Ahilej i u kost
ključnu udari njega pri vratu, te u njega ceo
prodre dvosekli mač: Likaon se izvali na tle
ničice padnuv, a krvca procuri i kvašaše zemlju.
***
Kad izvan bitke slab i nenaoružan stranac preklinje ratnika, on samim tim činom nije osuđen na smrt; ali ako ratnika načas obuzme nestrpljenje, ode život. To je dovoljno da njegovo telo izgubi glavno svojstvo živog mesa. Živi komad mesa pokazuje da je živ pre svega trzajem; izložena električnom udaru, žablja noga se trza; od bliske pretnje ili dodira s nečim užasnim ili zastrašujućim, svaki splet mesa, nerava i mišića će se trgnuti. Samo jedan takav molitelj čak i ne zadrhti; on više na to nema pravo; njegove usne dotaći će predmet koji ga ispunjava najvećim užasom:
Uđe veliki Prijam i priđe neprimećen bliže,
kolena zagrli on Ahileju, poljubi ruke
strašne, vojskomorne, one sinova mu smakoše mnogo.
Prizor takvog čoveka ophrvanog takvom nesrećom zaleđuje bezmalo kao ledeni prizor leša:
Kao kad čovek, u besnoj slepoći ubiv zemljaka,
ostavi svoju domaju i u drugi pobegne narod,
imućnom čoveku dođe, i čude se koji ga smotre,
tako se začudi junak bogolikog Prijama spaziv,
začude se i drugi, i jedan pogleda drugog.
Ali to osećanje traje samo tren i uskoro je zaboravljeno i samo prisustvo nesrećnika:
Reče i podstače želju u njemu da plače za ocem,
uzev za desnicu starca, Ahilej ga otisne malo.
Oba su spomena puni, vojskomoru Hektora jedan
Ahileju savijen do nogu plakaše silno,
a svog čas plakaše oca Ahilej, a čas Patrokla,
i plač se njihov stane po šatoru celom razlegatʼ.
Nije neosetljivost navela Ahileja da u jednom trenutku gurne na zemlju starca koji mu je obgrlio kolena; Prijamove reči podsetile su ga na sopstvenog starog oca i dirnule do suza. Njegovo držanje, njegovi pokreti bili su tako slobodni kao da je njegova kolena dodirivao neživi predmet, a ne molitelj. Prisustvo ljudskih bića koja nas okružuju ima moć koja pripada samo njima: da zaustavi, obuzda, promeni svaki pokret koji naše telo započne; neću zaobići nekog prolaznika na isti način na koji ću uzmaći pred reklamnim panoom; kad smo sami u svojoj sobi, ne ustajemo, ne hodamo i ne sedamo ponovo na isti način kao kad je u njoj neki posetilac. Ali taj neizrecivi uticaj ljudskog prisustva nemaju oni ljudi koje jedan nestrpljiv pokret može lišiti života pre nego što misao stigne da ih osudi na smrt. Pred njima se drugi kreću kao da oni nisu tu; a oni, sa svoje strane, u opasnosti da budu svedeni na ništa, trude se da liče na ništa. Kad ih gurnu, padnu; kad padnu, ostanu na tlu sve dok se u nečijem duhu slučajno ne pojavi zamisao da ih podigne. A kad najzad ustanu i budu srdačno pozdravljeni, još se ne usuđuju da svoje uskrsnuće shvate ozbiljno, da iskažu neku želju jer bi ih razdražljivi glas istog trena mogao zauvek ućutkati:
Reče, i zadršće starac pred njime i posluša reči.
***
Ali kad se moliteljima usliše molbe, oni ponovo postanu ljudska bića nalik drugima. Ima nesrećnijih bića koja su, mada nisu umrla, postala stvari i to će ostati do kraja života. U njihovim danima nema nikakve razbibrige, nikakvog praznog mesta, nikakvog slobodnog prostora za išta što dolazi od njih. Ti ljudi ne žive teže nego drugi, ne nalaze se niže na društvenoj lestvici; to je druga ljudska vrsta, nekakav kompromis između čoveka i leša. Sa stanovišta logike, ideja da je ljudsko biće stvar sasvim je protivrečna; ali kad nemoguće postane stvarnost, ta protivrečnost razdire dušu. Ta stvar u svakom trenutku teži da bude čovek, muškarac ili žena, i ni u jednom trenutku to ne uspeva. Samo se smrt proteže na ceo njen život; na život koji je smrt zaledila pre nego što ga je pokosila.
Tu sudbinu doživeće jedna devica, sveštenikova kći:
Ne dam ti ove na otkup; i pre će dočekatʼ starost
u kući našoj u Argu, od zavičaja daleko
služeći kao tkalja i na moj ležući odar.
Doživeće je i mlada žena i majka, prinčeva supruga:
Pa kad moradneš živećʼ u Argu tuđinci tkati,
ilʼ vodu nositʼ iz Hiperije ilʼ Meseide
u muci veljoj i ljutoj, alʼ nužda te primorava silna.
Doživeće je i dete, naslednik kraljevskog žezla:
One će brzo odavde u prostranim lađama otićʼ
i ja s njima, a ti ćeš, o drago mi dete, mene
pratiti, onde da radiš nedostojne poslove nekom
svirepom gospodaru…
U majčinim očima, takva sudbina njenog deteta jednako je pogubna kao i smrt; suprug bi radije umro nego video svoju suprugu u tom položaju; otac priziva sve pošasti neba protiv vojske koja je toj sudbini izložila njegovu kći. Ali kod onih na koje se sruči, okrutna sudbina briše iz svesti kletve, pobune, poređenja, razmišljanja o budućnosti i prošlosti, bezmalo i sećanja. Za roba ne postoji mogućnost da bude veran svom gradu i svojim pokojnicima.
Tek kad pati ili umre jedan od onih zbog kojih je rob sve izgubio, koji su razorili njegov grad, na njegove oči mu ubili najbliže, tek onda rob zaplače. Zašto ne bi? Samo tad mu je dopušteno da plače. Štaviše, tad se od njega traži da plače. Zar u ropstvu suze nisu spremne da poteku čim to može da prođe bez kazne?
Tako plačući reče, a žene ridahu za njom,
kao da plaču Patrokla, a svaka nesreću svoju.
Robinja nikad ne sme da izrazi ništa osim onog što prija njenom gospodaru. Zato je u njenom sumornom životu ljubav prema gospodaru jedino osećanje koje je može dirnuti i pomalo oživeti; svaki drugi put ljubavi je preprečen, kao što upregnutom konju stezaljke, uzde i oglav onemogućuju sve puteve osim jednog. A ako se nekim čudom u njoj jednog dana pojavi nada da bi opet mogla postati neko zahvaljujući nečijem uticaju, koliku će ljubav i zahvalnost pokazati ta robinja prema čoveku koji je u nedavnoj prošlosti u njoj mogao izazvati samo užas:
„Vojna kojemu otac me dade i gospođa majka,
pred gradom ugledah gde je oštricom koplja proboden,
a tri brata mi draga, što jedna ih rodi mi majka,
oni dočekaše sva trojica propasti danak.
Kad mi je smakao vojna brzonogi borac Ahilej,
i grad božanskog Mineta razorio, ni da ja plačem
nisi mi dao, već si obricʼo verenicom ljubom
da ćeš Ahileju divnom učiniti mene i sa mnom
poći u Ftiju i s Mirmidoncima proslavitʼ svadbu.
Bezmerno mrtva te plačem, jer uvek si ljubazan bio!“
Ne može se izgubiti više od onog što gubi rob; on gubi sav unutrašnji život, a njegov delić nalazi tek kad se pojavi mogućnost promene njegove sudbine. Takvo je carstvo sile, koje se proteže jednako daleko kao i carstvo prirode. Kad su ugrožene životne potrebe, i priroda briše sav unutrašnji život, pa i majčin bol:
Ta i lepokosa nekad Nioba seti se hrane,
njojzi je dvanaestoro u kući pisnulo dece,
šestoro pisnu joj ćerki i šestoro mladih sinova.
Strelom srebrnom Apolon pogubi sinove njene,
ćerke Artemida pobi streljačica, ljutita na nju,
jer se s lepolikom Letom jednačila Nioba velećʼ:
Leta dvoje tek dece, a ona da izrodi narod;
zato joj ono dvoje pogubiše podmladak ceo.
Devet su ležali dana u krvi i nikog ne beše
da ih pokopa, kad li Kronion pretvori narod
u kamen; deseti dan ih pogreboše nebeski bozi.
Pošto se nasuzi suza, i Nioba seti se jela.
Nikad s toliko gorčine nije iskazana beda koja čoveku onemogućuje da oseti sopstvenu bedu.
Kad postane stalna moć nad životom i smrću, sila kojom rukuje drugi zapoveda duši kao ekstremna glad. To carstvo je tako hladno, tako nemilosrdno kao da je sačinjeno od mrtve materije. Čovek koji oseća da je uvek slabiji od drugih jednako je sam, još više sam nego što je to čovek izgubljen usred pustinje.
Leže dva bureta u Divovu dvoru, iz jednog
daje darove zle, a iz drugog darove dobre
Kome iz bureta oba gromoviti pomeša Dive,
taj će ovde naići na zlo, a onde na dobro.
Koga obdari bedom, u ruglo uvali toga,
te ga čemerna glad po ubavoj progoni zemlji.
Luta, ni smrtni ljudi ni bozi ne poštuju njega.
***
Sila nemilosrdno gazi žrtvu, ali jednako nemilosrdno opija onog koji je poseduje ili veruje da je poseduje. Niko je zaista ne poseduje. U Ilijadi se ljudi ne dele na poražene, robove i molitelje s jedne strane, i na pobednike i gospodare s druge; nema ni jednog jedinog čoveka koji u nekom trenutku ne mora da se pogne pred silom. I vojnici, mada su slobodni i naoružani, trpe njene zapovesti i uvrede:
A kad bi video koga iz puka i našʼo gde viče,
njega bi mlatnuo žezlom i ove bi viknuo reči:
„Ludače, mirno tu sedi te slušaj drugi što zbore,
koji su bolji od tebe, a ti si nejunak i plašljiv,
ni u ratu tebe ne broje, a ni u veću.“
Tersit skupo plaća svoje reči, inače razumne, i vrlo slične Ahilejevim.
… pa ga žezlom po leđma i plećima mlatne
pa se savije sav, i grozna mu suza poteče.
a na leđima njemu od zlatnoga žezla se digne
krvav ožiljak i on veoma uplašen sedne;
bol ga osvoji, smete se sav i obriše suzu,
a drugi, ako i setni, svi slatko se njemu nasmeju.
Ali čak i Ahilej, gordi, nepobeđeni junak, prikazan nam je na početku pesme kako plače od poniženja i bespomoćnog jada pošto su mu na njegove oči odveli ženu kojom je želeo da se oženi, a on nije smeo da se suprotstavi.
… Tada Ahilej
prolije suzu, sedne na strani od svoje družine,
penastoj pučini uz breg, na beskrajno gledajućʼ more.
Agamemnon je namerno ponizio Ahileja da bi mu pokazao ko zapoveda:
„… da znaš koliko sam silnijʼ od tebe, da ne mari drugi
sa mnom se graditi jednak i sa mnom porediti sebe.“
Ali nekoliko dana posle toga plače vojskovođa: prinuđen je da se ponizi, da preklinje i, štaviše, nije pošteđen ni sramote da mu molba bude odbijena.
Stid od straha ne mimoilazi nijednog borca. Junaci drhte kao i svi drugi. Dovoljan je jedan Hektorov izazov da prestravi sve Grke osim Ahileja i njegovih vojnika – koji nisu prisutni:
Tako im reče, a oni zaćute i svi umuče,
Odbiti beše ih stid, a primiti svako se bojʼo.
Ali kad se javi Ajant, strah prelazi na drugu stranu:
A strašno kolena svima Trojancima drhtati stanu.
Hektoru samom počne u grudima udaratʼ srce,
ali se nije već mogʼo povući niti se sklonitʼ…
Dva dana kasnije, drhti Ajant:
Ajantu srce Div visokotroni ispuni strahom;
on se prepadne, i štit sedmokožni hitivši za se
bežati nagne i sve se okretao, podoban zveri…
Čak i Ahilej jednom drhti i cvili od straha, doduše pred rekom, a ne pred čovekom. Osim njega, svi su nam u nekom trenutku prikazani kao poraženi. Pobedi manje doprinosi hrabrost, a više slepa sudbina, predstavljena Zevsovim zlatnim terazijama:
… tad zlatna
rašiti merila Dive i do dve postavi Kere
preljute smrti u njih i jednu nameni Keru
Trojcima konje što krote; Ahejcem medoruhim drugu,
uzev sredinu povuče, Ahejcima sudba se nagne.
Upravo svojim slepilom sudbina uspostavlja neku vrstu pravde, koja je i sama slepa, i kažnjava naoružane ljude po zakonu „oko za oko“; u Ilijadi je to rečeno, bezmalo istim rečima, mnogo pre nego u Jevanđeljima:
Opšti je Enijalej; on ume da smakne ubicu.2
***
Iako su svi od rođenja predodređeni da trpe nasilje, carstvo okolnosti zatvara ljudski duh za tu istinu. Snažan nije apsolutno snažan ni slab nije apsolutno slab, ali ni jedan ni drugi to ne znaju. Oni veruju da ne pripadaju istoj vrsti; slab ne smatra da je sličan snažnom, niti ga ovaj vidi kao sebi sličnog. Onaj koji raspolaže silom kreće se u sredini koja ne pruža otpor i ništa u ljudskoj supstanci oko njega nema moć da umetne onaj kratak interval između poriva i čina, u kom stanuje misao. A gde nema mesta za misao, nema ga ni za pravdu ni za oprez. Zato naoružani ljudi postupaju nasilno i mahnito. Njihovo oružje se zabada u obezoružanog neprijatelja koji preklinje kraj njihovih kolena; oni trijumfuju nad umirućim opisujući mu užase koji će zadesiti njegovo telo; Ahilej prereže grlo dvanaestorici golobradih trojanskih mladića na Patroklovoj lomači; on to čini jednako prirodno kao što mi beremo cveće koje ćemo odneti na nečiji grob. Dok koriste svoju moć, oni nikad ne pomišljaju na posledice svojih postupaka – na to da će i na njih doći red da pognu glavu. Ako jednom jedinom rečju možeš da ućutkaš starca i navedeš ga da drhti i da ti se pokorava, zašto bi pomislio da će bogovima išta značiti njegove kletve, makar on bio i sveštenik? Zašto ne bi odveo Ahilejevu ženu, ako znaš da i ona i on moraju da ti se povinuju? Dok se Ahilej radovao prizoru Grka koji beže ojađeni i u rasulu, da li je pomišljao na to da će njihovo bežanje, koje će trajati koliko on bude hteo, koštati života njega i njegovog prijatelja? Tako oni kojima je sudbina pozajmila silu bivaju uništeni zato što se u nju suviše uzdaju.
Nije moguće da ne budu uništeni. Jer oni sopstvenu silu ne shvataju kao ograničenu, kao što ni odnose s drugima ne shvataju kao nekakvu ravnotežu između nejednakih sila. Drugi ljudi ne mogu ih navesti da se zaustave, a jedino iz zaustavljanja mogu proizaći naši obziri prema bližnjima; silnici zaključuju da je sudbina njima dala potpunu slobodu, a da onima koji su manje vredni od njih nije dala nikakvu. Zbog toga oni prelaze granice sile kojom raspolažu. Nužno ih prelaze jer ne znaju da je sila ograničena. Tada su nepovratno izručeni haosu i stvari ih više ne slušaju. Ponekad im slučaj ide naruku, ponekad se okreće protiv njih; u svakom slučaju, nesreći su izloženi goli, bez oklopa moći koji im je ranije štitio dušu, bez ičeg između sebe i suza.
Nastupanje posledica s geometrijskom strogošću, automatsko kažnjavanje zloupotrebe sile, bilo je za Grke prvorazredna tema. Ta tema je srce epa; pod imenom Nemesis, ona pokreće Eshilove tragedije; pitagorejci, Sokrat, Platon polaze od nje u svojim razmišljanjima o čoveku i svetu. Ideja o njoj je bila bliska svugde gde je prodro helenizam. U istočnim zemljama, uronjenim u budizam, ta grčka ideja je verovatno nastavila da živi pod imenom karma. Ali Zapad ju je izgubio i više ni u jednom od svojih jezika nema reč za nju; ideje granice, mere, ravnoteže, koje bi morale da upravljaju ponašanjem ljudi, na Zapadu su svedene na servilno služenje tehnologiji. Mi smo geometričari samo pred materijom; Grci su bili geometričari pre svega u obučavanju za vrlinu.
***
Tok rata u Ilijadi je samo ta igra klackalice. Trenutni pobednik oseća da je nepobediv iako je pre možda samo nekoliko sati doživeo poraz; on zaboravlja da gleda na pobedu kao na nešto što će proći. Na kraju prvog dana borbe o kojoj pripoveda Ilijada, Grci su odneli pobedu i nesumnjivo su mogli ostvariti cilj svojih napora, to jest dobiti Helenu i njeno bogatstvo; barem ako pretpostavljamo, kao što je pretpostavljao Homer, da je grčka vojska bila u pravu kad je mislila da je Helena u Troji. Egipatski sveštenici, koji bi to morali znati, kasnije su Herodotu potvrdili da je ona bila u Egiptu. Kako god bilo, te večeri Grci je više ne žele:
„Niko sad nikakvo blago nek ne prima od Aleksandra,
a ni Helenu s njim; ta znaju to i budale
da su Trojancima već na propast metnute zamke!“
Tako im reče, i svi uzvikaše ahejski sinci.
Oni žele sve, ništa manje od toga. Sve blago Troje kao plen; sve palate, hramove i kuće kao pepeo; sve žene i svu decu kao robove; sve muškarce kao leševe. Zaboravljaju jedan detalj: da sve nije u njihovoj moći jer nisu u Troji. Možda će tamo biti sutra, a možda neće. Istog dana Hektora obuzima isti zaborav:
Jer ja dobro znadem u duši u srcu svome:
doći će dan u koji i sveti će propasti Ilij,
Prijam sam i narod kralja vičnog koplju.
Ali ne žalim ja toliko trojansku sudbu
ni Hekabu samu ni Prijama, našeg vladara,
ni braću što ih je mnogo i svi su dobri junaci,
ali će u prah pasti od ruku ljutih krvnika, –
koliko žalim tebe, medoruhi kada te koji
plačnu odvede Ahejac, kad uzme ti danak slobode…
Nego volim pre da legnem pod zemljicu hladnu
nego lelek ti čujem gde na silu odvlače tebe.“
Šta on u tom času ne bi dao da odagna zla koja mu se čine neizbežna? Ali sve što bi dao bilo bi uzalud. Dva dana kasnije, Grci su očajni i Agamemnon čak želi da se otisnu na more i odu. Hektor koji bi tada lako, ne odričući se gotovo ničeg, dobio odlazak neprijatelja, više ne želi da im dozvoli da mirno odu bez plena:
… pa ćemo celu noć do zore ranosvanke mnoge
paliti vatre, nek sjaj im do samih stigne nebesa,
da nam kako ne bi Ahejci dugokosi pregli
pobeći sve po noći po širokim plećima morskim…
nego i kod kuće od njih nek mnogi isceljuje ranu…
… nek mine želja i drugog
rat suzonosni nositʼ Trojancima konje što krote.
Želja mu se ostvaruje; Grci ostaju i sutradan u podne pretvaraju njega i njegove u žalostan prizor:
Jedni po polju bežahu još kʼo goveda krdo
što ga celo arslan razagna u doba gluho…
Tako je Atrejev sin Agamemnon gonio one
svagda rušeći zadnjeg, a ostali bežahu dalje.
U toku popodneva Hektor preokreće situaciju, zatim se opet povlači, zatim natera Grke u bekstvo, pa ga odbije Patrokle s odmornim vojnicima. Koristeći svoju prednost iznad sopstvenih snaga, Patrokle se izloži bez oklopa i kopljem ga rani Hektor, koji te večeri, pobednički raspoložen, oštrim prekorima odbacuje razboriti Pulidamantov savet:
„Ako lʼ si zaista to u punoj ozbiljnosti kazʼo,
onda su razum tebi razorili bogovi sami,
kada mi kažeš s uma da smetnem munjobije Diva
savet…
ako ti bitku ostaviš sam i drugoga koga
odvratiš rečima svojim od borbe, tad moje
odmah će tebe koplje probosti, izgubićeš glavu.“
Reče Hektor i borce povede, a ostali za njim
krenu s velikom grajom…
Sutradan je Hektor izgubljen. Ahilej ga juri po celom polju i uskoro će ga ubiti. On je i inače u borbi uvek bio jači od Hektora, a pogotovo sada, posle više nedelja odmaranja, gonjen željom za osvetom i pobedom nad iscrpljenim neprijateljem! Sada Hektor sam, sasvim sam pred zidovima Troje, čeka smrt i priprema svoju dušu da se s njom suoči.
„Avaj! Ako zađem za vrata i u grad da se spasem.
prvi će porugu odmah Pulidamant na me natovaritʼ…
A sad kad naroda mnogo pogubih drskošću svojom,
bojim se Trojanaca i Trojanki u dugom ruhu
gori od mene kogod da ne bi o meni rekʼo:
ʽHektor pogubi narod u svoju se uzdajućʼ snagu!ʼ
… A da ostavim ovde štit sa kvrgom u sredi
i teški skinem šlem i koplje naslonim o zid
pa da nezazornom sam Ahileju krenem u susret…
zašto li drago mi srce u takve se zanosi misli?
Ja mu ne smem blizu pristupitʼ, neće me žalitʼ
nit se od mene ustezatʼ, no on će goloruka mene
kao ženu pogubitʼ…“
Hektor nije pošteđen nijednog bola i nijedne sramote koji pogađaju nesrećnike. Sam, lišen preimućstva koje daje sila, uviđa da ga hrabrost, koja mu nije dopustila da se skloni u grad, sad neće zaštiti od bekstva:
Videv ga zadršće Hektor i ne smede ostati onde
… za žrtvu, a ni za kožu,
nisu se trudili oni, rad čega se nadmeću ljudi,
nego se radi života konjomore Hektora gnahu.
Smrtno ranjen, on uvećava pobednikov trijumf uzaludnim preklinjanjem:
„Molim te, života ti tvog i kolena, oca i majke…“
Ali slušaoci Ilijade su znali da će Hektorova smrt doneti Ahileju kratkotrajnu radost, a Ahilejeva smrt kratkotrajnu radost Trojancima, a uništenje Troje kratkotrajnu radost Ahejcima.
***
Tako nasilje uništava svakog koga dodirne. Na kraju se čini da je nasilje jednako izvan onoga koji ga koristi kao što je izvan onoga koji ga trpi; iz toga se rađa ideja o sudbini pred kojom su krvnici i žrtve jednako nedužni, pobednici i poraženi braća u istom jadu. Poraženi je uzrok pobednikove nesreće isto onoliko koliko je pobednik uzrok njegove.
„Nego izrodi jednog malovečnog sina; ja njega
stara ne dvorim, jer od domaje vrlo daleko
sedim pod Trojom, žalosteći tebe i tvoju decu.3
Samo umereno korišćenje sile omogućilo bi ljudima da umaknu njenom žrvnju, ali ono bi zahtevalo nadljudsku vrlinu, jednako retku kao što je retko postojano dostojanstvo u slabosti. S druge strane, ni umerenost nije uvek bezopasna jer ugled, koji čini više od tri četvrtine sile, podrazumeva pre svega onu čudesnu bezobzirnost snažnih prema slabima, tako zaraznu da prelazi i na one koji su njeni objekti. Oprez i političko mišljenje obično ne preporučuju preterivanje, ali je sâmo iskušenje da se pretera bezmalo neodoljivo. U Ilijadi se ponekad izgovaraju razumne reči; Tersitove su takve u najvećoj meri, baš kao i reči gnevnog Ahileja:
„Nije naknada meni za život ni bogatstvo ono
što ga je naseljeno u sebi skrivʼo Ilij…
Jer se opljačkati mogu i goveda i tovne ovce,
mogu se tronošci steći i jošte plavogrivi konji,
ali se nikada duša čovečja ne vraća nit se
može ulovitʼ kad jednom iz ograde zubne izleti.“
Ali razumne reči padaju u prazninu. Ako ih izgovori podređeni, on biva kažnjen i mora da ućuti; a ako ih izgovori nadređeni, on ih ubrzo porekne svojim delima. Uz to, kad god zatreba, neki bog se nađe silniku pri ruci da podrži njegove nerazumne odluke. Na kraju iz njegove svesti iščili sama ideja da bi mogao izbeći dodeljenu sudbinu da ubija i bude ubijen:
„… nama… kojima Dive
od rane mladosti dade da ljute trpimo muke
sve do starosti pozne dok u njima ne padne svaki!“
Ti borci, kao i mnogo kasnije borci sela Kraon,4 već osećaju da su „svi osuđeni na propast“.
***
U tu situaciju ih je dovela najprostija zamka. U početku su bili bezbrižni kao što je uvek onaj koji na svojoj strani ima silu, a naspram sebe samo prazan prostor. Oružje im je u rukama; neprijatelj je odsutan. Osim kad mu duh unapred klone zbog ugleda koji uživa neprijatelj, čovek je uvek jači od onog koji je odsutan. Odsutan nam ne nameće jaram nužnosti. U duhu onih koji kreću u ratni pohod još se ne pojavljuje nikakva nužnost i zato oni polaze u rat kao u igru, kao u odmor od svakodnevnih ograničenja.
Kud odoše hvale kad zborasmo najbolji da smo
onda kad ste na Lemnu govorili hvaldžije prazne
jedući silno meso ravnogorih goveda onde
i ispijajućʼ kupe do vrha nalite vinom,
da ćete svakih sto ilʼ dvesta trojskih junaka
ščekatʼ u borbi, a sada ni s jednim jednaki nismo.
U početku rat i dalje liči na igru. Nužnost rata je užasna, sasvim različita od nužnosti mira. Duša joj se ne priklanja sve dok od nje može da pobegne; kad god uspe da pobegne, provodi dokone dane, lišene nužnosti, dane igre, sanjarenja i samovolje, nestvarne dane. Opasnost je tada puka apstrakcija, a životi koje uništavaju vojnicima liče na igračke koje je polomilo dete, jednako su nevažni; junaštvo je teatralna poza, obojena hvalisavošću. Štaviše, ako u nekom trenutku priliv životne energije pojača njihovu moć delovanja, oni veruju da im niko ništa ne može jer im božanska pomoć jemči da su zaštićeni od poraza i smrti. Tada je rat lak, tada je rat predmet grube ljubavi.
Ali kod većine ljudi to stanje ne traje dugo. Dolazi dan kad strah, poraz, smrt dragih drugova nateraju dušu ratnika da se prikloni nužnosti. Tada rat prestaje da bude igra ili san, ratnik shvata da je on stvarnost. Teška je to stvarnost, suviše teška da bi se mogla podneti jer podrazumeva smrt. Onog trenutka kad smrt postane nešto mogućno i blisko, naša misao o njoj može biti samo kratkotrajan bljesak nalik munji. Istina je da svi ljudi moraju umreti i da neki vojnik može ostariti između bitaka; ali za one čija je duša upregnuta u jaram rata, odnos između smrti i budućnosti nije isti kao za druge ljude. Za druge je smrt granica koja je unapred postavljena budućnosti, a za vojnike je ona sama budućnost koju im je dodelio njihov poziv. Protivno je prirodi da čoveku smrt bude budućnost. Kad učestvovanje u ratu pokaže da svaki trenutak u sebi nosi mogućnost umiranja, misao više ne može da poveže sadašnji dan sa sutrašnjim a da ne prođe kroz sliku smrti. U duši se onda rađa napetost koja se ne može dugo izdržati; ali svaka nova zora donosi istu nužnost; dani dodati na dane čine godine. Duša svakog dana trpi nasilje. Svakog jutra duša odseca sve težnje jer misao ne može putovati kroz vreme a da se ne sretne sa smrću. Zato rat briše svaku ideju cilja, čak i ratnog cilja. Briše i samu misao o okončanju rata. Mogućnost takvog nasilja je nezamisliva čoveku koji nije u njemu; onom koji je u njemu, nezamisliv je njegov kraj. Zbog toga ratnik ne radi ništa što bi doprinelo okončanju rata. Ruke ne mogu prestati da drže oružje i njim zamahuju u prisustvu naoružanog neprijatelja; duh bi morao da razmišlja da bi našao izlaz, ali on je izgubio sposobnost razmišljanja. Sasvim je zaokupljen nasiljem koje vrši nad samim sobom. Nepodnošljive nesreće, rat ili robovanje, uvek istrajavaju u ljudskom životu nošene samom svojom težinom i zato se, spolja gledano, čini da ih je lako podnositi; one traju zato što su uklonile uslove koji su neophodni da bi se iz njih izašlo.
Duša koja je potčinjena ratu ipak vapi za oslobođenjem, ali to oslobođenje joj se pojavljuje u tragičnom, ekstremnom obliku, u obliku razaranja. Umeren, razuman kraj, ogolio bi za misao jednu strašnu nesreću, koja se ne može podneti ni kao sećanje. Strah, bol, iscrpljenost, pokolji, izginuli drugovi – svi ti jadi bi neprestano razjedali dušu kad opijenost silom ne bi pritekla u pomoć i ugušila ih. Misao da bi bezgraničan napor mogao doneti malu ili nikakvu dobit vrlo je bolna:
Zar će Prijamu oni i Trojcima ovde na diku
Argejku Helenu pustitʼ, a rad nje mnogi Ahejci
pogiboše pod Trojom, od očinske zemlje daleko?
Zašto je Helena važna Odiseju? Zašto mu je važna Troja, puna blaga koja neće nadoknaditi propadanje Itake? Troja i Helena su za Grke važni samo kao izvori krvi i suza; zagospodariti njima znači postati gospodar strašnih sećanja. Duša koju je postojanje neprijatelja prinudilo da u sebi uništi ono što je u nju stavila priroda veruje da se može izlečiti samo uništavanjem neprijatelja. U isti mah, smrt voljenih drugova izaziva turobno oponašanje njihove sudbine, suparništvo u smrti:
Da mi je umreti odmah, kad nisam mogʼo pomoći,
svome ubijenom drugu što pade od svojeg daleko
očinskog doma, a ja mu nedostah da branič mu budem…
A sad idem da stignem ubicu mile mi glave,
Hektora: potom će sudba na mene kada je htedne
Div da izvrši meni i drugi besmrtni bozi.
Isto očajanje izaziva želju za smrću i želju za ubijanjem:
„… i sam dobro ti znam da ovde treba da padnem
od dragog oca daleko i majke, ali ti neću
prestatʼ pre no se dosta po bojištu Trojaca nagnam!“
Čovek u kom postoji ta dvostruka potreba za smrću pripada, dok ne postane nešto drugo, jednoj vrsti drukčijoj od živih.
Kakav odjek u takvim srcima može probuditi plaha želja poraženog da živi, njegovo preklinjanje da mu se dopusti da još gleda svetlost dana? Već posedovanje oružja na jednoj strani i neposedovanje oružja na drugoj oduzimaju ugroženom životu bezmalo svaki značaj; kako će onaj koji je u sebi zatro misao da je milina gledati svetlost dana poštovati želju za njom u poniznoj, smernoj molbi?
„Grlim kolena tvoja, Ahileju, smiluj se na me,
nemoj me ubiti, časno, bogorodni, pribegoh tebi,
jer ja Demetrin hleb kod tebe okusih najpre
onoga dana kad ti me u voćnjaku uhvati lepom
te me vodećʼ daleko od oca i rodbine proda
na sveto ostrvo Lemno i stotinu goveda dobi;
triput toliko dadoh za svoju slobodu, – evo
dvanaesta mi zora u Ilij otkad se vratih
mnoge premučiv muke. A sada u tvoje me ruke
zla kob ponovo baci; zacelo zamrzi na me
Div kad vrati me tebi; kratkovečna nekad me rodi
Laotoja mati, starine Alteja ćerka.“
Na kakav strašan odgovor je naišla ta slabašna nada!
Zato, moj dragi, umri i ti! Šta ridaš toliko?
Ta i Patroklo umre, a od tebe mnogo je bolji!
Ne vidiš mene koliko i lep sam i velik još junak?
Valjan je otac moj, a boginja rodi me mati,
ali i mene smrt i sudba neminovna čeka,
doći će zora ilʼ veče ilʼ ono podne će doći
te će i meni neko u borbi uzeti život.
Da bi čovek koji je u sebi ubio svaku želju da živi poštovao život nekog drugog, on bi morao u sebi probuditi velikodušnost koja kida srce! Teško je zamisliti da je ijedan od Homerovih ratnika sposoban za takav napor, osim možda Patrokla, koji se, u izvesnom smislu, nalazi u središtu ovog speva i koji je „umeo da bude ljubazan prema svima“ i u Ilijadi nije uradio ništa brutalno ili okrutno. Ali koliko ljudi znamo, u nekoliko hiljada godina istorije, koji su pokazali takvu božansku velikodušnost? Nije izvesno da možemo nabrojati dvojicu ili trojicu. Pošto je lišen takve velikodušnosti, vojnik pobedničke strane je kao prirodna nepogoda; opsednut ratom, on postaje stvar kao i rob, mada na sasvim drukčiji način, i reči na njega deluju koliko i na mrtvu materiju. U dodiru sa silom, obojica doživljavaju njeno neizbežno dejstvo: sve koje dotakne sila učini ili nemim ili gluvim.
***
Takva je priroda sile. Njena moć da pretvori ljude u stvari je dvojaka i ispoljava se na dve strane: jednako, mada na različit način, pretvara u kamen duše onih koji je trpe i onih koji se njom služe. Ta njena osobina pokazuje se u najvišem stepenu kad se sudara oružje u bici koja se bliži krajnjoj odluci. O ishodu bitke ne odlučuju ljudi koji računaju, planiraju, donose i izvršavaju odluke, već ljudi lišeni tih osobina, preobraženi, svedeni na mrtvu materiju, koja je čista pasivnost, ili slepe sile, koje su mehanički impuls. Tu poslednju tajnu rata Ilijada iskazuje poređenjima u kojima se ratnici opisuju čas kao nalik požaru, poplavi, vetru, divljim zverima, bilo kom slepom uzroku katastrofe, čas kao plašljive životinje, drveće, voda, pesak, sve ono što je pokretano nasiljem spoljnih sila. Iz dana u dan, ponekad i iz sata u sat, Grci i Trojanci, naizmenično doživljavaju te preobražaje:
Hektor beše kʼo lav što pomaman jurne na stoku,
koja bezbrojna pase na ledini prostrana polja…
… tako Ahejci
svi se strašno razlete od Hektora tada i Diva.
Kao kad pustošnik oganj zaokupi mrčavu gustu,
punu drveta, a vetar od stabla do stabla ga vitla,
od te ognjevite sile i stabla stubokom se ruše:
tako je Atrejev sin Agamemnon obarao glave
kada su bežali Trojanci…
Umeće ratovanja nije ništa drugo do veština da se izazovu takvi obrti; ratna oprema, postupci, čak i ljudske žrtve nanete neprijatelju samo su sredstvo, a stvarni cilj je sama duša boraca. Ali obrti uvek predstavljaju misteriju; oni se zbivaju po volji bogova koji potpiruju ljudsku uobrazilju. Kako god bilo, moć sile da dvostruko okamenjuje njena je suština; duša koja dođe u dodir sa silom može to izbeći samo čudom. A takva čuda su retka i ne traju dugo.
***
Nehaj onih što bez poštovanja rukuju ljudima i stvarima koji su u njihovoj milosti, ili bar oni tako misle, očajanje koje nagoni vojnika na razaranje, uništavanje robova i pobeđenih, pokolje – sve to stvara sliku potpunog užasa. Jedini junak Ilijade je sila. Bila bi to turobna jednoličnost da, tu i tamo, nema svetlih trenutaka, kratkih i božanskih, u kojima ljudi imaju dušu. Duša koja se tada načas budi da bi se ubrzo opet izgubila u carstvu sile čista je i netaknuta; u njoj nema nijednog dvosmislenog, komplikovanog ili neprozirnog osećanja, tu borave samo hrabrost i ljubav. Ponekad čovek tako nalazi svoju dušu dok razmišlja u sebi, dok pokušava, kao Hektor pred Trojom, da se sa sudbinom suoči sam, bez pomoći bogova i ljudi. Ili pak čovek otkriva da su njegova duša oni koje voli. U Ilijadi ne izostaje nijedan oblik čiste ljubavi između ljudi.
Tradicija gostoprimstva uspeva, čak i kroz više generacija, da pobedi zaslepljenost izazvanu bitkom:
Tako sam ja u Argu tvoj dragi prijatelj glavni…
Stoga i sada u gužvi od kopalja bežimo svojih.
Ljubav sina prema roditeljima, oca i majke prema sinu, neprestano se pokazuje na sažet i istovremeno dirljiv način:
Na to roneći suze odgovori Tetida njemu;
„Rano, sine moj, život izgubićeš, kako i kažeš…“
Čak i bratska ljubav:
„A tri brata mi draga, što jedna ih rodi mi majka.“
Bračna ljubav, osuđena na nesreću, neobično je čista. Suprug pomišlja na poniženja ropstva koja čekaju voljenu ženu, ali izostavlja da pomene ono što bi uprljalo njihovu nežnost. Nema ničeg jednostavnijeg od reči žene upućenih mužu koji će umreti:
… a meni bilo bi bolje
da pod zemljicu siđem, kad nema te više, jer neću
imati utehe druge, kad žitku ti stigne svršetak.
Jednako dirljive su i reči upućene mrtvom mužu:
Sada ti pod zemlju ideš u mračne dubine Aidu,
a u dvorima ovde udovicu ostavljaš mene
u strahovitoj tuzi, a sin je jošte nam luđan,
kojega ti i ja porodismo…
A najveći bol će ostati meni
jer mi nisi ruke sa smrtnoga pružio odra
ni reč mi rekao mudru i utešnu, da bih se uvek
sećala nje i obdan i obnoć roneći suze.
Najlepše prijateljstvo, ono između saboraca, tema je poslednjih pevanja:
… Ali Ahilej
ridaše sećajućʼ se drugara dragog, a njega
svesilni sanak nije osvajʼo, no amo se tamo
valjʼo…
Ali najčistiji trijumf ljubavi, vrhunska milost ratnika, jeste prijateljstvo koje raste u srcu smrtnih neprijatelja. Ono potire žeđ za osvetom ubijenog voljenog sina, ubijenog prijatelja; ono još većim čudom briše rastojanje između dobročinitelja i molioca, između pobednika i pobeđenog:
A kad već za jelom i pićem podmire žudnju,
tada se Dardanić Prijam Ahileju diviti stao,
kakav li je i kolik jer bozima podoban beše;
Prijamu Dardanić Ahilej se divio divni
motrećʼ mu plemenit pogled i njegove slušajućʼ reči.
Kad se svaki veće nadovolji gledajućʼ drugog…
Nema u Ilijadi mnogo tih trenutaka milosti, ali oni su dovoljni da s velikim žaljenjem osetimo šta nasilje čini i šta uništava.
***
Gomilanje nasilnih činova bilo bi hladno kad se ne bi stalno osećao dah neizlečive gorčine koji je često prikazan jednom jedinom reči, naglaskom u stihu, prebacivanjem jedne reči u sledeći stih… Po tome je Ilijada jedinstvena, po toj gorčini koja proizlazi iz nežnosti i koja se širi na sva ljudska bića, pravična kao sunčeva svetlost. Ton ovog speva uvek prožima gorčina, ali se on nikad ne spušta u jadikovanje. Pravda i ljubav, za koje nikako ne može biti mesta u toj slici ekstremnog i nepravednog nasilja, kupaju Ilijadu svojom svetlošću, ali ih osećamo samo po akcentu. Ništa dragoceno, bilo da je osuđeno na propast ili ne, nije izloženo preziru; beda svih i svakog prikazana je bez prikrivanja i omalovažavanja; niko nije postavljen iznad ili ispod stanja koje je svim ljudima zajedničko; za svim što je uništeno se žali. Pobednici i pobeđeni su jednako bliski pesniku i slušaocu, jednako su mu slični. Ako postoji neka razlika, to je da se nesreća neprijatelja možda još bolnije oseća.
Tu on zaglavi tako i zaspi medenim sankom,
jadnik, daleko od žene, od venčane, građane štitećʼ.
S kakvim naglaskom se evocira sudbina mladića kog je Ahilej prodao na Lemnosu!
Tu se radovʼo dana jedanaest dragima svojim
došavši se Lemna, ali u dvanaesti opet ga danak
nekoji bog predade opet Ahileju, ne bi lʼ ga tada
poslao dole Aidu, i ako ne šćaše da ide.
I sudbina Euforba, koji je video samo jedan dan rata:
Krv mu pokvasi kosu, još nežnu, kʼo Harita vlasi…
Kad oplakuju Hektora,
… branjaše čestite žene, spasavaše i ludu decu…
te reči su dovoljne da se prikaže časnost uprljana silom i detinjstvo u znaku oružja. Vrela pred vratima Troje postaju predmet dirljive nostalgije dok Hektor trči pored njih pokušavajući da spase svoj život:
Blizu kod vrela tih široka perila behu
lepa, ograđena, na kojima blistavo ruho
prahu trojanske žene i lepe trojanske ćerke,
dok još bejaše mir, dok ahejska ne stiže vojska.
Tuda potrče, jedan što beži, a drugi što goni…
Cela Ilijada je u senci najveće nesreće među ljudima – uništenja jednog grada. Opis te nesreće ne bi više parao srce ni da je pesnik rođen u Troji. Ali i o Ahejcima koji umiru daleko od kuće govori se istim tonom.
Kratke evokacije mirnodopskog života vrlo su bolne jer se taj drugi život, život živih, prikazuje kao spokojan i ispunjen:
Dokle još bejaše zora, i sveti se rađaše danak,
gađahu strele sa strana obeju, padahu borci.
A kad drvoseča sebi u gorskoj uvali ručak
pripremi, pošto je stabla obarao duga i svoje
ruke utrudio te mu već dosada spopala dušu,
i srce vuče mu žudnja za slatkim, osvežavnim jelom, –
tada Danajci čete prolomiše hrabrošću svojom.
Sve čega nema u ratu, sve što rat uništava ili ugrožava, u Ilijadi je obavijeno poezijom, što ratna stvarnost nije nikad. Prelazak iz života u smrt nije zastrt velovima:
… zube mu izbije sve, a obe se njegove oči
napune krvce, te na nos i usta krv mu poteče
kada zinu, i mračan zaogrne smrtni ga oblak.
Hladna okrutnost ratnih postupaka ničim nije ublažena jer nema divljenja, prezira ni mržnje ni prema pobednicima ni prema pobeđenima. O promenljivom toku bitaka uvek odlučuju sudbina ili bogovi. U granicama koje je odredila sudbina, bogovi suvereno odlučuju o pobedi i porazu; uvek oni izazivaju ludosti i izdaje koje svaki put onemoguće mir; rat je njihov posao, a oni nemaju drugih motiva osim hira i zlobe. Što se tiče ratnika, pobednika ili poraženih, njihova poređenja sa zverima ili stvarima nisu izazvana ni divljenjem ni prezirom, već samo žaljenjem zbog toga što ljudi mogu postati takvi.
***
Možda postoje nama nepoznati primeri izvanredne pravednosti koja nadahnjuje Ilijadu i koja nikad nije imala podražavalaca. Bezmalo se ne oseća da je pesnik Grk, a ne Trojanac. Ton speva kao da je prožet neposrednim svedočenjem o poreklu njegovih najstarijih delova; istorija nam verovatno o tome neće reći ništa više. Ako verujemo Tukididovom tvrđenju da su Ahejci, četrdeset osam godina posle razaranja Troje, doživeli da budu pobeđeni, možemo se zapitati nisu li ove pesme, u kojima se gvožđe retko pominje, spevali poraženi koji su otišli u izgnanstvo. Prinuđeni da žive i umru „daleko od domovine“ kao i Grci koji su izgubili život pod Trojom, nakon što su, kao i Trojanci, izgubili svoje gradove, oni su videli sebe i kao pobednike, što su bili njihovi očevi, i kao poražene, čija je patnja bila nalik njihovoj; istina tog još bliskog rata mogla im se pojaviti s godinama, kad je više nisu sakrivali ni opijenost ponosom ni stid zbog poniženja. Mogli su da je predstave sebi i kao pobednici i kao poraženi, i mogli su da vide ono što ni pobednici ni poraženi nisu videli, jer su i jedni i drugi bili zaslepljeni. Naravno, to je samo fantazija; o tako davnom vremenu možemo samo fantazirati.
***
Kako god bilo, ovaj spev je čudesan. Njegova gorčina počiva na jedinom opravdanom uzroku gorčine, potčinjavanju ljudske duše sili ili, na kraju krajeva, materiji. Potčinjavanje sili je zajednička sudbina svih smrtnika, mada tu sudbinu svaka duša nosi na svoj način, u skladu sa stepenom svoje vrline. Niko u Ilijadi i niko na zemlji nije pošteđen te sudbine. Zbog toga se na one koje je zadesila ne gleda kao na ljude dostojne prezrenja. Voljen je svako ko u svojoj duši ili u odnosima s drugim ljudima izmakne carstvu sile, ali voljen je s bolom zato što nad njim stalno lebdi opasnost da bude uništen. To je duh jedinog pravog speva koji ima Zapad. Odiseja izgleda kao sjajna imitacija, na mahove Ilijade, na mahove orijentalnih spevova; Enejida je imitacija koja je, koliko god bila sjajna, iskvarena hladnoćom, deklamatorstvom i lošim ukusom. Pesma o Rolanu nije dostigla veličinu jer joj nedostaje pravednost; ni autor ni čitalac ne doživljavaju smrt neprijatelja na isti način kao smrt glavnog junaka.
Pravi naslednik Ilijade je grčka tragedija, bar ona Eshilova i Sofoklova. Nju ideja pravde osvetljava iako se nikad direktno ne upliće. Sila se u njoj pojavljuje u svojoj ledenoj tvrdoći: uvek je prate kobne posledice od kojih ne mogu pobeći ni silnici ni njihove žrtve; poniženje duše koja trpi prinudu nije ni sakriveno, ni ublaženo jeftinim sažaljenjem, niti je izloženo preziru; navedeni smo da se divimo nekim bićima koja je sudbina povredila i obezvredila. Ilijada je prvi čudesan izraz grčkog genija, a Jevanđelja poslednji: u njima se grčki duh otkriva ne samo u tome što iznad svih drugih dobara traži „kraljevstvo i pravdu našeg nebeskog Oca“ već i u tome što je pokazano da je ljudsko stradanje dosuđeno božanskom biću koje je u isti mah i ljudsko. Priče Stradanja ne samo što pokazuju ogoljenu ljudsku patnju već nam kažu i to da nesreća menja božanski duh sjedinjen s telesnošću, da ga navodi da drhti pred patnjom i smrću i da se, u svom očajanju, oseća napušten i od ljudi i od Boga. Osećanje ljudske patnje dalo je Jevanđeljima jednostavnost koja je obeležje grčkog genija i koja je najveća vrednost grčke tragedije i Ilijade. Neke reči u njima neobično podsećaju na Ilijadu; na trojanskog mladića koji je poslat u Had protiv svoje volje podsećaju nas Hristove reči Petru: „Drugi će te opasati i odvesti kuda nećeš.“ Taj naglasak se ne može odvojiti od misli koja je nadahnula Jevanđelja jer je osećanje ljudske patnje uslov pravde i ljubavi. Onaj koji ne zna u kojoj meri svaka ljudska duša zavisi od promenljive sudbine i nužnosti ne može videti kao svoje bližnje i voleti ih kao samog sebe one ljude koje je slučaj provalijom odvojio od njega. Raznovrsnost prinuda koje pritiskaju čoveka može stvoriti iluziju da su to dve različite prirodne vrste koje među sobom nemaju ništa zajedničko. Čovek može voleti i biti pravedan samo ako poznaje carstvo sile i ako je naučio da ga ne poštuje.
***
Odnos između ljudske duše i sudbine – stepen u kom svaka duša oblikuje svoju sudbinu, ono što nemilosrdna nužnost menja u duši da bi je prilagodila volji promenljivog usuda, ono što zahvaljujući vrlini i milosti može ostati netaknuto – to je oblast u kojoj je laž laka i zavodljiva. Gordost, poniženje, mržnja, prezir, ravnodušnost, želja da se zaboravi ili zažmuri doprinose tom iskušenju. Ništa nije ređe od vernog opisa nesreće; kad je slikamo, gotovo uvek nastojimo da verujemo da je propadanje posledica nečeg što je nesrećniku urođeno, ili da duša može nositi nesreću bez ikakvog primetnog traga, da nesreća neće promeniti sve misli te osobe na način svojstven njoj i samo njoj. Grci su uglavnom bili obdareni duhovnom snagom koja im je omogućavala da izbegnu samozavaravanje; nagrađeni su time što su u svemu uspevali da dostignu najviši stepen lucidnosti, čistote i jednostavnosti. Ali duh koji je prešao iz Ilijade u Jevanđelja preko mislilaca i tragičnih pesnika nije prekoračio granice grčke civilizacije; posle propasti Grčke, ostali su samo njegovi odsjaji.
I Rimljani i Hebreji verovali su da su izuzeti iz opšte ljudske patnje, prvi kao nacija koja je izabrana da vlada svetom, a drugi zahvaljujući tome što ih je njihov Bog uzdizao u meri u kojoj su ga poštovali. Rimljani su prezirali strance, neprijatelje, poražene, svoje podanike i robove; zato nisu imali ni ep ni tragediju. Oni su tragično zamenili gladijatorskim igrama. Hebreji su u nesreći videli znak greha, dakle opravdan razlog za prezir; verovali su da se sam Bog grozi njihovih poraženih neprijatelja i da ih je on osudio da ispaštaju za svoje zločine; zato je surovost bila dopuštena i čak preko potrebna. Nijedan tekst Starog zaveta, osim možda nekih delova Knjige o Jovu, nema ton koji bi se mogao uporediti s tonom grčkog speva. Tokom dvadeset vekova hrišćanstva, ljudi su se divili Rimljanima i Hebrejima, čitali ih, podražavali njihove postupke i reči, citirali ih kad god je trebalo opravdati neki zločin.
Pored toga, potonjim generacijama hrišćana duh Jevanđelja nije prenet u čistom stanju. Od samog početka mučeništvo, vedro podnošenje patnji i smrti, smatralo se znakom milosti – kao da je milost mogla jače delovati na ljude nego na Hrista. Oni koji su pak mislili da se ni sam Bog koji je postao čovek nije mogao suočiti s okrutnošću sudbine ne drhteći od straha, očigledno su shvatili da se iznad ljudske patnje mogu prividno uzdići samo oni koji, potpomognuti iluzijom, pijanstvom ili fanatizmom, zatvaraju oči pred nemilosrdnošću sudbine. Čovek koji nije zaštićen oklopom laži ne može doživeti silu a da mu duša ne bude pogođena. Milost može sprečiti da ga susret sa silom pokvari, ali ne može sprečiti ranu. Pošto je to zaboravila, hrišćanska tradicija tek je retko uspevala da pronađe jednostavnost koja čini potresnom svaku rečenicu priče o Stradanju. S druge strane, prisilno prevođenje u veru sakrilo je dejstva sile na duše onih koji su je koristili.
Uprkos kratkotrajnom pijanstvu koje je izazvalo otkriće grčke književnosti u vreme renesanse, grčki duh nije ponovo oživeo tokom dvadeset vekova. Nešto od tog duha pojavljuje se kod Vijona, Šekspira, Servantesa, Molijera i jednom kod Rasina. Ljudska patnja je ogoljena u Školi za žene i Fedri, a oba puta povod je ljubav – zaista čudan vek u kom je, za razliku od epskog doba, bilo dopušteno primetiti ljudsku patnju samo u vezi s ljubavlju, dok su dejstva sile u ratu i politici uvek morala biti ovenčana slavom. Možda bismo mogli navesti još imena. Ali ništa od svega što su proizveli evropski narodi nije ravno prvom poznatom spevu koji se među njima pojavio. Možda će oni ponovo pronaći epski duh tek kad shvate da niko nije zaštićen od sudbine, da se nikad ne treba diviti sili, da ne treba mrzeti neprijatelje i prezirati nesrećne. Ali teško je poverovati da će se to uskoro dogoditi.
Cahiers du Sud, decembar 1940. i januar 1941.
Prevela s francuskog Slavica Miletić
Peščanik.net, 12.10.2024.
Srodni link: Jacobin – Simon Vej, svetica socijalističkog pokreta
________________
- Svi stihovi iz Ilijade citirani su u prevodu Miloša N. Đurića. Prim. prev.
- Enijalej je jedno od imena boga Aresa (ili Areja). „Opšti“ ovde znači nepristrasan, pravedan. Prim. prev.
- Ahileja je Prijam podsetio na njegovog oca, te on sad žali što mu kao sin jedinac ne pomaže u starosti. Prim. prev.
- U blizini sela Kraon (Craonne) 1814. godine, život je izgubilo 8.000 Napoleonovih vojnika u bici protiv ruskih i pruskih snaga. Pesma Kraone je jedna od najpoznatijih francuskih pesama iz Prvog svetskog rata jer se na tom mestu vodila i bitka protiv Nemaca 1917. godine. Prim. prev.