Baš ovih dana, kad je Crkva u žiži javnosti, a bogami i povremene kritike (hvala bogu da jeste), vidim Galupovo istraživanje koje kaže da je broj ateista globalno porastao za nekih četiri procenta (tu pojavu u, na primer, Irskoj, tumače crkvenim skandalima sa pedofilijom) i pomislim da bi sad tako nešto moglo i kod nas da se desi pa da broj vernika, daleko bilo, opadne na skandaloznih 92 posto. Ali, što reče Dačić u Skupštini, ”daće bog” ili već neko na funkciji da ni ovaj najnoviji skandal ne ostavi trajne posledice.

Jer, našu slepu veru u Crkvu nije lako poljuljati. Mi ne samo da znamo da gresi crkvenih službenika nemaju blage veze sa bogom u kojeg ionako ofrlje verujemo, nego i te grehe ne smatramo baš smrtnim. Štaviše, mi te njihove grehe u najboljem hrišćanskom, a posebno pravoslavnom i još posebnije svetosavskom duhu odmah i oprostimo. Pa Pahomiju je čak i sud, doduše isključivo svojom zaslugom, oprostio. Da bi se taj oprost dodatno potvrdio, Crkva ga je onda odlikovala Belim anđelom. A da bi i državna vlast to potvrdila, istoj ceremoniji je prisustvovao i tadašnji i današnji ministar policije koji je i sam dobio orden, ali ne za zasluge u obavljanju svog posla nego za donaciju zvona koje košta maltene pola miliona evra. Za zasluge u vršenju posla je samo pohvaljen – vladika Filaret ga je pohvalio i čak nazvao bratom ”za to što se odupirao zahtevima da se održi Parada ponosa”. A onda je oprost i međunarodno zapečaćen – ceremoniji je prisustvovao i ruski ambasador Konuzin koji je takođe dobio orden, valjda zato što se odupirao priznanju Kosova. I na kraju, ali ne i najmanje važan legitimitet oprostu dao je svojim prisustvom i primanjem istog ordena i patrijarh Irinej, koji se nije odupirao.

Nedostajao je samo Milorad Dodik pa da ceremonija dobije i svesrpski karakter. Ali ako se tamo i nije pojavio, pojavio se pre desetak dana u kratkoj Tanjugovoj vesti koja je prošla potpuno nezapaženo. A vest kaže da je posetio patrijarha, što nije ništa neobično jer on (patrijarh) izgleda ima dan otvorenih vrata za političare – odlaze kod njega pre nego što odluče da ”skrate mandat” i raspišu izbore, pre nego što odluče da raskinu dogovor i postanu premijer kod onih drugih ili pošto odluče da nekako prekinu lažni štrajk glađu (znam, znam, i žeđu) ili samo da im budu oprošteni prošli i budući gresi.

Nije neobično ni to što je Dodik tih dana posećivao i Tadića na Tari i Nikolića po povratku sa Olimpijade, pa bi neko mogao i da se zapita kada i da li uopšte stiže da poseti entitet kojem predsedava.

Ali neobično je što je patrijarhu obećao pomoć u zidanju njegove (patrijarhove) vile na Dedinju. Grešna mi duša, ali nisam znala šta mi je od te dve stvari čudnije: što patrijarh gradi vilu pa još na Dedinju ili što mu pomoć u tome obećava predsednik siromašne Republike srpske?! Prvi (patrijarh) bi trebalo da je siromašan, ali će imati vilu na Dedinju, drugi (Dodik) bi trebalo da je siromašan, ali ima da pomogne zidanje te vile, a ne zidanje makar jedne kuće za izbegle iz njegove države koji i dan-danas žive u neljudskim uslovima. Bože me sačuvaj i sakloni.

Peščanik.net, 13.08.2012.

The following two tabs change content below.
Nadežda Milenković

Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik.

Nadežda Milenković

Nadežda Milenković (Svi tekstovi)