Uz svu dužnu opreznost, takt i pažnju s kojima treba pristupiti svakom razmatranju pravosuđa, neke stvari treba reći. Uostalom, već je gđa. Vida Petrović Škero, predsednica Vrhovnog suda, nedavno upozorila na “alarmantno stanje” u pravosuđu. OK, u redu, svi znamo da para nema, ali to nije u vezi sa onim što javnost smatra alarmantnim i zbog čega se pravosuđe tako loše kotira u anketama o shvatanju korupcije u društvu.
Počnimo od požarevačkog skandala. Taj je skandal toliko politički jasan i proziran da je to upravo skaredno. Da se podsetimo: prvo je Velja Ilić, tadašnji ministar, izvršio jasan pritisak na jednu stranku u tom predmetu da povuče svoj iskaz protiv Marka Miloševića. Onda je u sklopu piljarskog cenjkanja oko parlamentarne većine Socijalistička partija Srbije izašla sa zahtevom da se “prekine politički progon porodice Milošević” (i da se pusti Dragoljub Milanović, pravosnažno osuđen), što su radikali glasno podržali. Zahtev je više nego bezobrazan; on je ruganje pravdi i pljuvanje u lice vladavini prava. Jedino što nije od Borisa Tadića otvoreno zatraženo da ostatak “porodice Milošević” abolira od daljeg krivičnog progona za sva prošla i buduća krivična dela, mada je bilo aluzija na tu temu. Ne kažemo slučajno “i buduća krivična dela”: naime, ako je reč o “političkom progonu”, onda se podrazumeva da Miloševiće gone ni krive ni dužne, a na osnovu političke pizme i revanšizma, pak postoji opasnost da će ih i ubuduće goniti ni krive ni dužne. Šta ako oslobođeni Marko dođe iz Rusije, gde se skrivao od pravde i opet nekoga izmlati i zapreti mu motornom testerom? Ako ga policija privede i prijavi, biće to proglašeno za nastavak “političkog progona”. Šta ako Mira dođe iz Rusije, gde se skrivala od pravde, pa se ispostavi da policija traži njenu pomoć u rasvetljavanju izvesnih krivičnih dela koja možemo da zamislimo? Opet “politički progon”. Dakle, kad se to prevede na obični ljudski jezik – Miloševići ne mogu da počine krivično delo, čak ni najbanalnije kao što je učešće u tuči gde je došlo do težih telesnih povreda, a kamo li – daleko bilo – podsticanje na ubistvo političkih protivnika.
U tom svetlu požarevački sud može da u odbranu svoje presude navodi sve moguće pravne smicalice i fiškalske ujdurme, uključujući i upozorenje javnosti da se sudske odluke ne smeju komentarisati, ali mu to neće pomoći. Činjenica je da su svi dokazi izvedeni i da je krivično delo počinjeno, a žrtve izigrane smicalicama i ujdurmama čiji motivi su političke prirode i tačka. To nije pravda, što god požarevački sud tvrdio i zato je pravosuđe na lošem glasu. Omiljeni metod je otezati do zastarevanja predmeta; nije požarevački sud jedini koji to radi. To se desilo i sa čuvenim Savom Kneževićem iz Zrenjanina koji je ojadio stotine ljudi po Banatu, pa je dobio nešto uslovno, manje od one dve sojke koje su klepavale patike tokom nereda u februaru. Ali, Savo Knežević je ličnost od političke težine… Na svoj način to je i Željko Bodrožić, ali njega osuđuju uvek i stalno, pa Ujedinjene nacije moraju da ga zaštite od političkog progona. Ako, dakle, sud presuđuje tako i razvlači toliko s namerom da dođe do zastarevanja, to nije bez neke; to ima svoje neizbežno političko tumačenje, sve i kada je o pukom javašluku i aljkavosti reč, pošto se od suda javašluk i aljkavost nekako ne očekuju.
Pažljivi čitalac štampe – kako obične, tako i stručne – može lako da nađe desetine analiza iz pera ozbiljnih ljudi u pravosuđu koji već godinama upozoravaju na znake političke korupcije, nezaštićenosti i ranjivosti sudstva i tužilaštava na političke pritiske (obična korupcija mnogo je manji problem, mada i nje ima). Ovaj novi, oktroisani, Ustav Koštunice i ostalih otežao je još više položaj tužilaca. Stabilnost sudskih i tužilačkih funkcija i dalje je upitna i pod stalnom senkom reizbora. Mandat Specijalnog tužioca (dve godine) i njegovih zamenika (devet meseci!) čini ih posebno ranjivima. I tako dalje. Pa se posle čudimo zašto Okružni sud donosi takve presude u slučaju Ibarske magistrale i zašto je Vrhovni sud morao da preuzme slučaj, po drugi put u istoriji našeg pravosuđa. Za koji dan ćemo videti i tu pravosnažnu presudu i ona će nam reći mnogo toga. Naime, Vrhovni sud mogao je i odmah da preinači presudu Okružnog suda i da zaključi taj očigledan i uredno dokazan predmet, ali ga je iz nekog razloga vraćao dvaput na ponovno suđenje, drugi put čak na osnovu istog činjeničnog stanja. Ako ispadne da je tu opet reč o “političkom progonu porodice Milošević”, to jest o vređanju uspomene na pokojnika ispod lipe i na njegove verne sluge iz Državne bezbednosti – biće nam sve jasno.
“Legalisti” iz Demokratske stranke Srbije, da podsetimo, mesecima su ometali donošenje zakona o organizovanom kriminalu i tako paralisali pravosuđe u progonu onih koji su onda ubili premijera Đinđića. Posle su, dokopavši se vlasti, ometali i podrivali proces zaverenicima. Veliki ljubitelji pravne države imaju običaj da se na suđenjima gde su optuženi za klevetu ne pojavljuju dok ne nastupi zastara; “nedostupni sudu”: ne može da im se uruči poziv, adresa nepoznata itd. To ide do apsurda: Vojislav Koštunica, premijer u ostavci, godinama odbija da primi rešenje izvesnog opštinskog suda u Beogradu povodom obustave krivičnog postupka u kome je on bio oštećena stranka i u kome ga sud upućuje na privatnu tužbu za klevetu; niko iz Kabineta neće da primi to rešenje. Zašto? Pa zato što bi u tom slučaju država Srbija morala okrivljenom, pa oslobođenom da plati troškove obustavljenog postupka. Kao prvo, to nisu neke pare (dva-tri ročišta i žalbe; sitnež); kao drugo, svi ostali koji su bili oštećene stranke (ministri, načelnici u MUP, direktor BIA) primili su rešenje i nisu u roku pokrenuli privatne tužbe za klevetu. Ali, to je stvar principa za premijera-legalistu u ostavci: e, neće oni naplatiti troškove, pa sve bili u pravu i hiljadu puta!
Nema mesta čuđenju: Doktor Koštunica poznat je po tome da slabo podnosi poraze.
Danas, 16.06.2008.
Peščanik.net, 16.06.2008.
