Beograd, 30.12.2023, foto: Peščanik
Beograd, 30.12.2023, foto: Peščanik

Ne znam kako se razgovor o tome ko je prekršio dogovor pretvorio u razgovor o tome ima li bojkot izbora smisla. Ponekad ima, a ponekad ne. I to je sve što se načelno na tu temu može reći. Drugim rečima, nema jednog opšteg ispravnog odgovora na pitanje o smislu bojkota. To je uvek, ali baš uvek stvar konteksta. Ali, sada uopšte nije reč o bojkotu i njegovom smislu. Sada se pitamo da li smo imali dogovor i da li ga je neko prekršio. To je sve.

Potpuno je smešno sklanjati kršenje dogovora iza principijelnog odbacivanja bojkota kao sredstva političke borbe. Pogotovo je smešno raditi to baš u Srbiji. U kratkoj višestranačkoj domaćoj prošlosti – reč je o svega nekoliko decenija – probalo se baš sve: od bojkota izbora do bojkota institucija. Kao što se probalo i sve drugo: od izlaska na izbore do aktivnog učešća u radu institucija. I evo danas gledamo rezultate. I zato je besmisleno ovde principijelno govoriti o smislu bojkota.

Na isti način i s istom principijelnošću uz referencu na istu prošlost može se jednako utemeljeno tvrditi da bojkot nema smisla kao što nema smisla ni izaći na izbore. Zato to uopšte ne bi ni trebalo da bude tema, bar ne sad. Od toga nismo ni pošli. Pošli smo od dogovora. Dogovor je mogao biti o bilo čemu. Zaista, baš o bilo čemu. Ali, jednom kad smo se dogovorili, to postaje obavezujuće za sve nas. U toj meri da čak prestaje da bude bitno šta smo se dogovorili, a važno ostaje samo to da li se dogovora držimo.

I onda je neko dogovor prekršio. I onda smo počeli da se nadmudrujemo ima li bojkot smisla ili ne, te da li se diktatori skidaju na izborima ili ne. Koga briga. Imali smo dogovor. Da je taj dogovor bio važan, to nije demonstrirao samo deo opozicije koji neće na izbore, već upravo i pogotovo ona opozicija koja izlazi na izbore. Da bi uopšte opravdala svoju odluku da učestvuje, počela je da nas uverava da su se uslovi za izbore popravili. Jer, seća se čitalac, to je bio dogovor – nema izbora dok se ne poprave uslovi za izbore.

Naravno, prekršite dogovor, ali pošto niste ljudi bez integriteta, to počne da vas grize. I onda kažete – ali nismo prekršili, vidite, stvarno su bolji uslovi. Ne vidimo, nisu bolji. Nijedan uslov za minimalno fer izborne uslove režim nije ispunio. Ali, bezmalo čitava kampanja dela opozicije koji učestvuje u izborima otišla je na uveravanje kako je sada sve bolje. Nečista savest. Što nije kritika na njihov račun. Naprotiv, divno je što imaju savest. Ali, zato što je imaju, izgubili su vreme za kampanju pričajući o nebitnim stvarima. Jer, jednom kad ste rešili da idete na izbore, uslovi više nisu tema.

Zabavan je taj niz argumenata – ne idemo na izbore dok se minimalno ne poprave uslovi; popravili su se uslovi, idemo na izbore; dobro, nisu se popravili, ali nikada ni neće biti bolji, idemo na izbore; alternativa izlasku na izbore je bojkot, a bojkotom se autokrate ne skidaju s vlasti; ima li bojkot uopšte smisla? Tako smo stigli do pitanja o bojkotu, a usput izgubili dogovor, kakav god da je bio, i koliko god da jeste ili nije imao smisla. Imali smo dogovor.

I taj dogovor sada davi i jednu i drugu stranu opozicije. Oni koji ga se drže su nemoćni. Onima koji su ga izneverili važnije je da pokažu da nisu nego da vode pravu izbornu kampanju. Jer, insistiranjem na izbornim uslovima – ispunjeni su, nisu ispunjeni – samo demonstrirate svoju slabost. Trebalo je sve drugačije da se radi od trenutka kada je taj jedan deo opozicije rešio da ide na izbore. Ali inercija dotadašnje kampanje za izborne uslove pregazila je preko same izborne kampanje. Da ponovim, to govori da ipak imamo posla s ljudima od kakvog-takvog integriteta, s osećanjem da ih izgovorene reči na nešto obavezuju.

Ali, to im je ubilo kampanju. I kad smo već kod toga, deo koji na izbore ne ide kampanju uopšte nije ni imao. Niti je mogao da je ima – tek su se oni zakucali u zid. Ali ni ova druga strana se nije proslavila. I jedne i druge sputao je dogovor, bez obzira na to da li su ga se držali ili ne. Sve to govori i da je sam po sebi dogovor bio dobar. Ne zbog sadržaja, nego zato što su ga barem u trenutku kad su ga sklopili, svi akteri ozbiljno shvatili. To ne govori dobro samo o dogovoru, to govori dobro i o akterima. Hoću da kažem, pogrešili su, ali to ne znači da su loši.

Drugi jun će doći i proći. Nebitan je. Posle 2. juna, vratite se dogovaranju. Dogovorite se šta god, samo se dogovorite i onda ostanite zajedno oko tog dogovora. Jer, 2. juna nisu izbori, kao što ni ovo onda ne može biti izborna tišina. Drugi jun je samo prolazna stanica s kratkim zadržavanjem.

Peščanik.net, 31.05.2024.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).