Nedavno su mnogi mediji preneli informaciju da je školovanje dece ministra finansija u prestižnoj privatnoj školi koštalo 235.000 evra, više nego dvostruko od njegovih prijavljenih primanja, a da su troškovi školovanja plaćeni novcem, blago rečeno, sumnjivog porekla.
To da se deca ministra školuju u prestižnoj, veoma skupoj školi, čije školarine daleko prevazilaze ministrove prijavljene prihode, poznato je javnosti od ranije, od 2016. Ministar je tada nadležnima iz Agencije za borbu protiv korupcije to objasnio tako da školarinu ne plaća on, već njegovi „prijatelji iz inostranstva“ ali ne navodeći ko su oni, jer „oni ne žele da budu poznati javnosti“. Iako je takvo objašnjenje pravno očigledno neozbiljno i neprihvatljivo, ništa se dalje nije dešavalo i izgledalo je da će i ova priča završiti ispod tepiha. Aktuelizovali su je novinari KRIK-a koji su, prateći trag novca, otkrili i objavili da su troškove školarine plaćale tri of šor firme, da se iza jedne od njih krije lično ministar, iza druge neki domaći privrednik nepoznat javnosti, a da je treća blisko povezana sa jednom međunarodnom poslovnom grupom.
Sve navedeno neizbežno je aktuelizovalo i brojne sumnje u pogledu ponašanja ministra, počevši od kršenja obaveze funkcionera da prijavljuje imovinu i prihode, preko zabrane primanja poklona, pa do pranja novca. To je bio neposredan povod da jedna narodna poslanica u Narodnoj skupštini uputi Višem javnom tužilaštvu zahtev za informacijama sledeće sadržine: „Da li je povodom dopisa Agencije za sprečavanje korupcije od 4. avgusta 2016. godine u Višem javnom tužilaštvu formiran predmet, ko je postupajući tužilac u tom predmetu, koje radnje su preduzete u vezi sa tim predmetom, ako je obustavljena istraga, dostaviti akt kojim je to učinjeno, koliko je krivičnih prijava protiv ministra podneto od početka 2016. godine do danas, za koja krivična dela i kakav je ishod postupka po njima?“
Na pitanje o broju krivičnih prijava, delima za koja su podnošene i ishodu njihovog postupka Više javno tužilaštvo odgovorilo je kratko, zapravo, jednom rečenicom: U periodu od početka 2016. godine do danas podneto je ukupno 16 krivičnih prijava zbog krivičnih dela iz člana 212 stav 3, člana 234a, člana 366, člana 336b i člana 391, stav 3 KZ, od kojih je u sedam utvrđeno da nema krivičnog dela, u četiri predmeta je doneta odluka o odbačaju krivične prijave, pet predmeta je ustupljeno na nadležnost drugim javnim tužilaštvima.
Ali uprkos tome što bar 80% teksta dopisa tužilaštva predstavlja „odgovor“ na glavno pitanje – je li povodom dopisa Agencije za sprečavanje korupcije koji se odnosi na sumnje u vezi sa plaćanjem školarine, u Višem javnom tužilaštvu formiran predmet, ko je postupajući tužilac, koje radnje su preduzete u vezi sa tim predmetom – javnost iz njega nije saznala ništa više od onog što već zna iz medija.
Tužilaštvo je naime navelo da je pomenuti izveštaj Agencije za borbu protiv korupcije u skladu sa Zakonom o tajnosti podataka, kao i Uredbom o bližim kriterijumima za određivanje stepena tajnosti „državna tajna“ i „strogo poverljivo“ u organima javne vlasti, označen stepenom „strogo poverljivo“. Takođe se pozvalo na odredbe člana 9, tačka 5 Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, kojima se, uz ostalo, propisuje da organ vlasti neće tražiocu omogućiti ostvarivanje prava na pristup informacijama za koji je zakonom određeno da se čuvaju kao tajni, „ako bi zbog odavanja mogle nastupiti teške pravne i druge posledice po interese zaštićene zakonom, koji pretežu nad pravom javnosti da zna“. Tužilaštvo je, tako, odbilo da da tražene informacije. Time je prekršilo oba zakona na koje se poziva.
Prema Zakonu o tajnosti podataka (član 14) taj status, odnosno oznaka „strogo poverljivo“ rezervisan je za podatke čije bi objavljivanje moglo dovesti do „teške štete po interese Republike Srbije“. A prema Zakonu o slobodnom pristupu informacijama (član 9) status tajnosti, pa tako ni „strogo poverljivo“, nije sam po sebi dovoljan za uskraćivanje pristupa, već podrazumeva tzv. test javnog interesa, odnosno uslov da bi zbog uskraćivanja informacija mogle nastupiti „teške posledice po interese zaštićene zakonom koji pretežu nad pravom javnosti da zna“.
Koje to konkretno interese zaštićene zakonom koji pretežu nad pravom javnosti tužilaštvo ovde prepoznaje? Kako uopšte dolazi na ideju da bi do ma kakve, a pogotovo teške štete po interese Republike Srbije mogao dovesti uvid javnosti u krivični predmet protiv ministra, pokrenut povodom, sa stanovišta više zakona, krajnje problematičnog finansiranja školovanja njegove dece? Zar ozbiljno misli da pristup informacijama koje potvrđuju ili otklanjaju brojne sumnje u vezi sa ponašanjem visokog funkcionera, sumnje koje su moralno, politički i krivično pravno relevantne, nisu predmet apsolutno legitimnog interesovanja javnosti? Utoliko pre što je, ironijom sudbine, u pitanju ličnost koja je na poziciji izuzetno važnoj upravo u borbi protiv korupcije, nezakonitog bogaćenja i pranja novca.
Nema prihvatljivog odgovora na ova pitanja. Nikad ga nije ni bilo, a pogotovo ne nakon skoro devet godina „vođenja“ postupka protiv ministra. Sve to govori da u postupku najverovatnije i nije rađeno baš ništa, da to nije ni nameravano, a sasvim izvesno govori da tužilaštvo interese oligarhije pretpostavlja interesima Republike Srbije.
Peščanik.net, 26.05.2025.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Rodoljub Šabić (see all)
- Glasno ćutanje ministra pravde - 18/07/2025
- The Antithesis of a Normal Society - 16/07/2025
- Antipod normalnog društva - 12/07/2025
