Pismo urednicama Peščanika

Na višenedeljno insistiranje novinarke Snežane Čongradin, čiji rad cenim i integritet poštujem, prihvatila sam da dam intervju za list Danas. Intervju sam napisala, Snežana ga je skratila i dovela u novinarsku formu, a zatim mi ga poslala na autorizaciju.

Intervju sam zatim i autorizovala.

A onda je na sajtu Danasa (Danas, 3-4.10.2009.) objavljena drugačija verzija, u kojoj nedostaje jedan značajan deo.

Obzirom da u cenzurisanom delu govorim o sukobu LDP-a i Peščanika, zamolila sam urednice ovog portala da mi dozvole da pravu verziju onoga što sam napisala, ovde i objavim.

Evo šta Danas nije objavio na svome sajtu:

Pitanje: Nakon što je LDP, kako tvrde predstavnici te stranke, sprečio pad Vlade podrškom Zakona o informisanju, da li je društvu potrebna “treća Srbija”?

Odgovor: LDP je svoju poziciju umnogome promenio od poslednja dva izlaska na izbore. Najpre se izborio za džokera DS-a, baš tako što su postali udarna pesnica u borbi sa « drugom Srbijom ». Polemika sa sagovornicima Peščanika, što javna, a što ona sa šutiranjem ispod stola, uveliko preti da dovede do raspada čitave te scene, koja je jedini demokratski korektiv vlasti. Insistiranje na stavu da je beskompromisnost ljudi okupljenih oko ovog projekta, zapravo « mračenje », nerazumevanje u politiku, neshvatanje stvarnosti i realnosti, jalovo, nombrilističko jadikovanje, koje u poslednje vreme uporno dolazi od LDP-a, je ozbiljno prepozicioniranje i prilazak klanu na vlasti. Ovim kritikama LDP-ov koalicioni potencijal raste, oni će time sigurno izboriti mesto na zajedničkoj listi koalicije za najevropskiju evropsku Srbiju, na nekim budućim izborima, ali time i srušiti poslednju mogućnost da građani poveruju da se beskompromisnim političkim angažmanom može promeniti svet. Nemam ništa protiv, posmatram to sa tugom i nelagodom. Kada sam, po navici, juče ušla na sajt svoje stranke, da vidim šta imaju reći povodom poslednjih događaja u zemlji, dočekao me je ćirilični logo – Demokratske stranke ! Dve omladine su se dogovorile da pozovu u protestnu šetnju i to je, što je i prirodno, krupnim slovima najavljeno na portalu LDP-a.

U nastavku je objavljen samo ovaj drugi deo, koji sam za sebe ima malo smisla:

Pitanje: Podmladak LDP, DS i neke nevladine organizacije pozvale su zajedno na protest protiv nasilja. Skup u čijoj organizaciji nema stranačkih podmladaka, a koji je zakazan dan posle, ponovo je pokušan da bude premešten na Ušće, da bi se od toga posle odustalo.

Odgovor: Ne razumem zbog čega stranke na vlasti organizuju protestnu šetnju, protestnu protiv koga, čemu taj kič i patetika, čemu strmoglavljivanje u omiljene srpske emocije, slinavljenje i plakanje, a nikako hrabra i konkretna akcija, zatim i koji su razlozi protesta i koji su njegovi zahtevi? Logično bi bilo da se insistira na ostavci Ivice Dačića, na primer, ako ništa drugo, onda zbog nesposobnosti policije da zaštiti Beograd. Ali ne, tu nema zahteva, to nije protest, to je samo šetnja, besmislena akcija koja je sama sebi cilj, to je isto ono grebanje o smrt i to tako i vidim. Inače, dok ovo govorim, ne znam šta će se desiti sa istim takvim građanskim skupom, najavljenim za petak, koji policija, na protiv, najpre nije želela da dozvoli. I ne znam da li će moja stranka tim povodom jednom nešto konkretno da učini ili samo opet da izda saopštenje – kao da oni nisu deo te iste beogradske vlasti. Na stranu sve to, moram da kažem da su me, od svega, te dve ćirilične, žuto-plave reči, na naslovnoj strani sajta moje stranke najviše pogodile. Mislim da bi bilo sasvim umesno da tim povodom i ja uzmem i upalim sveću, za jednom tragično i prerano preminulom, ubijenom političkom idejom koja je, u to sam do kraja ubeđena, i mogla da postane stvarnost.”

Koalicioni potencijal je, u međuvremenu, izgleda ozbiljno narastao. Pa sad da znate koliko medija u Srbiji preostalo. Nazdravlje!

Jadna smo zemlja, ako čekamo da se vlast obračuna sa sobom

Biljana Srbljanović: U francuskim medijima neko «sa ove strane» uspešno odrađuje spin da je u pitanju sportski huliganizam i samo najuporniji i najupućeniji vide jasnu sliku – da ubistvo Brisa Tatona nije nikakav izolovani incident i da nema nikakve veze sa nasiljem na stadionima. Čovek je bio dovoljno naivan da poveruje da je Srbija reformisana zemlja i odlična destinacija za dvodnevni provod – samo zato što su pivo, taksi i devojke jeftine. Naprotiv, Beograd je ponovo postao preteća i ružna destinacija, gde nije samo opasno biti stranac, već je opasno biti bilo ko ili bilo šta – a da to nije u direktnoj vezi sa populističkim svetonazorom klana koji vlada zemljom. Insistiram da nama vlada klan, a ne partija ili koalicija, jer su u ovoj zemlji svi na nekoj vlasti, svako sarađuje sa svakim, a samo i zbog svoje lične koristi.

Snežana Čongradin: Da li je reč o istinskoj homofobiji i neuviđanju opasnosti od stvaranja atmosfere netrpeljivosati prema strancima, ili je na delu čist populizam vlasti?

Biljana Srbljanović: Mene to uopšte ne zanima. Da li je društvo homofobično i da li je crkva prihvatila prirodni poredak stvari, uopšte me ne zanima. Za crkvu svet može biti ravna ploča koju nose slonovi; sa njima, o njihovim stavovima, mogu da polemišu umetnici ili brice, na primer, a ne država i društvo. Jer državu i društvo treba da zanima samo zakon i njegovo sprovođenje. A u ovoj zemlji postoji zakon protiv diskriminicije. I sada je jasno da, kada ga je vlast donosila, znala je da nema nikakvu nameru da ga ikad sprovodi. Uostalom, lično verujem da su tim garancijama da je zakon donet samo pro forme i kupili mir oko zakona u crkvenim krugovima. Ipak, to što Vlada ne samo da nije podržala, nego je de facto i zabranila Povorku ponosa, samo pokazuje da je ova vlast licemerna i da uporno obmanjuje i vređa svoje građane. Takva je od početka i sada samo ima sve manje i manje političkih faktora koji joj se suprotstavljaju. Na nepoštovanje zakona koji su sami doneli, više ih u Parlamentu niko ne upozorava, jer više i nema prave opozicije, jer nema ni prave politike, sve su samo obične kombinacije blejača, samo što sad više ne sede po kafićima i ne piju pivo po haustorima u bloku 45, nego imaju kancelarije, šefove kabineta i mnogo, mnogo para. A kombinacije obavljaju na potpuno isti način. Srbi to očigledno vole, čim takav poredak stvari uporno trpe. Tihi obračun sa svim građanskim vrednostima je jedini akcioni plan koji ova vlast ima, da slomi kičmu civilnom sektoru, zapuši usta i poslednjoj budali koja još ima snage da se buni protiv ovakvog poretka stvari. Kakva parada pedera, kakva radost življenja, klicanje slobodama i životu? Pa ko je ozbiljan uopšte mislio da će to ova i ovakva vlast dopustiti? I zašto bi? Naši glasovi im ne trebaju, oni su među nama kupili one što su kupiti mogli, ostatak ima da ćuti i trpi, da radi, misli i govori baš ono što većina odredi. To je srpsko shvatanje demokratije, većina naređuje manjini. A manjina da ćuti, jer bi mogla mnogo gore da prođe.

Snežana Čongradin: Da li u slučaju ubistva državljanina Francuske ima političke pozadine?

Biljana Srbljanović: Predsednik Boris Tadić, povodom prebijanja Tatona, prvo što je uradio je to da je pripretio međunarodnoj zajednici da nam «ne deli lekcije». Onda je pripretio ekstremistima «i sa levice i sa desnice» da se mnogo razljutio i da to više neće moći tako. I onda prilegao da odmori glavu. Tu će se sve i završiti, na praznim pretnjama i grebanju o smrt i emocijama koje je ona izazvala. Kad je pa u ovoj zemlji, neki nasilnik zaista procesuiran? Kada imate vlast koja mesecima pregovara kako da da milion dolara naših para, da bi spasila zatvora siledžiju koji je skoro do smrti pretukao američkog građanina, pa onda ta vucibatina nije čak ni u zatvoru, nego igra za neki klub, finansiran državnim parama, paradira po parlamentu i zapošljava se u advokatskoj kancelariji (!), što bi bilo ko uopšte poverovao da će ovi nasilnici proći drugačije? A i zašto bi? Paljenje ambasada, pravda za Uroša, Miladina Kovačevića, nasilno razbijanje tribina Peščanika, sve to prolazi nekažnjeno, čak je i ozbiljno podržano od strane vlasti i njenih predstavnika. I čak i ako u zatvor stave i suđenju privedu pet-šest huligana, koji nemaju sreću da im Ministarstvo spoljnih poslova plati oslobođenje od krivice? Jadna smo mi zemlja, ako mislimo da je vlast zaista spremna za obračun sa samom sobom.

Snežana Čongradin: Da li su skorašnje tragedije rezultat nemira antievropskih snaga i ko zapravo predstavlja te snage u Srbiji?

Biljana Srbljanović: Nema tu nikakve zavere, Srbijom vladaju antievropske snage, one imaju sav instrumentarij, legalne institucije, politika ove vlade je antievropska, ma šta da oni o sebi govore. Nema zavere, klan na vlasti ne želi u Evropu, ne želi integracije sa svetom jer mu se to nikako ne isplati. Tim nominalnim programom samo dobijaju izbore, a onda uporno odbijaju da obave reforme, da se obračunaju sa korupcijom, da reformišu pravosuđe i policiju, da ukinu monopole, da pohapse zločince, prihvate realnost na Kosovu i da zaista okrenu lice svetu. A zašto birači to uporno tolerišu, to je već pitanje za sociologe i parapsihologe. Zašto se ovde ljudi podignu samo kada treba da plaču za nekim, samo kada je tragedija već učinjena?  Što se nisu skupili u tolikom broju nekoliko dana ranije, pa da vidimo koja bi to praćka sa crvenim kamenicama uspela da zabrani Povorku ponosa? Strašno poštujem to što su ljudi masovno izašli da polože cveće na mesto ubistva Francuza, ali me ipak zanima nekoliko stvari – da li bi toliko sveta izašlo sa ružama i svećama, da je ubijeni čovek u Beograd došao zbog Gej prajda, na primer? Ili tu postoji neka razlika?

Snežana Čongradin: Da li je “odbrana” Kosova zaista samo povezana sa podrškom Iranu i drugim zemljama koje su se tokom godine isticale u kršenju ljudskih prava i bila predmet osude EU, ili je o nečemu drugom reč?

Biljana Srbljanović: Mislim i da ta opsesija Kosovom takođe postaje jedna prazna priča, to je samo sredstvo za borbu protiv poslednjeg «unutrašnjeg neprijatelja», protiv malo preostale drugačije Srbije. Kao što sam rekla, Tadić je, povodom ubistva Francuza, najpre spomenuo obračun sa «levim i desnim ekstremistima» i rekao da on tu ne pravi razliku. Dakle i ovaj nasilnički akt je iskoristio kao zgodnu priliku da još jednom pljune u lice građanskoj Srbiji. Jer uporno izjednačavanje «svih ekstremista», a pod ekstremistom se podrazumeva svako ko ne deli ubeđenja i lični politički i biznis interes klana i na vlasti i u opoziciji, svedoči o tome šta je ona poslednja stvar koja im smeta. Ko su u Srbiji «levi ekstremisti»? Tri i po preostala čoveka, Peščanik, nezavisni intelektualci, nekoliko nevladinih organizacija, je l tako ? Dakle, u trenutku kada teledirigovana grupa nasilnika išutira čoveka na smrt, a u danima koji slede, jurca gradom u potrazi za Libijcima, Australijancima, lezbejkama i nekstima, predsednik ove zemlje misli da je prava prilika da napadne građane svoje zemlje, koji nemaju nameru da, ama po cenu života, pristanu na belu, pravoslavnu, ćiriličnu, tri prsta i tri zuba Srbiju, kojima samo silom može zapušiti usta. Srpska policija i pravosuđe mene procesuira pred sudom, sa sve nalogom za privođenje, jer sam uvredila pripadnike baš ovih organizacija koje razaraju zemlju. Predsednik je njihov mezimac, postojanje ovih organizacija u okviru državnog Univerziteta – na pravnom fakultetu, na primer, on je odobrio i pozdravio, jer je to za njega demokratija. To što neke od tih organizacija imaju svoje prostorije u Domu vojske, to što štampaju svoje pamflete u od države finansiranoj periodici, to što su redovni u listovima Pravoslavlje i sličnom uticajnom smeću, to sve dokazuje da su oni mejnstrim, a ne ekstremisti. Oni jednostavno pripadaju tom istom svetonazoru u kojem se Gadafi i Ahmadinedžad prihvataju kao legitimni sagovornici od kojih Srbija može imati neke koristi. Naprotiv, veliki nacionalni problem su autorke Peščanika. To je jedini ekstremizam, koji ovde neće biti tolerisan.

Snežana Čongradin: Nakon što je LDP, kako tvrde predstavnici te stranke, sprečio pad Vlade podrškom Zakona o informisanju, da li je društvu potrebna “treća Srbija”?

Biljana Srbljanović: LDP je svoju poziciju umnogome promenio od poslednja dva izlaska na izbore. Najpre se izborio za džokera DS-a, baš tako što su postali udarna pesnica u borbi sa «drugom Srbijom». Polemika sa sagovornicima Peščanika, što javna, a što ona sa šutiranjem ispod stola, uveliko preti da dovede do raspada čitave te scene, koja je jedini demokratski korektiv vlasti. Insistiranje na stavu da je beskompromisnost ljudi okupljenih oko ovog projekta, zapravo «mračenje», nerazumevanje u politiku, neshvatanje stvarnosti i realnosti, jalovo, nombrilističko jadikovanje, koje u poslednje vreme uporno dolazi od LDP-a, je ozbiljno prepozicioniranje i prilazak klanu na vlasti. Ovim kritikama LDP-ov koalicioni potencijal raste, oni će time sigurno izboriti mesto na zajedničkoj listi koalicije za najevropskiju evropsku Srbiju, na nekim budućim izborima, ali time i srušiti poslednju mogućnost da građani poveruju da se beskompromisnim političkim angažmanom može promeniti svet. Nemam ništa protiv, posmatram to sa tugom i nelagodom. Kada sam, po navici, juče ušla na sajt svoje stranke, da vidim šta imaju reći povodom poslednjih događaja u zemlji, dočekao me je ćirilični logo – Demokratske stranke! Dve omladine su se dogovorile da pozovu u protestnu šetnju i to je, što je i prirodno, krupnim slovima najavljeno na portalu LDP-a.

Snežana Čongradin: Podmladak LDP, DS i neke nevladine organizacije pozvale su zajedno na protest protiv nasilja. Skup u čijoj organizaciji nema stranačkih podmladaka, a koji je zakazan dan posle, ponovo je pokušan da bude premešten na Ušće, da bi se od toga posle odustalo.

Biljana Srbljanović: Ne razumem zbog čega stranke na vlasti organizuju protestnu šetnju, protestnu protiv koga, čemu taj kič i patetika, čemu strmoglavljivanje u omiljene srpske emocije, slinavljenje i plakanje, a nikako hrabra i konkretna akcija, zatim i koji su razlozi protesta i koji su njegovi zahtevi? Logično bi bilo da se insistira na ostavci Ivice Dačića, na primer, ako ništa drugo, onda zbog nesposobnosti policije da zaštiti Beograd. Ali ne, tu nema zahteva, to nije protest, to je samo šetnja, besmislena akcija koja je sama sebi cilj, to je isto ono grebanje o smrt i to tako i vidim. Inače, dok ovo govorim, ne znam šta će se desiti sa istim takvim građanskim skupom, najavljenim za petak, koji policija, naprotiv, najpre nije želela da dozvoli. I ne znam da li će moja stranka tim povodom jednom nešto konkretno da učini ili samo opet da izda saopštenje – kao da oni nisu deo te iste beogradske vlasti. Na stranu sve to, moram da kažem da su me, od svega, te dve ćirilične, žuto-plave reči, na naslovnoj strani sajta moje stranke najviše pogodile. Mislim da bi bilo sasvim umesno da tim povodom i ja uzmem i upalim sveću, za jednom tragično i prerano preminulom, ubijenom političkom idejom koja je, u to sam do kraja ubeđena, i mogla da postane stvarnost.

Peščanik.net, 04.10.2009.

Leave a Reply